Izranjanje

18.09.04

Kako se oseca pisac u podrucju stranoga jezika

Osećam se isto kao i u maternjem jeziku. Pisci su srećniji od mnogih drugih umetnika, jer im nije neophodna nikakva `infrastruktura`, niti novac, niti pomoć drugih ljudi. Dovoljni su mi olovka, hartija i malo tišine, a to možete steći u bilo kojoj zemlji.

Pretpostavljam da radite na svom novom romanu. Da li mozete da nagovestite o cemu se tu radi, da li ste i dalje na tragu Izranjanja,

Da, pišem drugi roman, ali nadam se da neću previše biti na tragu Izranjanja. Kada napišete relativno uspešnu knjigu, najgora stvar koju možete učiniti jeste da vam sledeća knjiga bude slična. Manirizam je podmukao i opasan neprijatelj, on je upropastio mnoge dobre pisce. Takođe, pišem putopis iz Norveške, a prvenstveno me interesuju priroda, svetlost, voda, muzeji i gradovi.

Postoji li kod nas sukob (polemika) izmedju nekih literaqrnih opredeljenja (postmoderna, tradicion alizam)

Ja u zemlji ne boravim već tri godine tako da ne znam mnogo o književnim polemikama. Priznaću, ni dok sam živeo u Srbiji, nisam se interesovao za sukobe između literarnih opredeljenja zato što u tome ne vidim svrhu. U književnosti je jedino bitno pitanje šta ste napisali, a na to ne može uticati pripadnost ovom ili onom “izmu”, niti nekom klanu, ne mogu uticati polemike, nagrade, intervjui... Polemičko-medijska prašina se brzo slegne, a ostanu knjige. Ili ne ostanu.

Koliko u knjizevnosti (danas) ima licnog dozivljaja, ispovednog tona i koliko se to ceni ?

Vrlo je teško odgovoriti na pitanje koje se tiče celokupne svetske književnosti, jer niko nije u stanju da pročita ni jedan procenat od svega što se napiše i objavi. Po mom skromnom iskustvu, u književnosti i dalje ima ličnih doživljaja i ispovednog tona. Ali to ne znači mnogo jer iskrenost ne može da obezbedi vredno delo. Problem je što mnogi pisci razmišljaju: “Ako mi se to stvarno dogodilo i ako je zanimljivo, onda je zanimljivo i za roman/pripovetku.” Međutim, književnost tako ne funkcioniše. Delo mora da ima nadgradnju (najbolje je ako je ona između redova), koja bi lično iskustvo podigla na opšti nivo. Ako nema tu nadgradnju, delo nije ništa bolje od ličnog dnevnika. Istovremeno, zahvaljujući školama kreativnog pisanja, sve više pisaca zna kako da vodi naraciju, na primer, ili da zaokruži scenu. Na taj način, danas imamo mnogo knjiga koje su korektno napisane, ali koje, zapravo, nemaju šta da nam kažu.

Kakva je knjizevna scena u Norveskoj, a kakva je kod nas?

Što se tiče onog najbitnijih - kvaliteta knjiga - situacija je, naravno, slična kao i kod nas: ima i dobrih i loših knjiga. Od dobrih ovdašnjih pisaca istakao bih ćela Askilsena i Larsa Sobi Kristensena. Međutim, kada je u pitanju odnos prema piscima, situacija se veoma razlikuje. Izuzev nekih hvale vrednih akcija kao što je otkup knjiga, kod nas su pisci prepušteni samima sebi, a sugrađani se sete da su oni “naše gore list” tek ako postignu neki uspeh. U Norveškoj, naprotiv, postoji institucionalizovana pomoć i piscima i izdavačima. Na primer, institucija zvana Forfatesentrum organizuje književne večeri, posete pisaca školama, javna čitanja, čak i u tramvajima, a pri tom i distribuira piscima vesti značajne za njihov status i rad. Postoje, naravno, i udruženja pisaca, a NORLA je ime agencije koja potpomaže prevode norveške književnosti po svetu. To nije samo stvar novca već i kulture.Uskoro ću i sam postati deo te scene jer će jedna ugledna izdavačka kuća objaviti Izranjanje. Zanima me kakve će biti reakcije.

