Istorija Srbije od 19. do 21. veka

Posle gubitka Krajine i Dejtonskim sporazumom osiguranom Republikom Srpskom, Kosovo se ponovo našlo u središtu srpske politike. Tamo se posle drastičnog smanjenja autonomije u proleće 1989. dalje zaoštrio albansko-srpski sukob. Na jednom referendumu, koji je Srbija proglasila nelegalnim, kosovski Albanci su u septembru 1991. glasali za nezavisnu republiku. Pošto je Demokratska liga za Kosovo (LDK) na izborima krajem maja 1992. izašla kao pobednik, njen predsednik, književnik Ibrahim Rugova, izabran je za predsednika “Republike", koju je priznala samo Albanija. Rugova se zalagao za nenasilan otpor protiv srpskih vlasti i s velikim uspehom je izgradio paralelne državne i društvene institucije. On je među glavnim akterima propale Jugoslavije utoliko predstavljao izuzetak što je pokušavao da prekine đavolji krug nasilja – jedan koliko poštovanja dostojan toliko i uzaludan poduhvat. U središtu zahteva kosovskih Albanaca tih godina nije bilo priključenje Albaniji ili realizacija “velikoalbanskog projekta", što su protivnici ismejavali kao lakrdiju, nego stvaranje države Kosovo (u sklopu jedne jugoslovenske federacije ili izvan nje). Pošto je međunarodna zajednica iz Dejtonskog sporazuma isključila pitanje Kosova, to je u delovima kosovskog albanskog društva opala Rugovina popularnost. Njegovo istrajno pozivanje na strpljenje u borbi za međunarodno priznanje “Republike Kosovo", koja nije donosila neke opipljive rezultate, slabili su moć i popularnost “balkanskog Gandija" i doveli su do rascepa kosovsko-albanskog društva. Dok su se umereni zalagali za dijalog s opozicijom Srbije i nagoveštavali da bi se zadovoljili i s “Republikom Kosovo", u sklopu jugoslovenske konfederacije sastavljene od tri republike, radikalno nastrojeni su sve više zagovarali nasilne akcije. Mnogi mladi Albanci smatrali su da je Rugovin nenasilni kurs propao i pokušavali su da terorističkim akcijama skrenu pažnju svetske javnosti na Kosovo. Kao i mnogi drugi nacionalni “oslobodilački pokreti" u 19. i 20. veku i kosovski “oslobodilački pokret" (UČK), koji je u drugoj polovini devedesetih godina poprimio jasnije obrise, bio je jedno terorističko udruženje koje je nastojalo da ukine granice između ratnika i civilnog stanovništva i da državnu vlast provocira na preterane akcije. Za to je bila spremna i na žrtve u redovima sopstvenog civilnog stanovništva, pošto su žrtve predstavljale njen najvažniji “kapital" u medijskom ratu. Njihove jedinice, među njima “Crni orlovi", terorisale su Srbe, Rome i Egipćane, i time su izazvale očekivane akcije odmazde. Posle jednog srpskog masakra nad Albancima u regionu Drenice (krajem februara/početkom marta 1998) u Pokrajini je zavladalo pravo ratno stanje, pa je u tom sklopu, po jednoj proceni, 450.000 Albanaca pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno. Tek je sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna. Za dugotrajno slepilo Ujedinjenih nacija i Evropljana ne postoji, osim neznanja, neodlučnosti i nesloge, nikakvo ubedljivo objašnjenje. Godinama je već bilo poznato da situacija na Kosovu nema više nikakve veze s pravnom državom. Pri tome nije bilo u pitanju da li jedna država ima pravo da se suprotstavi terorističkim aktivnostima na svojoj teritoriji. To pravo je nesporno. U pitanju je jedino bilo koja će sredstva država primeniti, da li ispunjava obaveze zapisane u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima iz decembra 1966. i šta su uzroci nasilju. Činjenica je da je decenijama upražnjavana strategija u cilju “srbizacije" Kosova doživela neuspeh i da taj neuspeh nije mogao biti korigovan ni jugoslovenskim Ustavom iz 1974, niti preokrenut srpskim ustavnim promenama krajem osamdesetih/početkom devedesetih godina. Za međunarodnu zajednicu se sve neumitnije postavljalo pitanje – da li zabrani mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države (ovde: Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore) treba pridati veću težinu nego obavezi članova UN da se suprotstave masovnim povredama ljudskih prava. Da li je suverenitet država veće dobro od “suvereniteta" ljudi? I šta se dešava kada jedna država stalno krši ljudska prava, a Ujedinjene nacije, usled strukturalnih deficita, ne mogu da deluju? U konkretnom slučaju igrala je ulogu i okolnost da su eskalaciji na Kosovu prethodili kršenje ljudskih prava i ratni zločini u drugim delovima nekadašnje Jugoslavije. Upotreba specijalnih jedinica srpske tajne službe i zločini paravojnih bandi iz Srbije na ratnim poprištima u Hrvatskoj i Bosni bili su dovoljno poznati. Propagator etničkih čišćenja, Vojislav Šešelj, bio je izvesno vreme tesno povezan s Miloševićem i obavljao je funkciju potpredsednika srpske vlade. Od svojih planova za stvaranje jedne etnički čiste “velike Srbije" nije nikada pravio tajnu. Jedna anketa koja je 1998. godine sprovedena u Srbiji pokazala je da se trećina ispitanika izjasnila za nasilno rešenje “problema Albanaca". Šesnaest odsto bilo je za to da se Albanci “očiste", da se “izoluju" u jedan veliki logor ili da se “unište atomskom bombom". Ostalih 17 odsto predlagalo je nasilno iseljenje. Kako je, dakle, u toj situaciji trebalo da se ponaša međunarodna zajednica?

