Jezik između lingvistike i politike

15.01.14 Danas

Današnje generacije u državama koje su nekad bile u sastavu SFRJ više se uopšte ne razumeju, pa kad Slovenci odu na more u Hrvatsku, oni upotrebljavaju engleski, jer im je hrvatski strani jezik, ističu u razgovoru za Danas slovenački lingvisti sa Univerziteta u Ljubljani Vesna Požgaj Hadži, profesorka na Katedri za srpski i hrvatski jezik, i Vojko Gorjanc, profesor na Odseku za prevođenje.

Oni smatraju da su lingvisti u Srbiji i Hrvatskoj „jednostavno dozvolili da se jezikom manipulira“, da novostvorene reči, smišljene da bi nasilno razdvojile hrvatski od srpskog, „jednostavno nisu zaživele u narodu“, i da su srpski i hrvatski lingvistički jedan jezik, jer „prema genetskom i tipološkom kriteriju ne može da se radi o različitim jezicima“.
Promene koje su se odvijale unutar novonastalih jezičkih standarda poslednjih dvadeset godina predmet su proučavanja mnogih domaćih i stranih lingvista. Iako je napisan niz radova i objavljen veliki broj zbornika, nedostaju monografije koje bi u celini i bez politizacije predstavile društveno-jezičku sliku južnoslovenskog područja. Nedavno je u Beogradu predstavljena upravo takva monografija, pod nazivom „Jezik između lingvistike i politike“, koju je uredila profesorka Vesna Požgaj Hadži, a izdala Biblioteka XX vek.
Prema rečima profesorke Požgaj Hadži, „to je prva knjiga takve vrste jer obuhvata sve naše bivše republike, uključujući i Sloveniju i Makedoniju, a nastala je kao rezultat niza bilateralnih projekata Slovenije i svih novonastalih država nekadašnje Jugoslavije“.
Ona navodi da je u knjizi opisana sociolingvistička situacija od severa prema jugu i odnos između politike i jezičke stvarnosti u svakoj od novih država.
U procesu standardizacije uvek ima političkog upliva, jer se jezik i politika stalno prepliću, ali se „proklamovana jezična politika često potpuno razlikuje od jezične stvarnosti, što u ovoj monografiji pokazujemo na nizu primera“, navodi Požgaj Hadži.
Tako se u Hrvatskoj od devedesetih godina pojavio niz razlikovnih rečnika i jezičkih savetnika sa markiranim „dobrim“ hrvatskim rečima i onim „nehrvatskim“, odnosno „neprijateljskim“, što je stvorilo nesigurnost i strah od maternjeg jezika.
- Nije dobro kada smo nesigurni u svom maternjem jeziku i kada sami sebe ispravljamo, kao što je bilo u Hrvatskoj. Na sreću postojala je jedna struja koja je kritizirala takvu politiku i te rečnike, koji su napravili više štete nego koristi. Kasnije se borba s odnosa između hrvatskog i srpskog preselila u borbu za važeći pravopis - danas imaju četiri pravopisa, ali nijedan nije službeni, već samo preporučeni, kaže profesorka Požgaj Hadži.
Problem sa normativnim priručnicima ima i Crna Gora, gde su i dalje aktuelne diskusije oko uvođenja novih fonema, a nerešena pitanja standardizacije su i u Bosni i Hercegovini, u kojoj funkcionišu tri standarda - bosanski, srpski i hrvatski.
Za razliku od nacionalistički motivisanih intervencija u samoj strukturi jezika u regionu, srpski jezik je u tom smislu ostao smiren, ali se simbolička snaga jezika ispoljila u afirmisanju ćirilice kao bitnom delu nacionalnog identiteta. O tome u ovoj monografiji piše profesor Ranko Bugarski, koji upoređuje status latinice u srpskim ustavima iz 1974, 1990. i 2006. i pokazuje kako je ustavnopravna regulativa u neskladu sa jezičkom praksom. Umesto da se o upotrebi dva pisma raspravlja stručno i hladne glave, s obzirom na društvene i komunikacijske potrebe, cela stvar je politizovana i prožeta jakim emocijama, pretvorena u sredstvo manipulacija, a pod maskom brige za srpski narod i njegov jezik.
