Jugoslavija, moja dežela

22.09.13

Nakon knjige „Čefurji, raus” (Južnjaci, marš), najvećeg slovenačkog književnog bestselera svih vremena – zbog kojeg se čak našao na udaru tamošnjih vlasti – Goran Vojnović napisao je novi roman „Jugoslavija, moja dežela” koji će, ako je suditi po prvim reakcijama i čitalačke publike i kritike, postići još veći uspeh. Prvi tiraži su rasprodati, a „Jugoslavija...” je već dospela i na police knjižara u Hrvatskoj, BiH i Srbiji (izdavač „Rende”). Reč je o romanu za koji je kritičar Vladimir Arsenić napisao da „svojom književnom snagom i uverljivošću pomera granice ’ratnog pisma’”. Vojnović, naime, opisuje sudbine ljudi koji su se protiv svoje volje našli u ratnom vihoru, prateći potragu Vladana Borojevića za ocem, ratnim zločincem, koji je zvanično umro još 1992, ali „vaskrsava” deceniju i po kasnije, i to na listi haških optuženika...

Vladimir Arsenić je sjajno primetio da glavnog junaka vašeg romana „Jugoslavija, moja dežela” ne čini manje nesrećnim i tužnim to što mu je jasno kojoj strani pripada, odnosno što jasno osuđuje zlo. Opisuje li to , zapravo, odnos nekih običnih ljudi sa ovih prostora prema ratovima u kojima je izgorela SFRJ?
– Kada izbije rat, svi smo mi već unapred poraženi. Jer rat je poraz čovečanstva i u njemu ne možete biti na pravoj strani. U ratu niko nikada ništa nije dobio, samo su neki ljudi manje izgubili od drugih. Iskustva običnih ljudi, odnosno ljudi koji su meni bliski, a koji su na ovaj ili ona način bili upleteni u nesretne događaje devedesetih, svedoče o tome. Oni možda pripadaju različitim zaraćenim stranama, njihovi su pogledi na ta dešavanja nekada potpuno suprotni, ali je njihova nesreća ista. Jer sretni su koji su u ratu izgubili samo nekoliko godina života, sretni su koji su samo proterani iz svojih domova. U ratu sreća dobija neko sasvim novo značenje.

Prilikom karakterizacija likova u romanu, bez obzira na njihove stavove i postupke, svesno ste izbegli crno-beli svet. Da li ste ipak strahovali od toga da će i sam pokušaj razumevanja onih koji su činili zločine nekome delovati kao, zapravo, pokušaj opravdavanja tih istih zločina?
– Ne mogu sprečiti da neko u tome vidi opravdavanje, iako pravim jasnu razliku između razumevanja i opravdavanja. Uveren sam da moramo pokušati razumeti i zločince i zločine, a isto tako verujem da ne može biti opravdanja za njih. Dok ima žrtava, biće i zločina. Verujem u moć prava i zakona, ali ne verujem da se mogu zaboraviti i oprostiti logori, mučenja i silovanja zato što je neko proveo nekoliko godina u zatvoru ili što se neki predsednik izvinio na nekoj procesiji. Voleo bih ja da je tako, pa da žrtve mogu prestati biti žrtve i da zažive nekim novim životom, ali nije tako. Kao ljudi pamtimo i nema potrebe da se zavaravamo da smo bolji nego što jesmo. Zato kažem, treba pokušati razumeti, treba o zločinima pisati i govoriti, treba se naučiti živeti sa svom boli, koja je prisutna u ljudima, a ne da glumimo praštanje i zaborav.

Miroslav Stajić

„Čefurji, raus” kao film

lAko su kritičari znali zameriti romanu „Čefurji...“ da na momente više liči na filmski scenario, kod „Jugoslavije...“ su hvaljeni ne samo književna snaga, nego i stil. Da li ste svesno vodili računa o tome da vam rukopis ovog puta ne bude „previše filmičan“? Imate li, s druge strane, već u glavi - a možda i na papiru - razrađen scenario za film o Vladanu Borojeviću?
– Upravo sam završio film Čefurji raus!, film po knjizi koja je, opet, nastala po motivima filmskog scenarija. Bilo je zanimljivo ponovo prepričavati istu priču, ovog puta filmskim jezikom, ali sam istovremeno ustanovio da me najviše veseli stvarati nove priče. Da sam priču Vladana Borojevića video kao film, najverovatnije bih je i napisao za film. Ali mi se već u startu činilo da bi bilo šteta sve to što sam želeo reći, na silu strpati u sat i po vremena filma. Tako da pišući nisam previše razmišljao o filmu, a kada je knjiga izašla, drugi su u njoj videli potencijal za film i počeli su da me nagovaraju da napišem scenario. Ne znam, možda me i nagovore, no, trenutno mi se ne žuri. Preda mnom je ionako još mnogo posla sa „Čefurima”, koje u oktobru čeka premijera u Ljubljani, a malo zatim i u Hrvatskoj, BiH i Srbiji.

