Kamenčić - knjiga o Leni, i o Leni Rifenštal

28.02.13 Dnevnik - Novine i časopisi

Nakon „Španske neveste“, pred čitaocima je odnedavno i nov roman „Kamenčić“ autorke Ildiko Lovaš iz Subotice, u izdanju „Fabrike knjiga“ iz Beograda.U ovoj knjizi Ildiko Lovaš „ponovo prepliće dva pripovedna toka i dve junakinje, od kojih je jedna talentovana i slavna, ali politički i moralno problematična rediteljka i Hitlerova bliska saradnica Leni Rifenštal, a druga junakinja, takođe nazvana Leni, profesorka je istorije u malom gradu, nesuđena novinarka i pasionirana gledateljka forenzičarskih serija, koju prepoznajemo i kao daleku rođaku Štefice Cvek iz romana Dubravke Ugrešić“.
- Radnju pokreće misteriozni leš pronađen na tavanu škole, koji postaje povod za preispitivanje jedne davne rečenice Leni Rifenštal, da ne možemo biti odgovorni za samoubistvo druge osobe, čak i ako je ona živela u našem neposrednom susedstvu. U romanu „Kamenčić„ Ildiko Lovaš izlaže argumente u prilog takvom stavu, ali i suprotnom, po kom su ljudi odgovorni za sudbinu svojih bližnjih, i navodi čitaoca da sam odluči.
Nije isključeno, međutim, da će čitaocu od tog opredeljivanja biti važnije kako će se razrešiti ljubavni zaplet u romanu, što je takođe jedna od ponuđenih opcija: ako bi se susedi i morali zanimati za sudbine svojih sugrađana, umetnost nema takvih obaveza, jer je njena priroda drugačija - rečeno je povodom nedavne promocije ovog romana u Beogradu.
„Odlični roman Ildiko Lovaš, jedna (je) od najboljih knjiga objavljenih tokom ove godine. Obilje digresija, nepretencioznih esejiziranja, malih polemika, paralela sa popularnom kulturom, igara jezikom, ‘refrena‘, asocijacija (plus: leš na tavanu) - čine ‘Kamenčić‘ prozom za više uzbudljivih čitanja„, piše Mića Vujičić u NIN-u.
Nova knjiga Ildiko Lovaš „Kamenčić“ - Knjiga o Leni, i o Leni Rifenštal (Fabrika knjiga, 2012) u odličnom prevodu Arpada Vicka jedna je od najvažnijih stvari koje su se ove godine dogodile u srbijanskom i regionalnom književnom polju. Bez obzira što smo na izdanje na „bhsc“ jeziku čekali dve godine, ono se više nego isplatilo jer je u pitanju ponovo, nakon knjige priča „Via del Korzo“, i romana „Izlaz na Jadran (DŽejms Bond u Bačkoj)“ i „Španska nevesta“, vrhunsko čitalačko uživanje.
Ildiko Lovaš je značajna ne samo zato što ne postoji spisateljica na eks-ju teritoriji koja piše na taj način, već i stoga što njena proza ima dvosmeran karakter. Ona, naime, na mađarskom jeziku i prevashodno za mađarske čitaoce govori o životu koji se odvija u Subotici, odnosno Vojvodini, drugim rečima njena proza, kao god i proza ostalih mađarskih pisaca i spisateljica koji žive u Srbiji, ima karakter ogledala za ono što se dešava u zemlji u kojoj žive - navodi Vladimir Arsenić, u tekstu objavljenom na portalu e-novine.
Ildiko Lovaš je rođena je 1967.u Subotici, a diplomirala Mađarski jezik i književost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je kao novinarka na Televiziji Novi Sad, pisala za „Mađar co„ i bila neko vreme i sekretarka za kulturu Subotice. Prevodilac sa mađarskog jezika Arpad Vicko je do sada na srpski preveo njenu zbirku priča „Via del Korzo„ (2005), i romane „Španska nevesta” (2009) i „Kamenčić„ (2012). Na hrvatski jezik je preveden roman „Izlaz na Jadran - DŽems Bond u Bačkoj”. Proza Ildiko Lovaš prevođena je i na slovenački, italijanski, nemački i bugarski. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada u Mađarskoj.