Tokom devedesetih godina je u raspravama o međunarodnom pravu postepeno došlo do pomeranja težišta sa stava o nemešanju u prilog jedne “humanitarne intervencije". Međunarodna zajednica je sada aktivirala svoju politiku o Kosovu. Ali, iako je u oktobru 1998. američki specijalni izaslanik Ričard Holbruk u pregovorima s Miloševićem izdejstvovao primirje, i pored pretnje NATO da će bombardovati Srbiju, i iako su bili stacionirani posmatrači na Kosovu, situacija je eskalirala kao posledica provokacija od strane UČK i izveštaja o navodno novom srpskom masakru nad albanskim civilnim stanovništvom u selu Račak 15. januara 1999. Pregovori koji su potom, na pritisak međunarodne zajednice, održani u dvorcu Rambuje kod Pariza od 6. februara do 19. marta propali su zbog nepremostivih suprotnih pozicija između srpske i albanske strane, pa je NATO 24. marta realizovao svoju raniju pretnju vazdušnim napadima na vojne i privredne ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori, da “spreči humanitarnu katastrofu". Time je počelo ono što neki srpski autori nazivaju “drugom Kosovskom bitkom". Vojna akcija NATO-a u kojoj su prvi put aktivno sudelovali vojnici Bundesvera, izvedena je bez odobrenja UN, pošto se Rusija i Kina, s obzirom na sopstvena žarišta nemira, nikada ne bi saglasile s mandatom UN. Vazdušni napadi NATO-a, tokom kojeg su ubijani i srpski civili (“kolateralne štete"), izazvali su žestoke međunarodnopravne kontroverze, koje su nepreciznim ili pogrešnim tvrdnjama zapadnih političara dodatno podgrejavane. Proklamovani cilj akcije je povrh toga bio promašen, jer posle početka vazdušnih napada proterano je više od milion Albanaca, ili su se u strahu od srpske osvete dali u bekstvo. Na hiljada Albanaca je ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama. Miloševićeva očekivanja da će međunarodna javnost prisiliti NATO da prestane sa svojim napadima i da će Rusija otvoreno stati na stranu Srbije nisu se ispunila. Saglasio se 3. juna s jednim međunarodnim mirovnim planom, tako da je NATO 10. juna, posle 35.000 vazdušnih napada, obustavio svoje vojne akcije. Rezolucijom UN 1244, donesenom istog dana, predviđeno je i stacioniranje međunarodnih mirovnih trupa na Kosovu (KFOR) i privremena uprava UN (UNMIK) za Pokrajinu. Budući status Kosova tom rezolucijom nije bio regulisan, ali je to područje i nadalje smatrano delom Jugoslavije, odnosno Srbije. S okončanjem rata usledili su bežanija i proterivanje kosovskih Srba i Roma. Kao i u Krajini, tako se i na Kosovu klatno etničkog čišćenja zaklatilo u suprotnom pravcu. Oko 150.000 kosovskih Srba izbeglo je ili je proterano, dok se većina kosovskih Albanaca izbeglih u drugoj polovini 1999. vratila u svoje zavičajno područje. Time se zatvorio krug naizmeničnih uzajamnih razaranja. Započet je s Kosovom i završen je s Kosovom. Za ljubitelje mitova vreme od trijumfalističke proslave 600-godišnjice Kosovske bitke 1989. do kraja vazdušnih napada NATO-snaga, deset godina kasnije, ličilo je na uzlet i pad Ikara.

Srpski intelektualci i rat

(...) Nasilje ne izbija jednostavno samo od sebe; ono se “ne događa" (kao što se ni “narod ne događa"). Nasilje se generiše. Ne igraju tek tako istaknutu ulogu u svim prikazima ratova devedesetih godina paravojne jedinice i bande gospodara rata (Ražnatović Arkan, Šešelj i dr.), kao i specijalne jedinice (tajne) policije. Nisu to bili zatucani, zaostali seljaci koji su krenuli da napadaju žitelje gradova nego u početku male grupe koje su dolazile iz gradova i inscenirale neko nasilje, koje je onda jednom pokrenuto razvilo sopstvenu dinamiku. Nisu u pitanju spontane reakcije marginalizovanih rubnih grupa nego organizovano od vođa organizovano i sračunato nasilje slično terorizmu. “Terorizam je onaj vid nasilja čiji su fizički ciljevi podređeni svojim simboličkim komunikacionim efektima." Nacionalistički artikulisano nasilje ispunjava “mnogobrojne funkcije u ostvarivanju jedinstva i identiteta" i ono se sasvim promišljeno aktivira da bi se u multikulturnoj sredini putem nacionalne solidarizacije i/ili izdvajanja stranoga ljudi u određenoj sredini međusobno razdvajali. Način na koji se to odvija srazmerno je jednostavan. Posle prvih činova nasilja “normalni" građani su šokirani i očekuju da im se daju neka objašnjenja. “Objašnjenja" koja daju nacionalisti vrše pritisak na građane, jer su tako formulisana i podešena da vode do polarizacije. Čak i oni koji ne veruju u “objašnjenja" sopstvenih nacionalista biće odbačeni od nacionalista suprotne strane. Ko je Srbin, taj je po sebi četnik, svaki Hrvat je ustaša, svaki Musliman je islamista. Onaj ko bi se suprotstavio takvom izjednačavanju trpi pritisak obeju strana. U sopstvenim redovima je (potencijalni) izdajnik, za one druge je neuverljiv. I, na kraju, mora da se odluči za jednu ili drugu stranu. Tertium non datur. Na kraju stoji ona etnonacionalna “solidarizacija" (često protiv volje) ili ono razgraničenje u smislu pripisivanja onom stranome, što je od prvog časa i bio cilj aktera. Onaj ko iz tog rezultata izvlači zaključak da je u pitanju erupcija pradrevne etničke mržnje, upada u klopku nacionalista.