Magistrirali ste na Prustu, zanima vas Dostojevski. Kako su ovi pisci uticali na vas? Kakav je vas odnos prema Nabokovu?

Prust i Nabokov su moji omiljeni pisci. Prvom sam posvetio magistarski rad, a o potonjem pišem doktorat. Poštujem ih, kao i Kafku i Flobera, zato što su imali samosvojan doživljaj sveta, koji su izražavali isključivo umetničkim sredstvima. Ja, u svojim granicama, pokušavam da ostvarim isto, a istovremeno nas povezuju neke teme: sećanja, samosvest, samoća. Za razliku od njih, ne volim da čitam Dostojevskog, T. Mana ili Brehta, zato što osećam da su oni filozofi prerušeni u umetnike, iza njihovih dela je suviše lako videti kako se uzdižu filozofske skele. Iz istih razloga, prestao sam da čitam Justejna Gordera, iako je on ovde najčitaniji pisac.

Sta znaci biti pisac i kakva je njegova uloga?

Biti pisac - to je prvenstveno privatna stvar. Moja je uloga da što bolje i što dublje izrazim svoj doživljaj sveta i da istovremeno, u tom procesu, unapredim sopstveni duh. Biće mi drago ako na tom putu steknem izvestan broj čitalaca. Književnost je i u prošlosti vrlo retko uticala na društvo (recimo, Čiča Tomina koliba je u izvesnoj meri promenila odnos prema robovlasništvu u SAD), a danas ne utiče nikako. Ja nemam nikakav problem s tom činjenicom. Smatram da sam više uticao na društvene odnose redovnim učestvovanjem u demonstracijama i šetnjama, nego bilo kojom knjigom. Izgleda tragikomično kada pisci padnu u nacionalističko-romantičarski zanos pa umisle da su `bardovi` i `očevi nacije`. Komično je zato što dobar deo naroda niti čita knjige, niti mari za pisce. Tragično je zato što je njihova uloga po pravilu negativna, videli smo nedavno kako su huškali na rat.

Koju dobru knjigu ste pro?itali u poslednjih nekoliko meseci?

Istakao bih The Hours, roman Majkla Kaningema. To je knjiga koja ima šta da kaže o svetu, a to postiže zanimljivom naracijom i preciznom kompozicijom, uz mnogobrojne književne slike. Trenutno čitam The Little Friend, drugi roman Done Tart, i mislim da će mi utisak biti povoljan. Prvi njen roman, The Secret History, bio je jedan od retkih primera da odlična knjiga postane bestseler. On je preveden na preko dvadeset jezika, ali srpski, nažalost, nije među njima.

Negde ste rekli da, posmatraju?i tehnološki razvoj, ne verujete da ce covecanstvo zauvek ostati smrtno. Sta ce biti sa knizevnoscu kad vise ne bude bilo smrti?

To je zanimljivo pitanje. Danas je prosečni životni vek duplo duži nego pre dve hiljade godina. Pri tom, ljudsko znanje napreduje sve brže i brže, naročito u medicini, genetici i informatici. Imam utisak da idemo ka društvu gde će granica smrti biti pomerena u daleku budućnost, a možda će smrt čak biti pobeđena, dok će informacije od kojih se sastojimo biti zapisane u dugotrajnim materijalu. Naravno, pod uslovom da čovečanstvo prethodno ne uništi samo sebe i planetu Zemlju. Možda će ove reči nekome zazvučati kao loša naučna-fantastika, ali pomislite kako je izgledao ljudski život pre samo dve stotine godina. Kao što mi je teško da zamislim takvo društvo budućnosti, teško mi je i da zamislim sudbinu književnosti u njemu. Ona je neraskidivo vezana s temom smrti još od prvog sačuvanog književnog dela - Epa o Gilgamešu. Ne znam da li bi ona preživela smrt smrti, ali eventualni nestanak književnosti je mala cena. Smrt je konačna, ogromna nepravda, a istovremeno nužno proističe iz zakona svemira u kome živimo. Tek ako ljudski rod iskorači iz tih zakona, tek onda će istinski biti slobodan.

Ivan Despotovic

01.01.00

Sajt Stubova kulture
februar 2002.

