Još nije gotovo : Slobodan Milošević

01.03.15 Nova srpska politička misao

Pred nama se nalazi knjiga o ozbiljnom vremenu i o ozbiljnom vladaru čija vladavina po svojim osnovnim odlikama i efektima bitno nadilazi svoje vreme i produžiće se po svojim posledicama u, bez preterivanja se može reći, daleku budućnost. Otuda i naslov knjige Slobodana Antonića Milošević - još nije gotovo - dobro iskazuje njenu osnovnu intenciju. Ovoj opštoj oceni, priključićemo još jednu istog ranga, a koja se tiče časa pojavljivanja ove knjige. Oni koji društvene događaje gledaju sa pozicija dnevnopolitičkih efekata knjigu Slobodana Antonića će doživeti kao zakasnelu reakciju na važno vreme, smatraće je neaktuelnom, dok oni drugi koji stvari posmatraju sa istorijske pozicije verujem da će se prikloniti oceni da je ona preuranjeno napisana, da nije poštovala metodološku, tačnije, hronološku obavezu o tzv. vremenskoj distanci.
Mislim da i jedna i druga pretpostavljena ocena pate od jednostranosti i da knjigu Slobodana Antonića Milošević - još nije gotovo treba doživeti kao blagotvorni lek za jedno vreme koje je bilo dosta bolesno i nejasno, o vremenu za koje najbolje pristaje odrednica istorijsko. Slobodan Antonić je, to se mora priznati, imao smelosti da se izjasni o vremenu i čoveku, u vremenu koje je još užareno i u kome se oseća paljevina rata i ratova koje nikako nisu zapalili Srbija i Slobodan Milošević, pisao je dakle o kako bi Hegel rekao „zgusnutom vremenu“ gde nema praznog hoda, lagodnih godina i beznačajnih događaja. Slobodan Antonić je, da se malo slobodnije izrazimo, za predmet svoje analize uzeo jednu jako neljubaznu temu.
Najelementarniji uvid u sadržaj knjige koja je predmet ovog prikaza uveriće nas u to. Dovoljno je pobrojati samo neke od podnaslova, poglavlja ove knjige, kao što su Osma sednica i razlaz, „ Mitinzi istine“, Raspad Velike države, Primirje u Hrvatskoj, Rat u Bosni, Stvaranje dvočlane države, Samostalnost prekodrinskih vođa, Slom Krajine za jedan dan, „Princ od Dejtona", Pobuna u celoj Srbiji, Teroristička buna na Kosovu, Diktat iz Rambujea, Srbija zasuta bombama, Otpor svetskom nasilju, Koštunica pravi kandidat, Revolucija 5. Oktobra, Miran i u ćeliji, „Danas je Vidovdan, Srbi!“, Branio se pred istorijom. Smrt u ćeliji i Miloševićevo zaveštanje - pa je dovoljno da se zaključi o kakvom vremenu i o kakvom vladaocu je reč. Drugo je pitanje da li se vladalac u svim situacijama u toku svoje vladavine nalazio na visini zadatka, ali ono što nije sporno jeste da je imao ključnu ulogu na kraju 20. veka. To vreme je odlikovalo odsustvo osećanja za pravdu i istinu od stranih činilaca, praćeno odsustvom osećanja za realnost i nacionalni interes samog Miloševića i bilo je prepuno patnje, stradanja i konačno smrti.
Cenim da se knjiga Milošević - još nije gotovo Slobodana Antonića pojavila tačno kad treba možda i zato što nema tog časa u kome ona ne bi bila aktuelna i dragocena jednovremeno. Mora se celovitosti uvida radi, reći i to da neki stavovi i ocene iz knjige nisu poduprti dokumentima, nego se autor više oslanja na sekundarne izvore, između ostalog i zato jer drugih i nema, ali to se ne bi smelo nikako uzeti kao mana autorovog pristupa sadržaju, nego bi se nedostatak dokumenata, pisanih tragova vladanja iz tog vremena s kraja 20. veka mogao uzeti kao jedna od karakteristika Miloševićeve vladavine. Vremenom će, u to sam uveren, i to je sada ona famozna vremenska distanca, pojaviti ljudi i radovi koji će progovoriti iz prve ruke, izroniće istina o tom vremenu i zato što će te istine pravdati neke aktuelne nevolje, ali i one koje su u to vreme bile osnova za buduća vremena.