Raspad Jugoslavije imao je veliki uticaj i na jezičke politike u Sloveniji i Makedoniji, kojima je srpsko-hrvatski kao zvanični jezik centralne vlasti bio dosta bliži nego sada. Makedonci su više koristili srpsko-hrvatski jezik želeći da se što bolje sporazumevaju i ne insistirajući previše na svom jeziku, ali od devedesetih se takva praksa menja. U Sloveniji pak srpskohrvatski nije nikad bio jezik komunikacije, ali se znao i učio u petom razredu osnovnih škola. Danas više nije tako i novim generacijama je srpski odnosno hrvatski strani jezik. Oba jezika izborni su predmeti u zadnja tri razreda devetogodišnje osnovne škole.
Jedan od glavnih problema u Sloveniji povezan je sa činjenicom da je slovenačko društvo od devedesetih dalje sve više višejezično i višekulturno, naročito nakon ulaska Slovenije u EU. Kako kaže profesor Vojko Gorjanc, status manjinskih jezika imaju, prema Ustavu Slovenije, jezici autohtonih manjina, a to su mađarski i italijanski, a romski i slovenački znakovni jezik regulišu se posebnim zakonima. - Slovenija je u poslednje vreme dosta učinila na razini razumevanja slovenačkog znakovnog jezika kao jednog od manjinskih jezika, tako da je u opštoj svesti to sve manje hendikep i sve više jezik kao i svaki drugi, sa svojim karakteristikama, svojom vlastitom kulturom. Danas u slovenačkom društvu pored, na primer, srpskog, hrvatskog, bosanskog i albanskog, pojavljuju se sve više drugi jezici, osim jezika Evropske unije, i kineski, arapski, turski, kurdski i tako dalje, što predstavlja sve veći problem u komunikaciji u javnim ustanovama - kaže profesor Gorjanc.
Zakonskim uređivanjem jezika manjina, posebno albanskog, imaju da se bave i Makedonija i Crna Gora, dok su u Hrvatskoj nešto drugačije prilike.
- Ono što najviše smeta u Vukovaru jeste simbolička funkcija jezika, natpis na ćirilici simbolički znači da tu žive i Srbi. Meni se čine ta zbivanja jako štetna. Simbolička funkcija je važna, ako se Srbi identificiraju sa ćirilicom, onda je to njihovo pravo. Ono što je opasno to je da isti ljudi koji su stavili te table, skidaju ih preko noći. Nacionalizam je uvek opasan, posebno što može lako da pokrene masu, smatra profesor Gorjanc, a profesorka Požgaj Hadži dodaje da postaje „opasno i agresivno kad se krene sa nacionalističkom retorikom, kada se govori o nečemu kao tuđem i neprijateljskom, jer onda i oni koji ne znaju ništa o tome počinju da misle da u tome ima nečega“.

Lektorati

- Dok se mi ovde svađamo, u svetu gubimo lektorate, kaže profesorka Požgaj Hadži. Kako objašnjava, nekada su postojali lektorati srpskohrvatskog u svetu i lektori su se slali iz različitih republičkih centara. „Nikada nije bilo određivano koji lektor se kamo šalje, ali se točno znalo koji gdje idu, u Moskvu bi išao lektor iz Beograda, u Lenjingrad iz Zagreba itd. To je bilo nepisano pravilo“, kaže ona. Govoreći o slovenačkim lektoratima, naši sagovornici ističu da su oni sada u mnogo boljoj poziciji, slovenački jezik se na nekim studijama izučava i kao obavezan predmet, što ipak zavisi i od samog lektora.
- To je kod nas sada zajednički projekat univerziteta i vlade, koji podržavaju nadležna ministarstva. Naša država je prepoznala značaj lektorata u svetu, i sada je njihov broj u svetu veći, a dobro je što su na lektoratima negde tako nastali i mali slovenački kulturni centri, kaže profesor Vojko Gorjanc.

Marjana Stevanović