N. Pejčić

07.10.12 e-novine.com

Nasilna smrt je ovde pravilnost, ovde je nedostatak odgovornosti pravilnost, ovde je izopštavanje različitih i drugačijih pravilnost, kao što potvrđuje i sudbina nastavnice istorije koja želi da sazna identitet pokojnika sa tavana, ali zbog konflikta sa kolektivom, sa ćutljivom većinom ona naposletku odustaje od tog saznanja. Nije čudo stoga da je autorka izabrala Leni Rifenštal kao istorijsku ličnost sa kojom će kontrastirati savremenu Leni Kozma. Rifenštalova je sva u službi umetnosti, u veličanju lepote i snage i ne mari za gomile leševa koji ostaju iza nje, za nju su oni bezimeni, nebitni, oni su žrtve istorije. Ona sa tim nema nikakav konflikt. Koliko samo ovo zvuči poznato!
Nova knjiga Ildiko Lovaš Kamenčić - Knjiga o Leni, i o Leni Rifenštal (Fabrika knjiga, 2012) u odličnom prevodu Arpada Vicka jedna je od najvažnijih stvari koje su se ove godine dogodile u srbijanskom i regionalnom književnom polju. Bez obzira što smo na izdanje na bhsc jeziku čekali dve godine, ono se više nego isplatilo jer je u pitanju ponovo, nakon knjige priča Via del Corso, i romana Izlaz na Jadran (Džejms Bond u Bačkoj) i Španska nevesta, vrhunsko čitalačko uživanje. Ildiko Lovaš je značajna ne samo zato što ne postoji spisateljica na ex-yu teritoriji koja piše na taj način, već i stoga što njena proza ima dvosmeran karakter, ona naime na mađarskom jeziku i prevashodno za mađarske čitaoce govori o životu koji se odvija u Subotici, odnosno Vojvodini, drugim rečima njena proza, kao god i proza ostalih mađarskih pisaca i spisateljica koji žive u Srbiji, ima karakter ogledala za ono što se dešava u zemlji u kojoj žive. U njenoj prozi možemo se videti onakvi kakvi stvarno jesmo (da citiram Damira Avdića), odnosno dobijamo sliku našeg sveta iz ugla nekoga ko živi jedan hibridni identitet kao žena, Mađarica, spisateljica u Bačkoj.
Poput prethodnog romana i u Kamenčiću Ildiko Lovaš prati paralelne priče o dve žene: Leni, nastavnici istorije koja se približava četrdesetoj i Leni Rifenštal, državnoj filmskoj rediteljki u vreme nacizma. Ipak, dok se u Španskoj nevesti između istorijskog i uslovno rečeno savremenog narativa uspostavljao odnos sličnosti, dotle je u ovogodišnjem romanu reč o kontrastu. Naime, jedino zajedničko za Leni i Leni Rifenštal je vlastito ime, dok je sve ostalo kod njih dve suprotstavljeno i istorijska priča služi da se istakne razlika između njih, ali i da se dobije jasniji uvid u motivaciju, odnosno psihološki profil savremene Leni. Ovaj kontrast vidljiv je već na nivou jezika: Rifenštalova govori jasnim jezikom, njena misao ima čvrstu teleologiju, ona ne postavlja pitanja, ne razmatra i ne preispituje svoje postupke, ona je uverena u ispravnost svojih odluka i ne oseća krivicu. Za razliku od nje, Leni se neprekidno preispituje u pogledu sopstvenog života, neodlučna je, njen govor, rečenica koju koristi je izlomljena a misao neukrotiva i skače sa teme na temu.
