Izuzetna stvorenja

10.02.10

ZA desetak godina, koliko je prošlo od njenog prvog romana „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je u svetu prodat u četiri miliona primeraka i prema kojem je snimljen i zapažen film, Trejsi Ševalije (1962) uspela je da se vine među svetske bestseler pisce. Izuzetnu popularnost stekla je i kod naših čitalaca, svaki od njenih šest romana bio je na bestseler listi, a ukupan prodati tiraž njenih knjiga je premašio brojku od 100.000 primeraka.
Rođena i odrasla u Vašingtonu, Trejsi Ševalije se po završetku studija engleskog jezika i književnosti na koledžu u Ohaju, preselila u London, gde i danas živi. Izvesno vreme je radila u jednoj izdavačkoj kući, a pisanjem je počela da se bavi posle pohađanja kursa iz kreativnog pisanja. Njeni romani prevedeni su na 34 jezika. Uz „Devojku“, objavila je „Plameni sjaj“, „Dama i jednorog“, „Devičansko plavo“, „Pali anđeli“ i najnoviji roman „Izuzetna stvorenja“ (izdavač „Laguna“) koji je i bio povod za ovaj ekskluzivan intervju.
* Kako ste došli do teme romana „Izuzetna stvorenja“ i čime vas je inspirisao život dve Engleskinje koje su bile pioniri u istraživanju fosila?
- Otkrila sam Meri Ening u Muzeju dinosaurusa u Južnoj Engleskoj. Nikada pre toga nisam čula za nju i impresioniralo me je što je žena iz radničke klase, bez velikog obrazovanja, uspela toliko da doprinese nauci time što je otkrila neke od prvih celih primeraka dinosaurusa koje je svet video. I još je, povrh toga, kao beba preživela udar groma. Neki misle da je zbog toga postala posebna. Za mene - to ju je učinilo dobrim likom za roman.
Elizabet Filpot, drugog lovca na fosile, otkrila sam dok sam istraživala materijal o Meri i pomislila sam da će biti dobra protivteža Merinom instinktivnom daru. Elizabet je poticala iz srednje klase, bila je obrazovanija i stoga sposobnija da artikuliše ono što misli o tome što su nalazile na plaži. Prijateljstvo tih dveju žena postalo je ključni element romana.
* U gotovo svim romanima bavite se sudbinama žena. Pišući o njima, u kojoj meri otkrivate i svoj emotivni i intelektualni život?
- Možda. Ne radim to namerno. Pišem instinktivno, ne tragam za temama tipa ženske sudbine. Ali ja sam žena i volim da pišem o ženama - nalazim da su mnogo zanimljivije od muškaraca. Možda zato što se tako dugo pričaju priče o muškarcima. Volim da dajem glas onima koje ga ranije nisu imale.
* U vašim knjigama prepliću se istorija
i fikcija. Kada je o takvim delima reč uvek se postavlja pitanje koliko pisac ima obavezu da se pridržava činjenica, a u kojoj meri može da „pusti na volju“ svojoj stvaralačkoj mašti?
- Teško je tu naći ravnotežu. Pokušavam da ne menjam činjenice kada ih znam, ali ponekad ponešto zamaglim da bih priči dodala dramatičnost. Osim toga, mislim da mi činjenice daju strukturu koja oblikuje moju maštu. Ako nema pravila, teško je napisati bilo šta značajno. Prevelika moć izbora može da bude loša. To je kao balet, na primer, prelepo, divno plesanje proističe iz neverovatno stroge, čvrste discipline.
* Čitaoce uvek zanima šta se dešava u stvaralačkoj radionici pisca: kada i koliko piše, koliko traju pripreme, da li se vraća rukopisu, da li se oko teme, eventualno konsultuje sa članovima porodice ili prijateljima?
- Smešno mi je što ljude toliko zanimaju sitni detalji iz radnog dana jednog pisca. Možda misle da postoji nekakva magična formula, pa ako je mi, pisci, otkrijemo, svako će umeti da piše. Ali nema magije, samo napornog rada. Ja se prema tome odnosim kao prema bilo kom drugom poslu, makar koliko finom. Radim u vreme kada je moj sin u školi. Odvedem ga, vratim se kući, uključim kompjuter da proverim poštu. Onda ga isključim i počnem da pišem. Koristim olovku i hartiju, a onda, na kraju rada, prekucam ono što sam ispisala. Više volim da pišem rukom nego da kucam, to je prirodnije, više u vezi sa mnom.
Za svaku knjigu potrebno je drugo vreme. „Bisernu minđušu“ sam pisala godinu dana (bila sam trudna i morala sam da žurim). Za „Plameni sjaj“ trebalo mi je tri godine. Poslednju knjigu, „Izuzetna stvorenja“, pisala sam dve i po godine. Zavisi od teme i toga šta se u mom životu događa.
Nikada ne tražim od prijatelja i članova porodice da čitaju moje knjige i kažu mi šta o njima misle. Stalo mi je do mišljenja mog muža više nego bilo čijeg, pa želim da knjigu pročita tek kada je dostigla najbolje što sam mogla da uradim. Tako ih on čita na kraju, pred samo štampanje. Moji prvi čitaoci su moji agenti i urednici u izdavačkoj kući.
* Pisanjem ste počeli da se bavite posle pohađanja jednogodišnjeg magistarskog kursa iz kreativnog pisanja. Koliko vam je to pomoglo?
- Jeste. Primorao me je da pisanje ozbiljno shvatim i da uložim dosta vremena i rada u stvaranje knjige. Učenjem se ne prenosi genijalnost, ali možete da naučite ljude kako treba da rade. Kao i kod sviranja klavira, plesa, slikanja.
* Najavili ste novi roman i tri pripovetke...
- Kratke priče su mi naručila tri engleska muzeja, svi žele priču o nekom predmetu iz svoje kolekcije.
Moj sledeći roman baviće se porodicom engleskih kvekera koja u 19. veku emigrira u SAD i počinje da pomaže crnim robovima da beže u slobodu, u Kanadu. Postojala je čitava mreža sigurnih kuća, skrovišta i ljudi koji su im pomagali - to se zvalo „Podzemna železnica“. Tek sam počela da istražujem tu temu, još mi predstoji puno posla, ali me zanimaju emigracija, razlike (još u 19. veku) između Engleza i Amerikanaca, ideja o ćutanju kao načinu da se dobije uvid u sebe (kao što rade kvekeri). Ja čeznem za tišinom, naše društvo je tako bučno, i pomislila sam da je pisanje o tišini jedan od načina da dođem do nje. Kako sam tek na početku, još imam gomilu ideja, tek ću morati da se usredsredim - ali za to još nije došlo vreme.