U sudskom procesu moraće se praviti razlika između prestupnika za pisaćim stolom, aktera od samog početka, saučesnika i posmatrača. Prestupnici za pisaćim stolom (iz uverenja ili oportunizma) stvorili su u borbi za moć u sferi tumačenja i resursima onaj duhovni kontekst koji je primeni nasilja pribavio društvenu spremnost na prihvatanje. Bili su to ona duhovna lica, književnici i naučnici, koji su iz uverenja, potrebe za potvrđivanjem, nadmenosti ili slepila, velike delove društva zastrašivali genocidnim toposima, scenarijima ugroženosti, teorijama zavere i terali u histeriju (ili, kako se u međuvremenu kaže, u kolektivnu histrioničku poremećenost ličnosti). Među njih je spadao i književnik Milorad Pavić, autor mnogo hvaljenog i omiljenog romana Hazarski rečnik, koga Peter Handke u svom čudnom Zimskom putovanju do Dunava, Save, Morave i Drine, ili Pravda za Srbiju (napisano na kraju rata u Bosni i pre eskalacije nasilja na Kosovu) predstavlja kao “fino dostojanstvenog starijeg gospodina". Ali ta “fino dostojanstvena gospoda" stvorila su duhovnu klimu kojom je “legitimisana" primena nasilja političara, generala i gospodara rata. Pevanje epskih pesama, sviranje u gusle, poetski izlivi i propovedi mržnje išli su pri tome ruku podruku. Politička “nevinost" umetnosti se još jednom predočava kao himera. Umetnici ne mogu da budu samo “zloupotrebljeni" nego oni mogu da agiraju i kao došaptači politici. Nije bilo drugačije ni u Nemačkoj pred Prvi svetski rat nego u Srbiji tokom osamdesetih godina. “Vladanje u Srbiji je bez lirike nezamislivo", piše Ivan Čolović. “Političko rukovodstvo, da bi ono što ga pokreće i što sprovodi u delo prikazalo ne samo kao prihvatljivo nego i kao jedinu mogućnost, poziva se više na poeziju i književnike nego na državne, ekonomske, društvene i druge nacionalne interese. (...) Ono poetizuje svoj jezik i stvara time ono što Adorno naziva ‘žargon autentičnosti’. Na taj način politički govor postaje poetski govor. (...) Biti sa poezijom, imati oko sebe mrtve i žive veličine pesništva, znači biti nerazdvojivo povezan sa narodom."

U takvim okolnostima kompromisi nisu mogući. Vođe Srba su se početkom devedesetih godina nalazile u relativno povoljnoj situaciji. Raspolagali su sa daleko više vojnih resursa nego njihovi protivnici, koji su zbog toga bili upućeni na međunarodnu podršku. Da bi je dobili, morali su da prave ustupke srpskim manjinama. U “normalnim" okolnostima (tj. bez rata) vođe Srba mogli su da ostvare mnoge svoje parcijalne ciljeve (mada ne i stvaranje jedne centralističke Jugoslavije ili jedne “velike Srbije"). Ali Milošević i njegovi sledbenici nisu hteli da pregovaraju, za njih je postojalo samo sve ili ništa, ili – ili.

18.02.09

Istoričari bi trebalo da budu svesni relativnosti vrednosnih sudova, i činjenice da oni najčešće traju onoliko koliko traju date vrednosti. Tomove marksističke istoriografije, u svoje vreme bestselere, danas više niko ne čita


Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” u izdanju izdavačke kuće „Clio” biće u petak, 20. februara, povod za razgovor koji u Gete institutu u Beogradu organizuju Institut, „Clio” i „Politika”. Razgovor u kojem će učestvovati naši najugledniji istoričari, sociolozi i politikolozi pokrenut je ne samo da bi se raspravljalo o slici koju stranci imaju o Srbiji, njenoj istoriji i srpskom narodu već, što je možda važnije, o tome kako naši istoriografi procenjuju dva veka naše istorije.

Niz razgovora koje smo na stranicama „Politike” vodili protekle dve nedelje upravo je za cilj imao ove teme. U današnjem intervjuu, o knjizi Holma Zundhausena govori dr Miloš Ković, jedan od najzapaženijih istoričara mlađe generacije. Ković je docent na Katedri za opštu istoriju novog veka na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i autor je knjige „Dizraeli i Istočno pitanje” (izdavač „Clio”).

