01.01.00
Danas
16.03.2000.
Nova knjiga Judite Salgo
Jednokratni eseji
Judita Salgo je bila jedan od najistaknutijih avangardnih pesnika i performera sedamdesetih, a u godinama potom - stvaralacka licnot ciji je opus otvarao mnoga, kako ce se kasnije ispostaviti, dalekosezna politicka i poeticka pitanja. Nazalost, objavljivanje jednog od svojih najznacajnijih dela, romana "Put za Birobidzan", kao i knjige "Jednokratnih eseja", autorka nije docekala. Obe knjige objavljene su posthumno u "Stubovima kulture", ostavljajuci citoacima setnu pretpostavku o tome kako bi kvalitetan opus, da je pozivela, Judita Salgo mogla ostvariti. No, i bez ovog pretpostavljenog dela, knjizevna ostvarenja Judite Salgo sacinjavaju nezaobilazni segment savremene srpske knjizevnosti.
Na promociji "Jednokratnih eseja", u knjizari "Beogradski izlog/Stubovi kulture", govorili su Vasa Pavkovic, Tatjana Rosic i Gojko Bozovic. Oni su istakli da su u pitanju raznorodni tekstovi prepoznatljivog autorskog rukopisa koji odlikuju neocekivana resenja na planu jezika i postupka, kao i smireni, pronicljivi, ironicni ton. Gojko Bozovic je razvrstao eseje na putopisne, poeticke i one koji govore o egzistencijalnim pitanjima. Svaki od eseja odlikuje spremnost ove knjizvnice da dogmu, bilo koje vrste, dovede u pitanje, a samim tim i odlucnost da ne poverujete niti u jednu od njih.Knjizevnost, smatra Judita Salgo, ne sme biti "ukocena" i pasivna. Pisac mora biti svim svojim culima otvoren prema svetu kao gradji od koje tvori knjizevnost, ujedno uticuci na tu istu stvarnost. Jedno od kljucnih pitanja za Juditu Salgo bilo je upravo pitanje pisceve eticke odgovornosti.
Ona je verovala da je svaki angazman, izuzev onog koji direktno imenuje zlo, u stvari samo akt gasenja privida kulturnih desavanja, a time i akt koji na posredan nacin u stvari doprinosi tom istom zlu. Stoga je odbijala da bude deo oficijelne knjizevne scene, rekla je Tatjana Rosic. Salgo je prema njenim recima, bila i jedan od najbesprekornijih stilista srpske knjizevnosti.
Priredjivac knjige, Vasa Pavkovic, izrazio je nadu da ce se uskoro, takodje u "Stubovima kulture", pojaviti i knjiga "Dnevnik", kao jos jedno delo sacinjeno od rukopisa iz zaostavstine ove knjizevnice. Judita Salgo je rodjena 1941. godine, a preminula 1996. u Novom Sadu.
O. Stosic
01.01.00
Vreme
08.07.2000.
Knjige
O neuklopivosti
Judita Šalgo: Jednokratni eseji; Stubovi kulture, Beograd 2000.
Život se najduže sačuva u klasičnim žanrovima, u snažnim poemama, dramama i romanima, građenim od prirodnog književnog materijala, ali se najbrže i najzgodnije spakuje u esej, u univerzalnu portabl-formu, što u ovom veku ratnih bežanija i interplanetarnih seoba može da bude i te kako važno.
Judita Šalgo
Gorenavedeni citat iz Jednokratnih eseja, uz još neke srodne pasuse, može se tretirati (i) kao svojevrsni, nenametljivi autopoetički mikroesejizam: kao da je Judita Šalgo, pesnikinja, romansijerka, pripovedač, prevodilac i izdavač (Novi Sad 1941-1996), osećala potrebu da sebi i čitaocu razjasni svoju (povremenu) potrebu za oglašavanjem i u esejističkoj ili, pak, naprosto slobodnoj, hibridnoj proznoj formi koja se čas približava autobiografskoj naraciji, čas zalazi duboko u tradiciju srpskog putopisanja, čas progovara o aktuelnom, na način koji je veoma približava atraktivnosti ?publicističke? tekstualnosti, a da ipak ni za jedan jedini redak ne prestaje da bude ?lepa književnost? najplemenitije vrste, plod jednog lirskog ? ali ne kaćipernog i precioznog, u onom odvratno lažnom smislu ?ženskog? ? senzibiliteta, već ljudske i spisateljske uravnoteženosti i zrelosti iz koje izvire i u kojoj se nepogrešivo prepoznaje onaj neponovljivi, lucidni, melanholični šalgoritam...