Slobodan Antonić napisao je da to još jednom istaknemo ozbiljnu knjigu o ozbiljnom vremenu i ozbiljnom vladaru Srbije. On je u svojoj analizi zahvatio gotovo sve što je bilo od značaja. U knjizi Milošević - još nije gotovo, iako je sam Milošević gotov, nisu prestali problemi koji su opterećivali i njega i one koji su ga nasledili u vladanju Srbijom, što se najbolje vidi iz daljeg razvoja događaja u Srbiji od 2000. pa nadalje, a trajaće još dugo, autor obrađuje od unutarpolitičkihborbi, u kojima je Milošević pokazivao zavidnu sposobnost, spretnost i talenat, moglo bi se reći da je bio majstor za upravljanje konfliktima, preko onih tema koja spadaju u rešavanje nacionalnih i državnih pitanja srpskog naroda, gde se mnogo lošije snalazio, gde je bio sklon lutanjima i podleganju unutrašnjim dnevno-političim kalkulacijama i spoljnim pritiscima, ali gde je do kraja ostao čvrst u odbrani vitalnih nacaionalnih i državnih interesa srpskog naroda i Srbije. Rat za Kosovo i Metohiju i Republika Srpska najbolja su potvrda za takvu ocenu.
Takav zaključak koji autor provlači kao lajtmotiv cele knjige spada u najdragocniji doprinos autora razumevanju i Miloševića i njegovog doba. Treći aspekt kome Slobodan Antonić posvećuje dužnu pažnju jeste Miloševićeva spoljna politika, u kojoj se nije snalazio i zbog takve njegove spoljne politike koja se kretala od arogancije do poniznosti srpski narod i Srbija imali su velike štete. Bilo kako bilo, ova knjiga jeste prvi ozbiljniji osvrt, prva ozbiljnija i kvalifikovana analiza važnog i presudnog vremena za srpski nacionalni interes, s tim što valja primetiti da su njeni pojedini delovi neujednačeni po dubini analitičkog prodora, možda i zato što su nedostajali dokumenti na osnovu kojih bi autor mogao da izvodi zaključke. Da je to tako, pokazuju oni delovi knjige, gde postoji kakva-takva čvršća osnova za zaključivanje, da autor knjige zaključke izvodi nepogrešivo i tačno.
Treba skrenuti pažnju čitaocu ove knjige i na to da nisu svi delovi knjige podjednako interesantni. Naime, u nainteresantnije i ujedno najvažnije njene delove spadaju ona poglavlja koja se tiču nacionalne i državne politike i u vezi s tim spoljno-politički aspekt cele teme. Oni delovi knjige koji se odnose na unutarpolitčke, stranačke borbe koje su po pravilu bile personalne borbe lidera stranaka, koje su uvek bila gola i brutalna borba za vlast bez obzira koliko je ona štetila nacionalnom intresu Srba svakako su od manjeg značaja mada verno odslikavaju političke prilike tog doba u Srbiji. Moglo bi se reći da je zanimljivost poglavlja ove knjige u upravoj srazmeri sa važnošću tem(e)a koje autor obrađuje. To nikako ne znači da su oni delovi koje smo ovde izdvojili kao manje važne nepotrebni ili das nisu od značaja.