Kako ocenjujete Zundhausenovo viđenje 19. veka? U kojoj se meri, i u čemu, ono razlikuje od našeg viđenja?

Nisam više siguran da se, usred ovog raznoglasja, uopšte može govoriti o „našem” viđenju. Najkraće i pojednostavljeno rečeno: nasuprot starijoj istoriografskoj školi koja je tvrdila, da se poslužim ironičnim rečima Milana Mladenovića, „da smo oduvek bili u pravu”, sada imamo i sve uticajniju školu koja nas uverava da „nikada nismo bili u pravu” i da je, skoro po pravilu, pravda bila na strani onih sa kojima je Srbija u poslednja dva veka ratovala.

Holm Zundhausen, naravno, nije sklon ovoj vrsti krajnosti, što se, recimo, vidi iz njegovog prilično trezvenog viđenja pritisaka Austro-Ugarske na Srbiju ili NATO napada iz 1999. Ipak, bliži je „drugoj školi”. On veruje da nacionalistički diskurs dominira u ovdašnjim popularnim predstavama o prošlosti, pa i u srpskoj akademskoj istoriografiji. Za srpsku istoriografiju 19. vek je doba uspona; Zundhausen, međutim, u srpskom 19. veku pronalazi pretežno tamne, preteće tonove. Ono što je u ovdašnjoj istoriografiji „oslobođenje” Kosova, Metohije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, za njega je „osvajanje” nesrpskih teritorija. Njegov glavni cilj je dekonstrukcija onoga što on smatra srpskim nacionalističkim mitovima, u čijem središtu bi bio kosovski zavet. Po njegovom mišljenju, ti mitovi odveli su Srbiju u nedela i poraze iz devedesetih godina 20. veka.

Da li autor „Istorije Srbije od 19. do 21. veka” dovoljno kritički analizira mešanja i uticaje stranih sila na tadašnje i buduće vreme ovih prostora?

Balkanskim istoričarima često se prebacuje da, prenaglašavanjem uloge „stranih sila”, izbegavaju da se suoče sa „unutrašnjim uzrocima” ovdašnjih nevolja. Jedan od mudrijih i iskusnijih istraživača istorije Balkana, Ričard Klog, međutim, kaže da se prilikom proučavanja istorije „malih”, naročito balkanskih država, uticaj „stranog faktora” mora uzeti u razmatranje mnogo više nego u istraživanju istorije velikih sila, kakve su, recimo, SAD ili Nemačka. Zundhausen piše o uticaju velikih sila, ali on veruje da je u istoriji Srbije taj faktor zaista bio značajan samo u povremenim trenucima velikih kriza.

Neobično je, međutim, skoro potpuno odsustvo velikih sila na njegovoj slici raspadanja Jugoslavije iz devedesetih godina 20. veka. Umesto toga, on ključne uzroke ovog događaja pronalazi u dinamici srpskog nacionalizma. Međutim, čini se da bi od mnogo veće važnosti za nemačke čitaoce, kojima je ova knjiga prvenstveno namenjena, bila kritička analiza uzroka i posledica pritiska njihove, nemačke vlade, oličene u Hansu Ditrihu Genšeru i Helmutu Kolu, na vodeće članice Evropske zajednice, da priznaju secesiju Slovenije i Hrvatske, u decembru 1991. godine. Sudeći po opštepoznatim izjavama lorda Karingtona, Peresa de Kueljara, Vorena Kristofera ili Rolana Dime, ova prva velika, samostalna akcija tek ujedinjene Nemačke uznemirila je njene saveznice i dovela do proširenja krize na Balkanu. Neprijatna sećanja u Beogradu izazvala je i usklađenost Genšerovih poteza sa delovanjem austrijskog ministra inostranih poslova Alojza Moka. Konačno, značaj uloge Nemačke u raspadanju Jugoslavije možda i nehotice podvlači i sam Zundhausen, kada primećuje da se priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske može uzeti kao međunarodno-pravni datum nestanka ove multinacionalne države. Toj temi on, međutim, posvećuje samo dva pasusa, u kojima lakonski umanjuje odgovornost Nemačke.

Koji su vrednosni sudovi od kojih polazi ovaj poznati nemački istoričar?

Obilje vrednosnih sudova predstavlja, po mom mišljenju, glavnu slabost ove knjige. Lično, verujem da je zadatak istorije, kao i svake druge nauke, da objašnjava, a ne da sudi i vrednuje. Zundhausen, istina, kaže da ne želi da bude sudija, ali odmah zatim dodaje da sebe vidi kao „veštaka ili istražitelja”. U ovoj knjizi on, međutim, možda i nehotično, preuzima na sebe i ulogu sudije.

Ne treba, naravno, posebno naglašavati da je stajna tačka, sa koje Zundhausen izriče svoje moralne sudove, zasnovana na vrednosnom sistemu njegovog kulturnog i društvenog miljea. Bar bi istoričari trebalo da budu svesni relativnosti vrednosnih sudova, i činjenice da oni najčešće traju onoliko koliko traju date vrednosti. Tomove marksističke istoriografije, u svoje vreme bestselere, danas više niko ne čita. Povodom ove knjige negde sam već navodio reči Jakoba Burkharta, koji upozorava da se „moramo čuvati toga da svoje istorijske perspektive odmah smatramo zaključcima svetske istorije”. Po Burkhartovom mišljenju, vrednovanja i razmatranja o „sreći” i „nesreći” u ljudskoj istoriji zadatak su publicistike, a ne akademske istoriografije.