IZRANJANJE KAO FATALNA STRATEGIJA

Dajana Djedovic: Poslednjih godina nasi pisci su se jednostavno utrkivali koji ce od njih kroz svoju literaturu vise prelomiti sve ono sto nam se u poslednjoj deceniji dogadjalo. U vasem romanu Izranjanje imamo obrnutu situaciju.Vec na prvi pogled vidimo da cak ni imena junaka ne upucuju citaoce na blize vremenske i prostorne odrednice radnje.Ovim nedvosmisleno usmeravate paznju citalaca na cinjenicu da je to roman mentalnog istrazivanja, roman u kojem intenzivno pratimo misaoni tok glavnog junaka.

Veselin Markovic: Mene veoma interesuje sve sto se u politickom smislu desavalo na nasim prostorima. Imam jasne politicke stavove, i nikada ih nisam krio. Ali mislim da tome nije mesto u umetnosti. Moramo jasno razdvojiti umetnost od nase politicke stvarnosti i angazovanosti. Pisao sam ovaj roman, kao i prethodna dela, vodjen idejom da knjizevnost, kao i umetnost uopste, treba da se bavi necim sto je od sustinske vaznosti za ljude bez razlike da li oni zive na severu ili na jugu. Da sam previse lokalizovao roman, ili da sam previse odredio vreme u kojem se radnja desava, smanjio bih univerzalnost dela. Problemi koji muce glavnog junaka, i druge junake u knjizi, nisu problemi proistekli iz nekog konkretnog drustva. Oni su vezani za samo covekovo postojanje, a od toga ne mozemo pobeci kao od nekog drustvenog uredjenja.

D.Dj: Postoje teoreticari koji tvrde da na neki nacin umetnik uvek stvara svoje prethodnike bacajuci novo svetlo na svoje ucitelje. Moguce je da cemo mi nakon Izranjanja drugacije citati Nabokova ili Kafku.

V.M: Bilo bi uobrazeno kada bih tako razmisljao. Uvek sam mislio samo na to kakvo oni svetlo bacaju na mene. Ja sam svestan uticaja Prusta i Nabokova na moju literaturu, ali ostro razlikujem uticaj od epigonstva. Epigonstva se, naravno, treba kloniti po svaku cenu, a normalno je da na svakog pisca neko utice. Uvek su to oni pisci za koje nalazimo da su nam bliski i koji slicno dozivljavaju svet.

D.Dj: Reci kljucevi u vasem romanu su: bolest, san, secanje, ogledalo, smrt, dvojnik, krug.Bolest je presudna zbog bacanja drugog svetla na njegov zivot, iskljucivanja svega suvisnog, bolest je opaka slast. Bolest je u istoriji knjizevnosti veoma prisutna, samo u nasoj literaturi o jektici je napisano mnogo...

V.M: Za Izranjanje je vazno to sto ste rekli - drugo svetlo. Bolest, smrt i detektivski zaplet imaju u romanu ulogu da glavnog junaka upute stazom kojom nije hteo, ili nije smeo, da ide: stazom samospoznaje, putem od svesnog ka podsvesnom. cujem sa nekih strana da sam napisao psiholoski triler; ja se ne bih slozio mada shvatam zasto ljudi to govore. Ali sve te konvencije detektivskog romana postoje upravo zato, kao sto sam rekao, da bi junaka uputili mnogo vaznijom stazom. Tok secanja i tok vremena su bitniji od toka istrage.

D.Dj: U romanu su veoma povezani san, ogledalo, secanje.Tri pojma ili tri elementa veoma bitna jer kazu ljudi, ono cega se secam to me razotkriva. U istoj meri je i san subverzivan. Vi belezite u romanu "... ceka me nesto u tom secanju, ali ne znam sta. Znacu tek kad i sam postanem samo secanje." U kojoj meri su san, secanje i ogledalo subverzivni za vaseg junaka?

V.M: To su veoma bitni motivi u delu. Gledanje u ogledalu; snovi, koji veoma cesto kriju sustinu, simbolicno izrazenu; i secanja, sve dublja kako vreme prolazi. Ogledalo, san i secanje su putokazi, cvorne tacke na putu ka samospoznaji.

D.Dj: Vreme nije nista drugo do preoblikovano saznanje, skloni su da tvrde ljudi od pera.Vas junak kaze da ima bele mrlje u svom secanju koje treba da popuni. U kojoj meri i na kakav nacin su prostor, vreme i saznanje povezanu u vasoj poetici.