01.07.14 Polja

Savremena istorija zapadnog Balkana osudila je književno polje tog područja na cikličnu interpretaciju društveno-političkih prilika. Pojava romana Gorana Vojnovića je u tom smislu sasvim korektan primer. U ovom trenutku kada se na nacio nalnim te-ve frekvencijama forsira istorijski revizionizam, kada se nasilno ukidaju pisma i jezici na zgradama javnih institucija, kada crkve cenzurišu umet nost, kada bogati, zadrigli nacionalisti dobijaju još više prostora za svoja poli tička tela, a njihovo mršavo glasačko telo oblepljuje prozore novinama i greje se plastičnim kesama, čini se da jedno ovakvo književno delo leže kao simbolički melem na rane, jer predstavlja „otpor desnici“, dok u isto vreme izbegava dodatno melodramatično usložnjavanje jugoslovenske mitologije, diskretno opominjući da je ovde jednom zaista postojala vladavina socijalnih prava, da je postojala država.
Međutim, ovo nije politički roman. Njegova priča je porodična saga: mladić Vla dan Borojević, krstareći internetom, saznaje da njegov otac Nedeljko nije poginuo uratu i da se verovatno, pod mentorstvom raznih nacionalnih službenih agencija, krije negde u Bosni, kao osumnjičeni ratni zločinac. Kada Vladan odluči da krene upotragu za ocem, i ne sluteći dokle ga taj poduhvat može odvesti, zajedno sa njim se pokreće i teška porodična pozadina njegovog adolescentskog i momačkog života. Sve uspomene, sećanja, slike i priče iz prošlosti kovitlaju se u nezaustavljivoj buri njegovog bića. Vladan je odrastao u Puli, srećnoj i svetloj panorami jedne velike dežele, felinijevskoj platformi za dečačke snove. Tamo je pratio aksiome utopijskog prostora sreće: drugove, more, perspektivu, stabilnu državu i porodicu. Taj skup blagoslovenih jedinjenja naglo je prekinut jednog popodneva, baš onako silovito i opasno kao skok nepromišljenog dečka vrućeg tela u hladno more. Vladan nikada nije otišao na zakazani nestašluk sa svoja dva prijatelja, Mariom i Sinišom, zato što je njegov otac, visoki oficir JNA, dobio iznenadnu prekomandu u Beograd, gde je trebalo da bude već sledećeg jutra. Šesnaest godina posle, Vladan živi u sivkastoj Ljubljani, sa devojkom u stanu nešto većem od zatvorske ćelije i automobilom nešto bržim od konjske zaprege. Tim automobilom Vladan prvi put izlazi van granica ne zavisne Slovenije u potrazi za ocem, nalazeći groteskne ostatke jedne bivše zemlje.
Argumenti za legitimitet poetičnog naslova romana koji bi površnom pogledu nagovestio nostalgični narativ ili zbirku sećanja na utopijski prostor, tekstualno su, međutim, upisani u kontrapunkt. U nekolicini primera, ideja Jugoslavije (više nego stvarni prostor) razvijena je kao staloženi pozitiv posledica nastalih njenim raspadom. Fužine, na primer, ljubljanski kvart u kome stanuje rano sazreli Vladan zapravo je parodijski mikro-refleks počivše zemlje. Osnovnu školu u Ljubljani koju pohađa glavni junak, pohađa takođe i bulumenta druge dece koja su sva odreda (dis)kvalifikovana kao „južnjaci“ ili „čefurji“, dakle, konačno, doseljenici iz ostalih jugoslovenskih republika. Kada opisuje živopisne doživljaje iz ovog ži votnog razdoblja, narator sa izoštrenim humorom razotkriva svu infantilnost nacionalističkih načela. Deca se, podražavajući svoje roditelje, međusobno ras podeljuju u etničke tabore i vode dečiji rat bez oružja. Ova jugo-slovenačka mini kolonija pravilno odražava nacionalistički sevdah nightmare građanskih gerilskih incidenata čiji će nas odjek, kako stvari stoje, još zadugo podmuklo progoniti. Među tim, ovaj naivni detalj iz dečačkog života ispostaviće se kao usamljeni primer u celom romanu, jer su druge slike olupine jugoslovenskog tela znatno mračnije. Rea listički narativ Vladanove potrage za internom istinom o svom ocu naseljavaju dva uverljiva karaktera postjugoslovenskog kabuki pozorišta: jedan je racionalni, mudri, razočarani, silom prilika venčani kum Vladanovom ocu, Emir (nadređeni oficir u vreme Nedeljkovog mladačkog vojnikovanja), koji će Vladanu u njegovoj potrazi pomoći utoliko što će mu neshvatljivi moralni sunovrat njegovog oca predstaviti kroz ana lizu unutrašnje korumpiranosti jugoslovenskih funkcionera i skrivenih naciona lista unutar KPJ, kao i tautološkom definicijom rata: ,,Rat je bio rat, to je bila druga planeta. Niko to ne može da razume. Ili si bio tamo ili te nije bilo.“ Drugi lik, ira cionalni Danilo, nešto je dalji rođak Vladanovog oca, koji je Vladana i njegovu majku prihvatio u svom novosadskom stanu kada je Nedeljko i definitivno premešten na front, primio je Vladana po drugi put u istom stanu dok je ovaj neumorno pratio tra gove poslednjih godina života u stvarnom identitetu Nedeljka Borojevića. Sada je to bio Danilo-ljuštura onog glasnog Krajišnika čiji se glasački profil uklapa u gazi mestanski histero-miting. Dok je u jeku ratne ’91. godine, taj dobri domaćin Danilo, koji je sa komšijama i porodicom (a u prisustvu anemične Vladanove majke i oniričnog Vladana) srčano pozdravljao svaki mig S. M.