Ovu ocenu izneo sam zato što smatram da uvek, kako u samoj praktičnoj politici, tako isto i u analizi te politike, treba voditi računa o rangiranju stvari i stepenovanju analize i njenom prilagđavanja predmetu. Možda bi se u tom smislu kao jedina, mogla staviti primedba autoru što je suviše dao prostora manje važnoj temi i ličnostima, i da je na taj način izjednačavao neizjednačivo. Nakon ovakve primedbe bilo bi naravno korektno da se takvi primeri i navedu, ali kako se radi o skraćenom prikazu to ćemo ostaviti za drugu priliku kada se knjigom i tim vremenom budemo bavili potpunije. Ali ono što svakako treba ovde istaći jeste i to da je borba za vlast, i neretko antidržavno delovanje opozicije, u velikoj meri određivalo domete i ostvarenja vlasti i redovno ih umanjivala, a katkada je takvo ponašanje opozicije bio izgovor vlasti za ne ostvarivanje proklamovanih ciljeva. To nikako ne znači da spoljni faktor, jedina sila tog doba SAD ne bi pronašla način da uskrati ostvarenje srpskih interesa i realizuje svoj interes, ali u svakom slučaju ostaje gorak ukus da su mnogi u opoziciji toga doba radili u korist srpske štete.
A kada se tome priključi i neodređena, nestrateška i ideologizovana politka Slobodana Miloševića i njegovih političih saboraca i satrapa ,nije ni čudo da se srpski narod i Srbija nakon svega nalaze danas u stanju u kakvom se nalaze - ni u inostranstvu ni u zemlji - da malo modeliramo onu poznatu ni na nebu ni na zemlji. Ako ne znamo koliko nam je teško, ako nismo svesni u kakvoj se nacionalnoj i državnoj agoniji nalazimo posle ove knjige lakše ćemo zaključiti zašto je to tako i naročito zbog koga je tako. A to nije nikako malo, otuda treba odati priznanje Slobodanu Antoniću što je živu lavu novog dramatičnog doba srpske istrije stavio u nejake korice snažne knjige.
Još jedan aspekt ove knjige zaslužuje posebnu pažnju. Naime, radi se o mehaničkoj podeli u političkoj i široj javnosti, na koju delimično pristaje i Slobodan Antonić, Miloševića na vlasti i Miloševića bez vlasti, tačnije Miloševića u Haškom kazamatu. Ta podela izvodi se i zato da bi se istaklo kako je zapravo Milošević pokazao ispravnost svoje pozicije i politike i da je došao do punog izražaja u odbrani pred Haškim tribunalom i da se tom odbranom rehabilitovao. Ostaje nejasno pred kim je bila ta rehabilitacija i u odnosu na koju njegovu krivicu. Stojim na stanovištu da Milošević postoji kao jedinstvena politička i istorijska pojava koja se ne da deliti na onu iz doba uspona, vlasti i pada i da je ona pred Haškim sudom samo nastavio da brani Srbiju, srpski narod i njegovo pravo na slobodu a što se to poklapalo sa odbranom njegove lične slobodne ne menja mnogo na stvari. Umesto što tvrdi da se Slobodan Milošević rehabilitovao u odbrani pred Haškim tribunalom, pre bi se moglo reći da oni koji to tvrde pokušavaju da se rehabilituju pred njegovim, zalaganjem i borbom za slobodu srpskog naroda i Srbije dok je bio na vlasti, a oni su na ovaj ili onaj način, najčešeće iz prizemnih pobuda, bili protiv njega i ometali ga u tom nastojanju.
Hvaleći razvlašćenog i utamničenog Miloševića, oni zapravo pokušavaju da brane sebe od sebe iz vremena kada su bili protiv njega i njegovih državničkih nastojanja. Oni koji su ga politički nasledili mislim da su u punoj meri postali svesni težine zadataka pred kojima se on nalazio onoga časa kada su ti zadaci postali njihova i dnevnopolitička i noćna mora.
U najkraćem, pred nama se nalazi knjiga koja se zbog svog značaja, prodornosti i obuhatnosti neće moći zaobići u svim budućim analizama dramatičnih godina Miloševićeve ere, jednako tako, kao što se neće moći u svakoj istrijskoj oceni zaobići i izostaviti Miloševićeva vladavina sa svim njenim vrlinama i manama, posrnućima i postignućima.
Reči hvale pripadaju i izdavaču „Vukotić medija“ koji je u ovom nevremenu omogućio da se progovori o onom (ne)vremenu.

Borivoj Rašuo