Dragan BOGUTOVIĆ

15.11.09

Novi roman Trejsi Ševalije „Izuzetna stvorenja“ je fikcionalna biografija jedne znamenite Engleskinje viktorijanskog doba - Meri Aning. Ona je živjela u 19. vijeku i bila prva žena koja je sakupljala fosile i otkrila neke od vrsta vodenih predinosaurusa. Meri Aning je bila žena iz radničke klase i cio svoj život živjela je u Lajm Redžisu (mjesto u kome je živio Džon Faulz i smjestio radnju svog romana „Žena francuskog poručnika“), gradiću na južnoj obali Engleske u blizini Dorseta. Na stjenovitim obalama i liticama ona je otkrila prve britanske fosile predinosaurusa, u paleontologiji danas znane vrste kao ihtiosaurusi i pleziosaurusi. „Izuzetna stvorenja“ je knjiga o predrasudama u akademskoj zajednici, o zabranjenoj ljubavi i prijateljstvu kao najjačem oružju. Iznad svega ovaj roman je neobična povijest žene koja prevazilazi klasu i pol i dolazi do najznačajnih otkrića u 19. vijeku. Roman „Izuzetna stvorenja“ je objavila „Laguna“ u prevodu Nenada Dropulića.

Trejsi Ševalije rođena je u Vašingtonu 1962. godine, njeni preci sa očeve strane su iz Švajcarske (najvjerovatnije francuski hugenoti). Svoju spisateljsku karijeru počela je romanom „Djevičanski plavo“, ali svjetsku popularnost je stekla romanom „Djevojka sa bisernom minđušom“ (ovaj roman naslov, ali i temu duguje jednoj od najmisterioznijih slika velikog holandskog slikara Vermera). Potom slijede „Pali anđeli“ i „Dama i jednorog“, „Plameni sjaj“. Svi ovi romani imali su odličan prijem kod čitalaca, a i kod nas su bili bestseleri. Trejsi Ševalije je završila studije književnosti u SAD, da bi se potom preselila u Veliku Britaniju, gdje živi od 1984. Do 1993. je radila u izdavaštvu, a potom se posvetila postdiplomskim studijama kreativnog pisanja. Mentori su joj bili poznati britanski pisci Malkolm Bredberi i Rouz Tremejn. Trejsi Ševalije živi u Londonu, odakle je i govorila za „Vijesti“