Pokretač onoga što bismo mogli nazvati fabulom u Kamenečiću je pronalazak leša na tavanu škole u kojoj Leni radi kao nastavnica istorije na zameni. Ona pokušava da utvrdi identitet mrtvog muškarca i postavlja pitanje o njegovoj smrti. To će je dovesti u sukob sa kolektivom škole, posebno sa nastavnikom geografije. Ovako postavljen „zaplet“ ostavlja ogroman prostor za esejiziranje, za preispitivanje i konačno za uspostavljanje kontrasta između dve Leni koje obe svoju ulogu u istoriji, odnosno u mehanizmima moći doživljavaju kao kamenčić u žrvnju, kao nešto toliko sitno i beznačajno, gotovo svedeno na neprimetnost. Pitanje odgovornosti koje savremena Leni neprekidno postavlja, a Rifenštalovoj gotovo da ne pada na pamet, svakako je jedno od glavnih pitanja romana, ali ostaje bez nedvosmislenog odgovora. Naime, u času kada joj je omogućeno da spozna identitet preminulog muškarca, Leni odustaje od tog saznanja, jer je uspela da prevaziđe sopstvenu krizu identiteta, odnosno uspela je da odgovornost gurne pod tepih, iako je zbog toga podnela velike žrtve.
Veličina Ildiko Lovaš kao spisatejice upravo jeste u postavljanju pravih i važnih pitanja. Svaki njen roman pokušava da odgovori na ključna pitanja pojedinačne egzistencije koja se neprekidno nalazi u krizi. Moto Kamenčića glasi Nepravilnosti, bez pouke i on se odnosi na nasilnu smrt koja uvek predstavlja određeno odstupanje od normi koje su nam postavljene životom. Međutim, kroz narativ kao da se ovaj moto pomera sa smrti na život jer on, kroz sliku obe Leni postaje nepravilnost bez pouke. Naime, osim činjenice da u ovom gradu čovek ne može ni da se okrene, a da ne naleti na neki zločin?, odnosno da se svuda oko nas nalaze leševi na tavanima, u ormanima, ispod fudbalskih igrališta, u hladnjačama, po masovnim grobnicama i jamama, sve ostalo je nemoguće svesti na bilo kakvo pravilo. To je ona pouka koju Ildiko Lovaš zna, bez obzira na to što je ne izgovara: nasilna smrt je ovde pravilnost, ovde je nedostatak odgovornosti pravilnost, ovde je izopštavanje različitih i drugačijih pravilnost, kao što potvrđuje i sudbina nastavnice istorije koja želi da sazna identitet pokojnika sa tavana, ali zbog konflikta sa kolektivom, sa ćutljivom većinom ona naposletku odustaje od tog saznanja. Nije čudo stoga da je autorka izabrala Leni Rifenštal kao istorijsku ličnost sa kojom će kontrastirati savremenu Leni Kozma. Rifenštalova je sva u službi umetnosti, u veličanju lepote i snage i ne mari za gomile leševa koji ostaju iza nje, za nju su oni bezimeni, nebitni, oni su žrtve istorije. Ona sa tim nema nikakav konflikt. Koliko samo ovo zvuči poznato!
Pitanje individualne odgovornosti pred onim što nosi istorija jeste glavno pitanje Kamenčića. Primeri nošenja s tim koje predstavljaju Leni i Leni Rifenštal samo su neki od mogućih. Ironija sa kojom se Ildiko Lovaš odnosi prema svojoj junakinji na kraju romana nije opora, naprotiv. Ona pokušava da ukaže na meru slabosti (tako ljudske) koju pojedinac u sudaru sa grupom neminovno mora da pokaže. Ipak, pisanje romana o tome predstavlja nešto sasvim drugačije - hrabrost i odgovornost koju pravi umetnici osećaju prema istoriji i trenutku u kojem žive.

Vladimir Arsenić