Koja bi bila perspektiva njegovog gledanja na istoriju Srbije?

U ovoj knjizi Zundhausen na celu istoriju Srbije u 19. i 20. veku gleda iz ugla devedesetih godina 20. veka. U dubokoj, dvovekovnoj prošlosti Srba, on traga za uzrocima zločina koje su oni, kako on ponavlja, počinili tokom devedesetih godina 20. veka. Tako se desilo da Zundhausen u svojoj knjizi sudi hajducima iz turskog doba, Vuku Karadžiću, Njegošu i njegovom „Gorskom vijencu” zbog onoga što će se dogoditi u građanskom ratu od 1991. do 1999. godine. Uz ovakve anahronizme, ubedljivost njegovih ocena umanjuje i preveliki broj materijalnih, činjeničnih grešaka.

Šta za našu istoriju znači ova knjiga Holma Zundhausena?

Ovakva viđenja srpske istorije preovlađuju u svetskoj publicistici i istoriografiji, i sa tim se treba suočiti. Knjiga je pisana kao poziv na dijalog, i nadam se da će u našoj sredini ona podstaći nova preispitivanja i pregnuća.

Anđelka Cvijić

06.02.09

„Evropa” želi da Srbiju vidi u svojoj sredini, jer je Srbiji mesto u Evropi. Ali za sve članice Evropske unije važi i to – a Srbija u tom pogledu ne bi bila izuzetak – da se konflikti iz prošlosti ne smeju prenositi u budućnost


– Balkanski prostor me je od prvog susreta sa njim fascinirao, to je bilo šezdesetih godina. Za mene on od te fascinacije nije ništa izgubio. Na svoj način on reprezentuje raznolikost Evrope. Ono što boli jeste činjenica da je upravo ta raznolikost nacionalistima trn u oku i da se već više od jednog veka bore protiv te različitosti. Slično se dešava i u mnogim delovima u svetu. A ludilu nema kraja. Ali nacionalizam ne može ljudima da utoli glad, ne štiti ih od bolesti i ne spasava ih od nemaštine. Naprotiv.

Holm Zundhausen, prominentni i najugledniji savremeni istoričar u Nemačkoj, autor knjige „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” koja se nedavno pojavila na srpskom jeziku, ovako razmišlja danas o balkanskom prostoru i Srbiji posle gotovo četiri decenije bavljenja njima.

U intervjuu „Politici”, Zundhausen dodaje da „većina ljudi, svejedno da li u Srbiji, Bugarskoj ili Nemačkoj i Norveškoj, želi da živi u miru, nastoji da svoj život uobliči odgovorno i po svom nahođenju i u teškim vremenima im je potrebna perspektiva za budućnost koja im pruža nadu i daje snagu”.

– Ali nacionalisti im uskraćuju tu mogućnost. Oni to čine jer iz toga profitiraju – u materijalnom ili nematerijalnom smislu – ili to čine iz uverenja, jer su navikli da svet vide samo iz jednog ekstremno uskog ugla, reći će još za naš list autor „Istorije Srbije od 19. do 21. veka”, knjige koja je, dok se još čekalo na njeno objavljivanje, najavljivana kao intrigantna i zasigurno polemična.

U zaključku dela „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” (izdavač beogradski „Clio”, prevod Tomislav Bekić) Holm Zundhausen kaže da mu je, posle toliko vremena bavljenja balkanskim prostorom i Srbijom, ona postajala sve više nejasna, protivrečna i uzbudljiva. Ali, i zaključuje da ono što je „Evropi” potrebno od Srbije to nisu navodni „junaci” iz prošlosti i sadašnjosti, nego pametne i smele glave koje je to društvo dalo, kao i bogata kulturna prošlost Srbije i Srba.

Holm Zundhausen (Berlin, 1942.) predaje istoriju jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik je Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Napisao je niz, od stručne kritike vrlo dobro ocenjenih, knjiga koje se bave različitim temama sa ovog područja.

Koji period istorije Srbije smatrate najdemokratskijim i najprogresivnijim?

Pitanje je veoma kompleksno i na njega se ne može odgovoriti sa dve ili tri rečenice. Nisu mi toliko važni periodi, koliko ličnosti. U svakom periodu je bilo ljudi koji su dali veliki doprinos. Na primer, Dositej Obradović ili Vuk Karadžić, barem kako ja shvatam Vuka Karadžića: ne kao nacionalistu (koji u mojim očima to nije ni bio), nego kao srpskog pandana nemačkoj braći Grim. Ali i u bliskoj prošlosti, devedesetih godina, čitav niz odvažnih ličnosti suprotstavile su se dominantnom raspoloženju i zbog toga su bili, i jesu, napadani. Njima pripadaju moje simpatije i divljenje.

Koliko su poznati detalji začetka „đavoljeg kruga”, kako kažete u odnosima Srba i Albanaca posle Berlinskog kongresa? Šta kaže statistika o tome?