-a udatog Marković i snažnim, muškim rukama pretio kroz vazduh, sada je bio seda, pogurena, jedva čujna figura sa dvama osu šenim brezinim granama namesto ruku. Jedino kada je govorio o metafizičkom usudu srpskog naroda i samim tim neizbežnoj krivulji Nedeljka Borojevića (čije je postup ke, naravno, opravdavao višom konstelacijom vezanih događaja), njegove oči su sijale, a u njegovom telu varničili su vitalni signali. Detaljno i sugestivno postavljajući ove dve figure kao žive simbole postjugoslovenske pustoši, pisac, kao i na drugim mestima u romanu, ispoljava zanatsku bravuroznost u produbljivanju psihološkog i ideološkog portfolija tog famoznog, običnog balkanskog čoveka. Treća tačka kojom pisac čvrsto opravdava naslov romana je zapravo složena isprepletanost etničkih označitelja unutar njegovog porodičnog stabla: njegov otac je rođen u Banatu od majke Mađarice i oca privilegovanog NOB-ovca poreklom iz Hercegovine, služi vojsku u Puli gde upoznaje i na kraju uzima Slovenku za ženu. Funkcionišući kao ilustracija univerzalnosti lika (jer takvih je Vladana mnogo), ona u isto vreme naglašava ličnu, porodičnu konstrukciju romana kao i apsurdnost etničke samoizolacije.
Kako je Vojnović vokacijom filmski i TV reditelj, sasvim je očekivano da struk tura njegovog romana bude čvrsto montirana narativna građevina hladnokrvno sa čuvana u koricama knjige od 29 poglavlja. Kroz dinamičnih 28 poglavlja (istovetnost broja godina naratora u trenutku pripovedanja i broja poglavlja je simbolički ku riozitet) zaokružena je mučna potraga za ocem, da bi 29. glava bila ispisana kao katarazični epilog. Roman je uvezan u čvrstu pripovednu celinu, začinjen obiljem uverljivih životnih priča koje su snalažljivom montažom postavljene uvek na pravo mesto. One služe kao katalizatori središnjem problemu romana – tipskom odnosu oca i sina. Između saznanja o potencijalnom stravičnom zločinu nad kojim je koman dovao njegov otac i konačnog susreta sa tim zločincem koji je progutao njegovog oca, otkriva se bolna providencijalnost zaštitne linije u pojedincu – one linije koja ograđuje čoveka, supruga i oca od službenika koji ne razlikuje profesionalne du žnosti od moralnih. S jedne strane, dramatična živost pripovedanja ukazuje na roman koji pripada najboljoj tradiciji road liteature, dok s druge strane mračna nit odrastanja nagoveštava dikensovski bildungsroman o usamljenosti i napuštenosti. Perspektiva prvog lica, ipak, često ograničava umetnički višak, a ispovedni ton romana preplavljuje književne sugestije, gušeći ih preteranom eksplikacijom. No, Vojnović je barem odličan psiholog: upoznajemo verne, realne likove, demografske statiste u sumornom ljudskom vrtu i postapokaliptične istorijske životinje čiji mahunasti svet ne zaslužuje razumevanje. Imajući u vidu političku i egzistencijalnu težinu književne građe, neizbežno je koketiranje sa fiksnim stereotipima bilo jugoslovenske bilo tranzicione svakodnevnice. Na određenim mestima pisac uspeva da prevaziđe tradicionalne okvire tipoloških dramatičnih i komičnih idioma, dok na nekim drugim mestima on upada u zamku preterane potrebe za tarantinovskim advertajzing humorom.
Fenomenologiju ratnog zločina i etiku krivice u ovom romanu je nadvladala duboko lična povest sinhronizovana sa raspadom jedne porodice iz čijeg okrilja uništena država izgleda kao lični poraz. Odnos ličnog i kolektivnog, privatnog i javnog u ovom romanu vraća fokus na prljavo balkansko dvorište u kome je naciona lizam izgovor za korporativnu krađu, istorija (krvava) bajka, a prošlost privatna svojina nacional-egomanijaka. Država koja bi u, u prav(n)om smislu, trebalo da obezbe đuje određenu građansku sigurnost, pokazuje ovaj roman, ujedno služi i kao okvir za negovanje ličnog dostojanstva, emotivne stabilnosti i punokrvnih ljudskih odnosa. Zato je država ovde izjednačena sa prividom celovitog identiteta. Rastrojstvom jedne države na geografske froncle, i stvarnost subjekta postaje fragmentizovana.
Vojnović je ovim romanom najavio mogućnost da se uskoro zaista pojavi veliki roman o devedesetim godinama, kako to priželjkuje M. Bazdulj, zato što je za takav poduhvat potreban upravo piščev generacijski jaz i ironijski otklon. Roman Jugo slavija, moja dežela je, doduše, za sada jedino uspešno prevrednovao onaj stari tol stojevski početak grandioznog romana koji uključuje jedan moto iz Biblije („osveta je moja i ja ću je vratiti“) i, u jugoslovenskom kontekstu izmenjenu krilaticu: sve porodice ratnih zločinaca liče jedna na drugu, svaka porodica JNA oficira je ne srećna na svoj način.