Zbirka Jednokratni eseji produkt je priređivačkog napora Vase Pavkovića, koji je prikupio i ?objedinio? tekstove koje je spisateljica objavljivala po raznim listovima i časopisima tokom osamdesetih i devedesetih, pridruživši im i one iz njene rukopisne zaostavštine. Pavković je tekstove, njih dvadeset i osam, podelio u tri celine: u prvoj su putopisi iz Egipta i Izraela, a takođe i putopis iz Nemačke, pisan u trenutku kada se raspada spisateljičina zemlja, a talasi ljudske bede i nesreće sa Balkana preplavljuju situ i samozadovoljnu Evropu... U drugoj, najopsežnijoj celini nalaze se spisateljičini eseji na razne književne i vanknjiževne teme, a naročito među ovim potonjima ? kako vreme odmiče ? ima sve više tekstova i tekstualnih krhotina koje se bave spisateljičinim identitetom ? ili potragom za njim, ili zapitanošću nad smislom njegovog ?posedovanja?, zapitanošću koja je nužno bogohulna u vreme one konradovske ?histerije identiteta? ? i mukotrpnim osvajanjem (samo)svesti o nečemu što bismo mogli nazvati multiautsajderstvom. A upravo je to, ta višestruka postranjenost jedne egzistencije ono što ?izbija? iz autopoetičkih, autobiografskih i esejističkih pasaža Judite Šalgo, upravo je ta neuklopivost prepoznatljiv lajtmotiv ovih eseja, kao što je, na drugi način, bila i diskretan a sveprisutan sastojak njene proze, koja je ? by the way ? tek poslednjih godina pred autoričinu smrt počela da se valorizuje na pravi način (u čemu je i trade-mark uloga izdavača bila veoma velika, mada u ?idealnim? okolnostima to ne bi trebalo da bude tako). Autsajderstvo o kojem govorim podjednako je autsajderstvo pisca u društvu nepismenih slovosricača, samosvesna marginalnost prirodnog elitiste ? nipošto u snobovskom smislu ? u okruženju Nadirućeg Prostaka, ?neizlečivo? trostruko autsajderstvo ženskog srednjoevropskog jevrejstva u poživinčenom okolišu u kojem je svaka od navedenih sastavnica jednog identiteta prepoznata kao svojevrstan simbol ?tuđeg?. O ovome, pak, najeksplicitnije govori treća celina knjige, sastavljena od raznorodnih kraćih tekstova u kojima se Šalgo na neposredniji način bavila tužnim aktualijama jednog (pred)apokaliptičnog vremena, od kraja osamdesetih do svoje smrti. Iako se uvodni tekst ove celine zove Zašto sam apolitična? (sa sve autoričinom ironijskom igrom reči: bepolitična, cepolitična, depolitična...), jasno je da se tu pre radi o onoj konradovskoj ? ponovo taj Konrad! ? antipolitičnosti koja nema baš nikakve veze s moralnim nihilizmom onih u staklenicima Progresivne Misli odgajanih i paženih socijalističkih Lepih Duša... Onih koje su svoj hinjeni ?levičarski? identitet? očas posla zamenile ?histerijom (etničkog) identiteta?, ostajući sve vreme dosledne samo u insistiranju na svojoj podrazumevanoj nevinosti-u-ludnici. Drugim rečima, Judita Šalgo ? često ?nepodobna? u vreme one obavezne idile ekscentričnog jugoslovenskog sam-soc eksperimenta ? svedoči dolasku ?novog doba? (recimo, u tekstu-dnevniku o onome što će posle biti prozvano novosadskom ?jogurt-revolucijom?), ali, nimalo ne žaleći za onim što je palo jer je padu sklono bilo, prepoznaje u buci svetine bubnjeve apokalipse čiji ritam sve više liči na vojnički marš, a u savršeno bezrazložnoj radosti ?probuđenog i pobedničkog naroda? već vidi zametke one deformisane, smrknute, ojađene i bedne humanoidne gomile koju danas možete videti čim kročite na ulicu. U tom su smislu ?antipolitički? senzori Judite Šalgo bili savršeno nepogrešivi, iako je ova spisateljica po svom habitusu poslednja osoba koja bi se ?bavila politikom?: nju, međutim, nije izdao ni estetski ni etički kompas, što je bilo savršeno dovoljno za o(p)stajanje u normalnosti: nikakve proročanske sposobnosti nisu bile neophodne, ma šta govorili oni koji danas kukaju da su bili ?zavedeni i prevareni?...
Dvestotinak stranica probranog ?non-fiction? opusa Judite Šalgo vredan su autoportret pisca u zrelosti, i još jedan podsetnik na vrednost njenog apartnog dela, ali i na to koliko je književnost srpskog jezika izgubila time što ova spisateljica nije stigla ? ili nije poživela ? da napiše i više od te tri zbirke poezije, jednog celog i jednog nedovršenog romana, jedne zbirke priča i, evo, jedne dobro priređene esejističke kolekcije. Ili to možda iz dolepotpisanog samo progovara ona ?muška? strast za ?stavljanjem tačke?, za zaokruživanjem, za katalogizovanjem, za ucelinjenjem? Možda je, baš ovako ?nedovršen?, opus Judite Šalgo zapravo prirodno zaokružen, ostavljajući nam i tako (pre)poruku da se manemo Velikih Priča? Bilo kako bilo, njene proze i eseji će se sigurno naći u onom neophodnom prtljagu s kojim tekstualnost srpskog jezika, s izvesnim šansama, ipak uplovljava u famozni XXI vek. Pa makar bila i u potpalublju.
Teofil Pančić