Statistike ili prikazivanja koja liče na statistiku o etničkoj pripadnosti ljudi u 19. veku u najvećoj meri su nepouzdani. Opisi putopisaca, etnografa ili izveštaji predstavnika vlada iz poslednjih decenija 19. i prvih decenija 20. veka toliko su nacionalno obojeni, da se s tim naučno malo može išta početi. Odgovori na pitanje kome „pripada” određena teritorija su krajnje mnogoznačni i protivrečni. Ponekad se poziva na pravo na samoopredeljenje naroda, koje se u drugim slučajevima ignoriše, pa se poziva na „istorijska prava”, koja se takođe onda u drugim slučajevima ignorišu, te na važnost faktičnog činjeničnog stanja (ko vlada jednom teritorijom), dok se važnost takvog činjeničnog stanja u drugim slučajevima smatra irelevantnim (ili se smatra „nepravdom”). A onda opet parola glasi „Balkan balkanskim narodima”, ali ako bi se konkretno radilo o tome kome određena teritorija treba da pripada, tada bi bio isključen jedan ili drugi balkanski narod. To su uradile velike sile. I to su uradili predstavnici država Balkana. Bilo bi vreme da se s tim prestane.

Na osnovu čega zaključujete da su „mitovi i legende u enormnom obliku prodrli u istoriografiju o Srbiji i Srbima” i da se to, u određenim situacijama, oseća i danas?

Mitovi su u svim evropskim nacijama u 19. veku i u prvoj polovini 20. veka odigrali istaknutu – vrlo često destruktivnu – ulogu. Naročito u delovima Evrope gde su pisani i drugi izvori za srednji vek i za rano novo doba ostali sačuvani u veoma ograničenom obimu, taj nedostatak izvora koji se podvrgavaju naučnim istraživanjima zamenili su usmena predanja i mitovi. Ali, usmena predanja nisu nikakav naučno upotrebljiv izvor za rekonstrukciju prošlosti, a naročito zbog toga što je usmeno predanje tokom 19. veka „nacionalizovano” i na taj način „falsifikovano”. Posle Drugog svetskog rata u mnogim zemljama Evrope započelo se sa razgraničavanjem i razlikovanjem mita od nauke. Nemački mit o Hermanu Čeruskeru, odnosno o bici u Teutoburškoj šumi je, međutim, samo još duhovna vrednost i deo obrazovanja, iako je mit delimično zaista istorijski (jer bitka protiv Rimljana u 9. godini posle Hrista se po svemu što znamo stvarno odigrala). Ali, nijedan ozbiljan istoričar ne bi danas koristio taj mit kao osnovu naučne rekonstrukcije. I srpski istoričari su više puta raspravljali o mitovima, ali u mnogim glavama mitovi su još uvek zamena za istoriju.

Šta kažete na kritiku Dušana Batakovića da ste selektivno iščitavali skorašnju prošlost, odnosno da ste amnestirali titoizam kao pokretača raspada Jugoslavije?

Svako istorijsko predstavljanje je selektivno. To važi kako za moju „Istoriju Srbije” tako i za Batakovićeva dela. I Bataković radi selektivno. On posmatra sve događaje iz uže nacionalne perspektive. I zaista: san o „histoire totale” ne može se realizovati. Ali, postoje velike razlike u pogledu selektivnih kriterijuma. Tu se Bataković i ja fundamentalno razlikujemo.

Da li se druga Jugoslavija raspala zbog titoizma i samo zbog titoizma (zbog titoizma, koji je u to vreme već odavno bio mrtav) ili zbog huškačkih tirada kao i maksimalističkih zahteva političara i intelektualaca – o tome bi se moglo i mora raspravljati.

Kako zaista vidite Srbiju u 21. veku? Bez Kosova? Mislite li da i Evropa ima duple aršine kada je reč o Srbiji?

Srbija nije jedina zemlja koja je izgubila teritoriju. Evropska istorija 20. veka puna je gubitaka – u teritorijama i u ljudstvu. Srpskoj politici od Balkanskih ratova nije uspelo da državno-pravnim sredstvima umiri Kosovo. Mnogi resursi su (uzalud) protraćeni da bi se postigao taj cilj. Srpsko društvo moglo se danas nalaziti u sasvim drugoj situaciji, da su se ti resursi drugačije upotrebili. „Evropa” želi da Srbiju vidi u svojoj sredini, jer je Srbiji mesto u Evropi. Ali za sve članice Evropske unije važi i to – a Srbija u tom pogledu ne bi bila izuzetak – da se konflikti iz prošlosti ne smeju prenositi u budućnost. Da je drugačije, budućnost ne bi bila nikakva budućnost. Neko je rekao – ne sećam se ko – da postoji duboka razlika između društava koja obožavaju prošlost i društava koja se trude da realizuju budućnost. Na početku 21. veka „duh palanke” je relikt prošlosti.

