Stevan Sremac rodjen je u Senti, u Backoj,1855. godine, gdje je proveo rano djetinjstvo. Posto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Djordjevic dovodi ga u Beograd na dalje skolovanje. Stevan Sremac se opredjeljuje za studije istorije na Vejikoj skoli u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vijek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nisu, Pirotu i Beogradu. Umro je 1906.goine u Sokobanji.
Poceo je da pise relativno kasno.U trideset i trecoj godini zivota, 1888. godine, poceo je da objavljuje prozne hronike o licnostima i dogadjajima iz srpske proslosti, koje ce se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom "IZ KNIGA STAROSTAVNIH". To je bilo piscevo oduzivanje duga profesiji istoricara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realisticku prozu pocinje da pise tek posle dolaska u Beograd. Dugogodisnji zivot u Nisu bio je period stvaralacke inkubacije. Prvu realisticku pripovjetku objavio je 1893. godine pod naslovom "BOZICNA PECENICA",a potom slijede IVKOVA SLAVA(1895), VUKADIN(1903), LIMUNACIJA NA SELU(1896), POP CIRA I POP SPIRA(1898), jedan o najboljih humoristickih romana u nasoj knjizevnosti i ZONA ZAMFIROVA(1906) najbolje komponovano Sremcevo djelo.
Rodjen u Backoj , gdje je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obiljezje, brzo je prisao Liberalnoj stranci koja se zanosila romanticnom prosloscu a u praksi bila potpora rezimu Obrenovica. To ce ga okrenuti protiv svega sto je novo i sto je doslo sa strane, iz Evrope. To ce ga okrenuti i protiv Svetozara Markovica i njegovih pristalica, pa ce do kraja zivota ostati okorjeli konzervativac- okrenut proslosti, protivnik svake promjene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobooumnih ucitelja. U LUMINACIJI NA SELU i VUKADINU progovorio je Sremac liberal, ogorcen na politicke protivnike i netrpeljiv.
U Sremcevom djelu sukobljavaju se dvije strane njegove licnosti: Sremac gradjanin i politicar i Sremac pisac. Kao gradjanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i zivotu, na strani onoga sto polako cili i nestaje. Njegov zivot u palanci je zivot u ambijentu koji voli, koji mu "lezi". Kao politicar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovjetke i romani trajne umjetnicke vrijednosti.
Stevan Sremac je rasni realista. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapazanja pronicanja u sustinu pojava i dogadjanja- Sremac je uvijek polazio od stvarnih cinjenica i podataka, od onoga sto je vidio, provjerio i zabiljezio.
01.01.00
Dnevnik
14.04.2002.
TRI KNJIGE U BIBLIOTECI "SRPSKI KLASICI"
Nova citanja
Izabrana dela Milovana Glišica, Stevana Sremca i Radoja Domanovica u izdanju Knjižarnice Zorana Stojanovica iz Novog Sada
Kako danas objavljivati i citati svetske i domace klasike, posebno pisce koji su odavno ušli u fakultetske i školske programe? Jedan od mogucih odgovora pruža nam uvek agilna Knjižarnica Zorana Stojanovica. Negujuci visoke kriterijume i strucnost, u svim izdanjima, ona je ovaj veliki i važan posao ocuvanja i negovanja naše baštine poverila univerzitetskim profesorima i pocela da udara temelje biblioteci koja prevazilazi sve okvire prigodnih i komercijalnih izdanja.
Posle zapaženih knjiga o NJegošu, Nušicu, narodnoj i staroj srpskoj književnosti, u istim, tvrdim koricama, i sa istom naucnom aparaturom i metodologijom, sada smo u prilici da ponovo citamo izabrane stranice naših klasika 19. veka Glišica, Domanovica i Sremca. Snabdevene iscrpnim i svežim predgovorima, hronologijom pišcevog života, bibliografijom, selektivnom literaturom i recnicima manje poznatih reci, ove knjige su lep primer reprezentativnih izdanja, radenih u najboljoj tradiciji našeg izdavaštva.