V.M: Roman se na prvi pogled krece unapred, ali za mene je bitno kretanje unazad, prema najranijem detinjstvu. Istina ne ceka junaka u buducnosti, vec ga ceka u proslosti. Te bele mrlje u secanju, u vremenu i u prostoru, junak mora da popuni da bi odredio i sopstvenu buducnost.

D.Dj: U literaturi, pogotovu Vama bliskoj, veoma su povezani smrt i dvojnik. Smrt je mesto povezivanja vremena i prostora, prostor bez dvogubosti. Vas junak ugleda dvojnika i prepozna smrt kao stapanje.

V.M: Zapravo, smrt, slutnja bliskog kraja, dovodi do susreta sa dvojnikom. Dvojnik u romanu je vazan kao katalizator junakove samospoznaje. Neke duboko zakopane istine, suvise bolne istine, junak moze da sagleda, i da ih prihvati, samo ako ih prenese na nekog drugog, u ovom slucaju na dvojnika. Smrt je mozda i najvazniji motiv celokupne knjizevnosti: prvo nama poznato knjizevno delo, Gilgames, delo staro bar 3500 godina, govori upravo o smrti. Verujem da ce knjizevnost govoriti o smrti dokle god ljudi budu smrtni. Gledajuci tehnoloski razvoj, ne verujem da ce covecanstvo zauvek ostati smrtno (pod uslovom da ne unisti samo sebe), ali za nas je kasno.

D.Dj: Stizemo do tog takodje veoma vaznog motiva do kruga, do ciklicnosti. Jer, da pojednostavimo, junak kad pocinje da ponavlja svoju istoriju, svoj zivotni put on odluci da se ubije.

V.M: Veoma bitan motiv u romanu je prekidanje kruga. Junak na kraju odbija da ponavlja ono sto mu je prethodilo, bez obzira da li je rec o stvarnosti ili o proizvodu njegove bolesne imaginacije. Odlucuje da slobodnom voljom ucini nesto drugo. To je za mene jedno od najvaznijih mesta. Krug je bitan i za junaka i za kompoziciju knjige, za oscilovanje izmedju buducnosti i proslosti, ali krug je spoznat zato da bi bio prekinut. I u ranijim delima, prvenstveno u drugoj zbirci pripovedaka, pokusao sam da citaocima sugerisem ideju da je sloboda volje bitnija od ponavljanja.

D.Dj: Novi sistem vrednosti treba da bude nacin naseg iskoraka iz ove nuznosti u kojoj smo svakoga dana. Medjutim vas junak u svojoj bolesnoj lucidnosti zna da bi se iskoracilo iz jednog kruga neophodno ga je zatvoriti. Vidimo da ga neka unutrasnja potreba nagoni da upoznaje sve licnosti koje su na ovaj ili onaj nacin bile deo njegovog kruga i kruga koji opisuje coveka kojeg je ubio, on se cak susrece i sa zenom tog coveka i tu je kraj, on stavlja tacku.

V.M: Taj novi sistem vrednosti proistice upravo iz njegove slobodne volje. S tim sto je za njega kasno jer je vec krenuo jednim putem sa kojeg nema povratka, putem zlocina. Ironicno je to sto on spoznaje kako moze da prekine krug, otkriva slobodu volje, u isto vreme kada postaje prekasno za slobodnu volju.

D.Dj: On slusa Baha upravo u momentu kada govori o slobodi volje.Bah je veoma logican u sledu svoje muzicke kompozicije, sto svedoci da je izgleda umetnost jedini iskorak iz nuznosti.

V.M: Zanimljiva opaska. Kao sto je Bahova muzika veoma racionalna, cak matematicki precizna, tako i moj junak matematicki jasno i postupno spoznaje sebe i svoju proslost. Inace, umetnost pruza iluziju, vrlo uverljivu iluziju, da je mogucno iskoraciti iz nuznosti.

D.Dj: Stice se utisak da i Vi smatrate da napredovanje putem samospoznaje vodi vaskrsnucu.