O neobičnim koincidencijama koje su pratile roman „Izuzetna stvorenja“ autorka kaže:
- Prije nekoliko godina kada je moj roman “Djevojka sa bisernom minđušom” bio u štampi, ja sam otkrila još jednu knjigu o Vermerovom slikarstvu. Bila je to knjiga “Djevojka u zumbul plavom” Suzane Vriland. U isto vrijeme sam pronašla i knjigu “Doba lala” Debore Mogah, takođe o jednom holandskom slikaru. Bila sam užasnuta, smatrajući da su šanse za uspjeh moje knjige propale. Nekako sve se uskladilo i dovelo do uspjeha svih nas. Sa novom knjigom „Izuzetna stvorenja“ sve se ponavlja. Kada sam ja počela da pišem knjigu o Meri Aning, malo poznatoj Engleskinji lovcu na fosile, nikada nijesam mogla da posumnjam da će i drugi slijediti moju putanju. Pored „Izuzetnih stvorenja“ uskoro izlazi još jedan roman i biografija posvećeni ovoj ženi. Shvatila sam da će i ovi autori biti užasnuti kao što sam i ja bila sa preobiljem Vermera. Ali nadam se da će i ovo biti još jedan slučaj međusobne podrške, a ne suparništva. Možda je to ženski odgovor koji je uvijek radio za mene!

Kako ste našli inspiraciju za priču o Meri Aning?
- Išla sam u Muzej dinosaurusa u malom engleskom gradu tamo je bila izložba o njoj. Bila sam impresionirana da je žena iz radničke klase uspjela da radi sa naučnicima muškarcima iz srednje klase. Takođe, dopala mi se činjenica da ju je munja pogodila kao bebu i da je preživjela. Pomislila sam da bi to mogao biti dobar početak knjige.

Zbog čega je odnos nauke i religije bitan u Vašoj knjizi “Izuzetna stvorenja”?
- Radnja romana “Izuzetna stvorenja” je smještena u rani 19. vijek, kada se većina ljudi drži strogih religijskih uvjerenja i mišljenja da je Biblija doslovna istorija svijeta. Po njima, svijet je star 6.000 godina i još uvijek je tačno onakav kakvog ga je Bog stvorio. Međutim, u to doba, kada ljudi poput Meri Aning počinju da otkrivaju fosile i životinje koje više nijesu postojale, takva religijska uvjerenja bivaju osporavana od strane rastuće nauke. 250 godina ranije, Galileo je sugerisao da mi nijesmo centar svemira. Sada fosilni ostaci pokazuju da je svijet više bio u neprekidnom kretanju nego da je bio u stagnaciji, što vjerovatno znači da smo se mi ljudi promijenili takođe – to je ideja koju su hrišćani toga doba smatrali uznemiravajućom. Ovaj sukob između religije i nauke pripremio je teren za Darvinovu teoriju evolucije.

“Izuzetna stvorenja” su objavljena na 150. godišnjicu Darvinovog “Porijekla vrsta”. Da li tu postoji neko dublje značenje ili je riječ o slučajnosti?
- Sve je počelo kao slučajnost. Odlučila sam da pišem o Meri Aning i kako je roman odmicao otkrila sam da će biti Darvinova godišnjica. Bila sam oduševljena izborom trenutka, budući da su fosili Meri Aning otkrili da su bili veoma važni za uspostavljanje novog načina pogleda na svijet, koji je pomogao Darvinu. Ona nije mogla da zna ništa o njemu (umrla je 1847, 12 godina prije nego što je bilo objavljeno „Porijeklo vrsta“) ali je on sigurno znao za nju i njene fosile.

Poput mnogih vaših junakinja iz ranijih romana i Meri Aning je opisana kao jaka nezavisna žena, žena ispred svog vremena. Da li smatrate sebe za feminističku spisateljicu?
- Ne mislim da je svjesno tako, da neke oznake imaju tendenciju da zaplaše ljude. Međutim, ja volim da pišem o ženama, a pošto sam žena, to mi je i lakše. I volim da pišem o prošlosti i takođe o ljudima koji nijesu srećni sa svojim situacijama. Kada sve to troje sastavite, često dobijete jake nezavisne ženske likove!