Marko Bogunović

06.07.13 e-novine.com

Vojnović je ovom knjigom definitivno dokazao da je izrastao u velikog pisca koji odlično barata medijumom i koji književno-odgovorno pristupa velikoj temi koja će još dugo mučiti sve nas koji smo zatvoreni u mračnom krugu zločina. To što je jasno kojoj strani pripada i što jasno osuđuje zlo, njegovog junaka ne čini manje nesrećnim i tužnim. Teskoba i praznina su dominantna osećanja koju nijedna pravda ne može da zadovolji, posebno ne ona u koju je uključena politička trgovina
Verovatno će proći još mnogo vremena dok pisci sa prostora bivše Jugoslavije prestanu da pišu o devedesetim godinama i ratovima. Naime, problemi koji su nastali raspadom Jugoslavije, kao i prevelik broj zverstava i zločina, teško mogu da se zaobiđu i stoga nije čudno što ono što se događalo u jednoj od mračnijih dekada u dvadesetom veku na ovim prostorima izaziva neku vrstu književne reakcije. Kamo sreće da je količina tekstova posvećenih ratu srazmerna reakcijama onoga što bismo idealistički mogli da nazovemo Pravdom, pa da su zločinci ostali zatočeni u Hagu, odnosno odgovarajućim zatvorima, gde im je i mesto.
U relativno velikom broju tekstova koji su napisani o ratu za poslednjih dvadesetak godina, u 2012. se izdvojio jedan zaista izvanredan. Radi se o knjizi Jugoslavija, moja dežela slovenačkog pisca „čefurskog“ porekla Gorana Vojnovića. Ovaj mladi književnik i reditelj publiku u ex-Jugoslaviji osvojio je svojim romanom Južnjaci, marš! kojim je slovenačko društvo suočio sa latentnim rasizmom i aparthejdom, ali koji kao književno delo nije bio preterano zanimljiv. Bio je previše filmičan, odnosno nije koristio mogućnosti medijuma u kojem nastaje. Ukratko, bio je to scenario pretvoren u roman. Za razliku od njega, Jugoslavija, moja dežela je značajan iskorak u prozu, knjiga koja svojom književnom snagom i uverljivošću zaista pomera granice „ratnog pisma“.
Ovo pomeranje, „uknjiževljenje“ ako dozvoljavate neologizam, ogleda se najpre u veoma uverljivom psihološkom portretu Vladana Borojevića, sina ratnog zločinca Nedeljka Borojevića koji kreće u potragu za ocem, slučajno saznavši da je ovaj živ i da se nalazi na listi haških optuženika. Roman se u prvoj polovini odvija kao neka vrsta road-romana jer sin kreće od Ljubljane ka Brčkom i dalje ka Novom Sadu u nadi da će uspeti da prikupi informacije o beguncu. Istovremeno, u fleš-bekovima saznajemo sudbinu porodice u kojoj je majka Slovenka, otac oficir JNA, a koju rat zatiče u Puli. Preko Beograda i Novog Sada, majka i sin konačno stižu u Sloveniju, a otac ostaje na „ratnom zadatku“ i u okolini Vukovara čini zločine zbog kojih biva podignuta optužnica protiv njega. Za sina on zvanično umire još 1992. godine, ali potom „vaskrsava“ 2007. Fleš-bekovi će tematizovati odrastanje jednog „čefura“ u Fužinama i sve nevolje koje osetljivi sin-bez-oca, neuklopljen u novu sredinu, može da ima, dok će onaj deo narativa koji se odvija u pripovednoj sadašnjici razraditi obnovljenu traumu koja sada postavlja i važna etička pitanja o odnosu prema ocu koji jeste zločinac i sa kojim će na kraju romana doći do susreta.