V.M: Vaskrsnucu u moralnom smislu. Za junaka mog romana je kasno, ali ne i za covecanstvo. Upravo na osnovu samospoznaje mogucno je u buducnosti izbeci greske iz proslosti. Tesko je govoriti svakodnevnim jezikom o simbolima neke knjige, to je veoma nezahvalno, pa progovorimo onda o necemu iz svakodnevnog zivota. Za buducnost Srbije nisu najvazniji problemi ni donacije, ni investicije, ni izbori, vec je to suocavanje s bliskom prosloscu, prvenstveno sa ratnim zlocinima. Ovo drustvo mora da se suoci s time kako zbog pravde, tako i zbog opasnosti da u buducnosti utonemo u isti krug. Nazalost, ne vidim spremnost za to, cak postaje sve gore. Razni akademici, Crkva i mnogi drugi opet pricaju bajke kako su za sve iskljucivo drugi krivi, ili se pretvaraju da se nista nije dogodilo. Sa garderobe i sa zidova gledaju nas slike ljudi koji su opravdano osumnjiceni za masovna ubistva bespomocnih ljudi. Da su to ucinili u miru, svi bi se zgrazavali. Ovako je sve prekriveno i opravdano nekim perverznim patriotizmom.

D.Dj: Vas junak kaze da bi voleo da ga preskoce u toj lestvici spoznavanja. Da li biste Vi preskocili nesto u vlastitoj lestvici spoznavanja?

V.M: On to kaze kada jos uvek nije spoznao sve o sebi. Na kraju puta ka sebi cak misli da nije vredan da zivi. I ja bih voleo da ponesto preskocim u vlastitoj lestvici, ali, naravno, necu reci sta je to.

D.Dj: Kazete ne pisete poeziju, cini mi se suvise ste racionalni, da li biste i Vi tako odgovorili na pitanje zasto ne pisete poeziju?

V.M: Nikada nisam napisao ni jednu jedinu pesmu. Zasto je to tako? Liriku veoma volim i imam utisak da je ukljucujem u svoja dela. Medjutim, meni licno ne odgovara sintaksa poezije, izrazavanje u stihu bi mi izgledalo nedovoljnim. Pokusavam da spojim sva tri roda: lirsku atmosferu, epsku radnju i dramsku kompoziciju. To je blize mom poimanju stvaralastva.

D.Dj: Da li Vam je zato blizak Crnjanski, zbog lirike u romanu?

V.M: Izmedju ostalog, jeste. Veoma volim da citam njegove romane, ali i njegovu poeziju. Veliki deo poezije ne volim ni da citam, kazem to otvoreno bez namere da ikog uvredim. Medjutim, Crnjanskog volim, kao i Rilkea.

D.Dj: Vas magistarski rad govori o zabludama knjizevnih kriticara i teoreticara kada je citanje Prusta u pitanju. Da li kriticari uspesno citaju vas roman?

V.M: Izranjanju je zasad posveceno tek nekoliko kritika pa cu na to pitanje moci da Vam podrobnije odgovorim kroz nekoliko godina. Sada bih samo rekao da sam iznenadjen odnosom nekih ljudi prema motivu reinkarnacije. S jedne strane, neki su me hvalili zato sto se "zalazem" za reinkarnaciju. Naprotiv, neki su mi prigovorili sto sam takvu "praznovericu" ukljucio u roman. Svi su oni napravili klasicnu gresku poistovecivanja pisca i naratora. Ne mozete ni hvaliti, ni kuditi neki roman na osnovu toga kakve ideje ima glavni junak. To je isto kao kada bismo rekli: "Poljubac zene-pauka" nije dobar roman zato sto Puigov glavni junak ima kic predstave o zivotu i o umetnosti. sto se tice Prusta, njega su pogresno, cak tragikomicno, citali u vreme sukoba na knjizevnoj levici, tridesetih godina proslog veka. Krleza, Marko Ristic, Rade Drainac i mnogi drugi su se pitali da li je on "dekandentan" ili ne, kakvo mu je poreklo, da li misli povoljno o aristokratiji koju je opisivao. Retko ko je razmisljao o umetnickim svojstvima njegovog romana i o onome sto on zeli da kaze o svetu (prava pitanja su postavljali Slobodan Jovanovic i Stanislav Vinaver, na primer). Ideolosko citanje je nastavljeno nakon Drugog svetskog rata, i tek sezdesetih i sedamdesetih godina pocinje dubinsko tumacenje Prusta. Ni kriv ni duzan, Prust je bio visedecenijska zrtva ovdasnje politike.