Anđelka Cvijić

05.02.09

"Istorija Evrope je toliko raznovrsna da u Srbiji nema ničega što u sličnoj formi nije postojalo u drugim delovima Evrope ili još uvek postoji. Uvek sam u svojoj knjizi pokušavao da to objasnim. Mom razumu je potpuno strano da istoriju Srbije ili te Srbe smatram drugačijim, posebnim. Utoliko se više čudim mnogim kritičarima koji neumorno naglašavaju da stranac ne može da razume Srbe i njihovu istoriju. Pogotovo jedan Nemac. To je čudna argumentacija na početku XXI veka"


Činjenicu da je kod nas prevedena i objavljena knjiga Istorija Srbije nemačkog istoričara Holma Zundhausena, domaći istoričari su ocenili veoma pozitivno, smatrajući da pogled sa strane o događanjima u Srbiji od XIX do XXI veka, koje opisuje Zundhausen, može i te kako da nam koristi. Međutim, neka tumačenja srpske istorije nemačkog njegove ovdašnje kolege smatraju pogrešnim zato što u njima prepoznaju uticaje politike i stereotipnog mišljenja o Srbiji, a ne zasnovanost istoričarskog suda na istorijskim činjenicama. Najglasniji su po pitanju Zundhausenovog stava da razlozi za raspad Jugoslavije datiraju pre Titovog vremena, i mišljenja da kosovski mit ima predimenzionisanu ulogu u našim životima. S druge strane, barem sudeći po većini komentara korisnika internet izdanja domaće štampe, jedno ovakvo, izmešteno mišljenje o nama je već samo po sebi dobitak.

Na isti način su razmišljali i u kući "Clio", izdavaču Istorije Srbije: očekivali su da će knjiga pokrenuti preispitivanje novije srpske istorije, što će se, s obzirom na već najavljene tribine i skupove, i desiti.

Holm Zundhausen (1942) je profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Govori nekoliko jezika, pa i srpski. Zato je u Istoriji Srbije koristio, osim inostrane, i srpsku literaturu – naučnu i nenaučnu. Na tom spisku je i knjiga Atentat Miloša Vasića, novinara "Vremena". Knjigu Istorija Srbije je s nemačkog preveo nedavno preminuli Tomislav Bekić.

"VREME": U vašoj biografiji piše da ste se još na studijama zainteresovali za probleme jugoistočne Evrope. Šta je bio razlog tome? Da li neki konkretan događaj ili tada aktuelna ličnost?

HOLM ZUNDHAUSEN: Zainteresovanost za jugoistočnu Evropu javila se manje-više slučajno pod utiskom jednog putovanja u Jugoslaviju, u koju se u ono vreme moglo relativno lako doputovati. Za vreme tog putovanja zainteresovao sam se za ljude, njihovu kulturu i istoriju.

Poslednji datum koji navodite u svojoj studiji je 11. mart 2006. godine, smrt Slobodana Miloševića, vreme kada ste upravo završavali svoju knjigu. Kako je analizirati i procenjivati događaje čiji ste savremenik, kakav je vaš osećaj o tome?

U knjizi se iscrpno govori o Miloševiću. Bilo bi neobično da nisam pomenuo datum njegove smrti, iako u to vreme rukopis još nije bio završen. Što se tiče osnovnog problema vremenske distance, o tome ćemo još razgovarati. Inače, kada sam počeo da se bavim istorijskim studijama savremena istorija bila je za mnoge kolege još pomalo nepouzdano područje. Za to su se uvek navodila dva argumenta: 1. da još nisu pristupačni svi relevantni izvori, i 2. da je potrebna vremenska distanca između događaja i njegovog naučnog tumačenja. Tek sam postepeno shvatio da ti argumenti nisu održivi. Mnogo se piše o događajima iz davne prošlosti, o kojima imamo veoma malo izvora – mnogo manje nego o aktuelnim događajima. Pomislite samo na pisanje istorije srednjeg veka – o još starijim vremenima da i ne govorimo. Ali ima mnogo praznina i u pogledu izvora koji se odnose na događaje iz novog vremena. Pa ipak se o njima permanentno piše. Što se pak tiče vremenske distance, situacija je još komplikovanija. Činjenica da se događaj zbio pre 10, 50, 100 ili 600 godina kazuje nešto o vremenskoj distanci, ali ne i o distanci naučnika prema predmetu njegovog istraživanja. Postoje događaji koji su se zbili pre 2000 godina i još uvek izazivaju najžešće kontroverze. Prvo izdanje Srpske revolucije Leopolda Rankea objavljeno je 1829. godine, 14 godina posle Drugog srpskog ustanka. Da li je to bilo rano? Ako jeste: koliko vremena treba da prođe između jednog događaja i njegovog istorijskog tumačenja? A šta se dešava za to vreme? Da li će se u međuvremenu ćutati? Naravno da neće. Novinari stalno pišu o tome. To im je posao. Činjenica da je 80-ih godina u eks-Jugoslaviji došlo ponovo do eksplozije radova o Drugom svetskom ratu ne znači da bi vremenska distanca koja je u međuvremenu nastupila dovela do više trezvenosti i objektivnosti. I obrnuto: mnogi radovi koji su pisani već od početka 90-ih godina o ratovima iz 90-ih (najčešće su ih pisali novinari), nisu patili samo od nedostatka vremenske distance – i ne u prvom redu od toga – nego od njihove pristrasnosti.

I još nešto: ako je tačno što mnogi tvrde i to sa veoma dobrim razlozima, da bez kritičke rasprave o neposrednoj prošlosti nije moguć stvarni novi početak u jednom društvu, onda takvu raspravu nikada dovoljno rano ne možemo da pokrenemo. Nijedno društvo u današnjem svetu nije toliko bogato – ni najbogatije ni najmoćnije – da može jednostavno da pokloni nekoliko godina. Naravno da će se naše znanje o neposrednoj prošlosti sve više razvijati, ali čekati pravu distancu i do tada prepustiti političarima i novinarima državno tumačenje, bilo bi jednostavno neodgovorno.