Glavni sukob, kako će se ispostaviti, nastaje na relaciji individualitet-kolektivitet i on se može predstaviti i kao civlizacijski. Iz njega će proizaći i sve nevolje koje mladi Vladan ima jer se on nekako, što zbog svog porekla, što zbog svog odrastanja, nalazi između dve strane. Individualitet je jasno predstavljen u Nađi, njegovoj devojci koja je tipična predstavnica savremenog, prozapadnog, ako hoćete, čak i liberalnog modela razmišljanja, ali nije stereotipno hladna i usredsređena na cilj, dok je kolektivitet oslikan u likovima koji okružuju Vladana kako u porodici (uključujući i njegovog dedu Dušana, Slovenca), tako u neposrednoj „čefurskoj“ okolini, ali i među onima koji su danas „moćni“ u Sloveniji, poput bivšeg oficira JNA Branka Stanežiča. Ova manihejska podela sveta, bez obzira što na prvi pogled ne deluje ubedljivo, u romanu odlično funkcioniše jer je nijansiranje izvršeno kroz zaista ubedljiv prikaz borbe koja se vodi u Vladanovoj glavi, ali i srcu. Konačno, upravo insistiranje na specifičnoj poziciji u kojoj će pripovedač ostati zarobljen oslikava i stanje u kojem se nalazi ono što je označeno u naslovnoj sintagmi.
Pripovedna perspektiva koja se u romanu dosledno sprovodi još jedna je od odlika „uknjiževljenja“ koje je Vojnovićev rukopis pretrpeo nakon Južnjaka. Tek kada shvatimo da ona pripada liku, a ne autoru, odnosno podrazumevanom autoru, moći ćemo da se pomirimo sa „politički nekorektnim“ stavovima iznetim u knjizi. Ona je odličan poligon za preispitivanje čitalačke savesti, odnosno za sukob između onoga što znamo i onoga što je ispripovedano. Sve što bi čitaocu inače smetalo treba uzimati sa rezervom i trenuci u kojima je glavni lik grub, besan ili naivan odlično funkcionišu uklopljeni u njegov psihološki profil iz kojeg izvire i ono što on govori kao pripovedač, a što se čitaocima servira direktno i bez uvijanja. Upravo zbog toga ovaj roman predstavlja jedan od najboljih narativa o velikoj nesreći koja je zadesila zajedničku nam državu. On o njoj ne govori sa lažnom uzvišenošću koja nedvosmisleno staje na stranu žrtava, već stavlja stvari unutar omeđenog pogleda na svet koji se dvoumi, koji sumnja i koji je upravo zbog toga etičniji. Na taj način se i žrtvama i zločincima dodeljuje zastrašujuća ljudskost, kojom se prilično uverljivo odgovara na pitanje zbog čega se dogodilo ono što se dogodilo, odnosno kako su bila moguća sva zverstva koja su se dogodila.
Vojnović je ovom knjigom definitivno dokazao da je izrastao u velikog pisca koji odlično barata medijumom i koji književno-odgovorno pristupa velikoj temi koja će još dugo mučiti sve nas koji smo zatvoreni u mračnom krugu zločina. To što je jasno kojoj strani pripada i što jasno osuđuje zlo, njegovog junaka ne čini manje nesrećnim i tužnim. Teskoba i praznina su dominantna osećanja koju nijedna pravda ne može da zadovolji, posebno ne ona u koju je uključena politička trgovina.

Vladimir Arsenić