D.Dj: Pisete doktorsku disertaciju.

V.M: Pisem disertaciju o Vladimiru Nabokovu. Tacnije receno, pisem o motivu dvojnika kod Nabokova jer se taj motiv proteze kroz citav njegov opus i vazan je za bolje shvatanje njegovog stvaralastva. Vazan je i za istoriju knjizevnosti, za starorimsku komediju, za Stivensona, Edgara A. Poa, Borhesa, da pomenem samo neke od primera. Pojavljivanje covekovog dvojnika bitno je i za druge discipline: psihologiju, filozofiju, folklor, religije...

D.Dj: Licnosti u vasem romanu su bolno usamljene, izgleda nismo u mnogim slucajevima u stanju da jedni druge razumemo...

V.M: Veoma slabo poznajemo druge ljude. Toliko ih slabo poznajemo da je ova tvrdnja vec postala banalnost. Kada se zapitamo koliko znamo nekog coveka, vidimo kakva nas praznina okruzuje. Shvatimo da znamo samo nekoliko njegovih karakteristika, i da mahom razmenjujemo povrsne informacije. Pitanje je koliko dobro poznajemo i najblize ljude. Pri tom, ljudi se menjaju. Ujedno, treba da se zapitamo koliko poznajemo sami sebe, da li je ono sto mislimo o sebi puna istina ili je to samo maska za dublja osecanja koja necemo ni sebi da priznamo. Mislim da umetnost moze delimicno pribliziti ljude. Koliko postoji umetnika, toliko svetova poznajemo. Recimo, ljudi koji procitaju moje knjige saznace vise o meni nego da su me sreli. Naravno, pod uslovom da umeju da citaju izmedju redova. I sta bih ja danas znao o Sofoklu da nije pisao drame? Bio bi jedan od mnogih atinskih drzavnika, mrtvih vec dva i po milenijuma, a za njega bi znalo samo nekoliko istoricara. U francuskoj pecini sove nedavno su nadjeni crtezi na zidovima stari cak 35 hiljada godina. To su odlicni crtezi, ostvareni razlicitim tehnikama, nimalo "primitivni". Nakon tolikih vekova, jedan deo zivota tih ljudi izranja pred nama.

D.Dj: Hocemo li Vas drugim romanom jos bolje upoznati i krenuti nekom drugom dimenzijom spoznavanja?

V.M: Drugi roman je tek na pocetku. Jedna od lepih stvari u umetnosti jeste ta sto covek cesto iznenadi i samog sebe. sahovsku partiju mozete poceti mnogim potezima, ali nakon desetog ili petnaestog poteza odredjuje vas situacija na tabli. Ne zelim ovime da mistifikujem stvaranje, ne zelim da kazem kako pisac nije svestan onoga sto cini, vec zelim da kazem kako delo, tokom stvaranja, stice svoje zakonitosti, koje morate da postujete. Delo tezi da ide u odredjenom smeru, a taj smer vi mozda niste isprva planirali. Alternativa je da vratite poteze pa krenete ispocetka. Samo na pocetku imate potpunu slobodu. Ja u novom romanu jos nisam stigao do petnaestog poteza, pa ne znam kakva ce biti zavrsnica. Sam kraj znam, ali jos uvek ne znam put do njega.

D.Dj: Pomerate li i ovaj put granice zanra?

V.M: Nikada nisam mnogo razmisljao o zanrovskim odrednicama. Mi njima, zapravo, prvenstveno kazemo da neko delo ima slicne osobine s drugim delima koja smo stavili u istu fioku. To su samo spoljne slicnosti. Dakle, nije bitno da li neko delo ostaje u okvirima jednog zanra, ili spaja elemente triju zanrova, vec je bitno da li je to delo estetski vredno. A nijedan zanr vam ne moze garantovati vredno delo. Takodje, nijedan zanr nije a priori bezvredan. U knjizevnosti su u ranijim vekovima postojale razne hijerarhije zanrova, ali sada, srecom, svi zanrovi imaju pravo glasa.

U Loznici, februar 2002.