Kritičari su primijetili da je Vaš novi roman blizak djelima Džejn Ostin. Slažete li se sa tom tvrdnjom?
- Iako jedna od junakinja, Elizabet Filpot ima život veoma nalik na Džejn Ostin (usjedjelica bez dobrog izgleda ili novca za udaju), “Izuzetna stvorenja” je knjiga koja daje realniji pogled na život tadašnje žene. Elizabet i Meri nijesu pronašle muškarce za udaju, pa bi na kraju mogle da budu u romanima Džejn Ostin. Moja knjiga je o onome šta se dešava kada takve žene ne žele da učine ono što društvo očekuje od njih. Dakle, na neki način ona je protivotrov romanima Džejn Ostin.


Fosili za uživanje i preživljavanje

Iako je Meri Aning (1799-1847) postala slavna i znala je o fosilima više nego mnogi učeni muškarci toga doba, njeno mišljenje nije bilo cijenjeno jer je ona dolazila iz siromašne porodice (njen otac je umro kada je ona imala 11 godina ostavljajući porodicu u velikoj bijedi). Meri Aning je sa 12 godina pronašla veliku čudnu lobanju ihtiosaurusa, gmizavca koji se prilagodio životu u moru, a sa 21 godinu je otkrila fosil životinje zmijolikog vrata koja je umjesto nogu imala duga tanka peraja. Bio je to pleziosaurus. Zaslužna je za otkriće i prvog britanskog pterodaktila, a prepoznala je i opisala fosilizovani fesec dinosaurusa. Ona je prodavala svoja otkrića poznatim geolozima, muškarcima, koji su se kitili njenom slavom, dok je ona živjela u siromaštvu. Meri Aning je bila nesalomiva, uporna i ekscentrik. Njena družbenica bila je usjedjelica Elizabet Filpot (1779-1857), stvarna ličnost, baš kao što je i opisuje Trejsi Ševalije u romanu „Izuzetna stvorenja“. I Elizabet Filpot je sakupljala fosile, imala je pozamašnu kolekciju. Godine 1834. švajcarski naučnik Luj Agasiz proučavao je njene kolekcije i jednu je ribu prozvao po njoj – Eugnathus philpotiae. Elizabet Filpot se često spominje u sačuvanim pismima Meri Aning. Očigledno je da su one išle gotovo svakodnevno u lov na fosile. Njihovo prijateljstvo je iznenađujuće s obzirom na veliki jaz između njih u socijalnom staležu. Elizabet Filpot je iz obrazovane srednje klase iz Londona, dok je samouka Meri Aning iz siromašne porodice. Elizabet je sakupljala fosile iz uživanja, a Meri Aning ih je prodavala kako bi zarađivala za život.


Prošlost je objektivnija

Na pitanje zašto radnje svojih romana uvijek smješta u prošlost, Ševalije odgovara:
„Sviđa mi se da pišem o prošlosti jer nalazim da je taj postupak snažniji i savršeniji. Osjećam se udobnije analizirajući i odlučujući šta je važno a šta ne, nego u postupcima koje činim danas. Takođe, ja živim ovaj savremeni svakodnevni život svaki dan – pa ne osjećam potrebu da pišem o tome previše. Radije bih pisala o nečemu što mi je nepoznato, pa sam voljna da o tome više naučim. Ja nijesam istoričar, tako i kada biram vrijeme o kome pišem - Holandija 17. vijeka, Engleska početkom 19. vijeka, Francuska 15. vijeka - ne znam ništa o tome i nemam unaprijed stvoreno mišljenje i predrasude. Mogu biti objektivnija. Takođe, učim mnogo i to održava moj um aktivnim. I ja sam primorana da budem na oprezu sa vrstom jezika koji koristim – pokušavam da ga odvojim od upotrebe koju on ima u 21. vijeku. Nekoliko puta (uglavnom u kratkim pričama, a malim dijelom i u mom prvom romanu “Djevičanski plavo”) pisala sam o savremenom životu i postala sam nehajna koristeći jezik, a i nemam mnogo objektivnosti za svijet oko mene.

Vujica OGNJENOVIĆ