Uz Gogoljevu pomoc
Naucno polje
Posebno oštar Domanovic je bio prema kritici i nauci:
- Cudnovata je stvar da se mi Srbi baš na takozvanom naucnom polju znatno razlikujemo od drugih naroda. Kod drugih nesrecnih naroda, naucnici više daju nauci nego nauka njima, ako kod nas potomaka vrlih predaka ide sve drukce: naši naucnici s malo izuzetaka, imaju od nauke velike koristi, a nauka od njih - velike štete. Eto, kako se i tu ogleda naš viteški duh i naša genijalnost, jer mi ne služimo nauci ropski i slepo kao drugi bedni narodi, vec smo uspeli toliko da cak i ta gorda nauka služi nama: mi njoj gospodarimo, a ona nama robuje. Nikad se strani naucnici ne mogu popeti na takvu visinu i zauzeti tako dominirajuci položaj prema nauci, kao što smo mi za kratko vreme uspeli...
Priredujuci izabrane stranice Milovana Glišica (1847-1908), tog rodonacelnika srpske realisticke pripovetke, profesor dr Vitomir Vuletic u znalackom predgovoru posebno istice neke od faktora koji su uticali na pojavu ovakvog pisca i žanra.
- Glišicevim pripovetkama dominira kazivanje o svetu koji je u sebi poneo iz detinjstva. Uz Gogoljevu pomoc Glišic je za sebe otkrio mogucnost da sve ono što je u detinjstvu cuo, i cega nije bio svestan da nosi u sebi, može postati tematska grada za pripovetku. Ruski pisac mu je ukazao da narodno usmeno stvaralaštvo može da bude dragocen izvor tema, nadahnuca i umetnickih sredstava u sopstvenom umetnickom stvaranju.
Tako su "neciste sile", nastale u razbuktaloj narodnoj mašti, našle mesta u najpoznatijim pripovetkama Glišicevim (Glava šecera), a cela njegova demonologija našeg je porekla i kada ima neosporno strane uzore. Sve to možemo da vidimo u 13 Glišicevih izabranih pripovedaka, koje i kada nisu složenije komponovane, mogu da se citaju i doživljavaju iz pozicije naknadnih iskustava i pameti. U drugom delu knjige štampane su i dve Glišiceve komedije "Podvala" i "Dva cvancika", od kojih je prva bila nagradena u Matici srpskoj sa stotinu forinti, iz fonda Jovana Nake.
Stari/novi Sremac
Opredeljujuci se za tri Sremceve vece, gotovo romaneskne celine - Pop Ciru i pop Spiru, Vukadina i Zonu Zamfirovu, dr Ana Radin je htela da pokaže toliko isticanu, ali i osporavanu dijalekatsku umešnost Stevana Sremca (Senta, 1855- Sokobanja, 1906). Kroz ova tri dela, koja pisac oznacava kao pripovetke, a koja su najbolji presek celokupnog njegovog opusa, vidljivo je da je Sremac, gotovo suvereno, mogao da piše i na precanskom (šumadijsko-vojvodanskom dijalektu), užickom (istocnohercegovackom) i niškom (prizrensko-južnomoravskom). Upravo kroz takav jezik Sremac je naglašavao razlicitost sredina i kulturnih zona, a živa rec je i stalan izvor humora i anegdota. Tako smo na preko 630 stranica dobili starog/novog Sremca, a citanja i uporedne analize mogu da krenu, u svim pravcima.
Izabrana dela Radoja Domanovica (1873-1908) priredio je profesor dr Goran Maksimovic deleci opus najizrazitijeg srpskog satiricara na sedam celina. U prvom delu su malovaroške, seoske, humoristicke i anegdotsko-satiricne price. One po kojima je Domanovic najviše poznat i citiran (Marko Kraljevic po drugi put medu Srbima, Razmišljanje jednog obicnog srpskog vola, Danga, Voda, Stradija, Mrtvo more) priredivac oznacava kao groteskno i alegoricno-satiricne price. U poslednjem odeljku štampane su dve manje poznate parodicno-satiricne price od kojih prva "Ozbiljne, naucne stvari", iako nedovršena, izgleda kao da je pisana danas.
Ocekujemo nova izdanja srpskih klasika. U pripremi su vec dela Laze Kostica, Laze Lazarevica, J. J. Zmaja...
M. Živanovic