Knjigu ste pisali prvenstveno za nemačku publiku. Da li je to uticalo na vaše tumačenje događaja u kojima su učesnice bile Srbija i Nemačka?

Činjenica da sam pre svega pisao za nemačku čitalačku publiku, odnosno za čitaoce koji znaju nemački (to nisu samo Nemci), značajna je utoliko što sam davao određena objašnjenja, dok se pretpostavlja da srpski čitaoci te stvari znaju. To na primer nije igralo ulogu prilikom prikazivanja Drugog svetskog rata, jer ratna zbivanja u Jugoslaviji mnogim Nemcima nisu dovoljno poznata.

Da li istorija poslednjih decenija treba, a zatim da li može, da se distancira od politike?
Image

Istorijska nauka i politika bi trebalo da budu striktno odvojene. Nauka ima svoja pravila a politika druga. Nažalost, neki političari sebe smatraju istoričarima, a neki istoričari političarima. To najčešće ispadne naopako. Postoji doduše područje u kome se politika i istorijska nauka prožimaju. To je istorijska politika koja uključuje i javnu kulturu sećanja: koji su datumi izabrani za obeležavanje državnih praznika? Šta se uči u školi na časovima istorije? Zašto se podižu spomenici, prave muzeji, i tako dalje, i kakva je to poruka? Kako se simbolično reprezentuju država i nacija? To su pitanja koja moraju da rasprave istoričarke i istoričari, političarke i političari, kao i zainteresovani delovi društva. Zadatak istoričara je da pri tome pazi da u ovim diskursima ne nastrada nauka i da se prošlost ne instrumentalizuje u političke svrhe. Ako političar, državno vođstvo ili partija prisvoje monopol istorijskog tumačenja, najčešće je dosegnut kraj istorijske nauke.

U pogovoru vaše knjige, Dušan T. Bataković smatra da značajnu ulogu u oblikovanju vaših stavova "imaju i određena predubeđenja, lična ili od drugih preuzeta, koja odslikavaju sve stereotipe, predrasude i osporavanja, kao i stanovišta koja nemaju sigurna uporišta ni u raspoloživoj dokumentaciji, ni u ozbiljnoj, široko prihvaćenoj naučnoj literaturi". Molim vas za komentar.

Nisam čitao pogovor Dušana Batakovića, jer knjigu još nisam dobio. U njegovom intervjuu "Politici" od 1. februara govori veoma uopšteno, i u toj veoma uopštenoj formi ne mogu prema njegovim prebacivanjima i okrivljavanju da zauzmem stav.

Zašto ste smatrali da građanski rat u Bosni i Hercegovini i Krajini (1991–1995) zaslužuje više prostora od Prvog svetskog rata?

Najvažniji razlog je interesovanje čitalaca, kao i činjenica da događaji iz 90-ih godina neposredno utiču na sadašnjost. Sem toga, vojne operacije ne nalaze se u prednjem planu moga interesovanja. Nisam vojni istoričar i o tome suviše malo znam. Prvi svetski rat je u suštini bio još klasičan rat. Ratovi 90-ih godina spadaju u one koji su u međunarodnoj literaturi obuhvaćeni pojmom novi ratovi. A pitanje kako dolazi do eskalacije nasilja objašnjeno je poslednjih godina na osnovu mnogih primera i sa aspekta različitih naučnih disciplina. Ove diskusije još nisu završene – ako želimo bolje da shvatimo ono što se desilo.

Da li u istoriji Srbije vidite neki događaj ili ličnost zbog kojih Srbija nije deo Evrope?

Ne. Istorija Evrope je toliko raznovrsna (u pozitivnom kao i u negativnom smislu), da u Srbiji nema ničega što u sličnoj formi nije postojalo u drugim delovima Evrope ili još uvek postoji. U svojoj knjizi sam pokušavao da to objasnim. Mom razumu je potpuno strano da istoriju Srbije ili te Srbe smatram drugačijim, posebnim. Utoliko se više čudim mnogim kritičarima koji neumorno naglašavaju da stranac ne može da razume Srbe i njihovu istoriju. Pogotovo jedan Nemac. To je čudna argumentacija (na početku XXI veka!). I taj oblik samopredstavljanja te posebnosti mi je isto tako stran kao i kada strani autori u Srbima vide nešto drugačije, posebno. Mislim na primer na knjigu Balkan Ghosts Rolanda Kaplana, koja je imala veliki uticaj na zapadne političare početkom 90-ih godina.

Ovdašnja javnost vašu knjigu ocenjuje kao koristan pogled sa strane na našu istoriju novijeg vremena, ali i provokativnom prilikom da se u srpskoj istoriografiji sučele mišljenja istoričara, pa i da se, zašto da ne, dođe i do drugačijih tumačenja od postojećih. S obzirom na to da je najavljen vaš dolazak na proleće i sastanak sa ovdašnjim kolegama, da li bi se moglo desiti da i vi uvažite njihove stavove?

Naravno. Neka me ubede. I to što sam napisao u knjizi ne počiva isključivo na mojim saznanjima, nego bitnim delom na onome što su istoričarke i istoričari u Srbiji uradili. Bez njihovog rada ovu knjigu ne bih ni mogao da napišem.

Zašto je Istorija Srbije veliki dobitak za vas, kako ste napisali na kraju predgovora?

Jer se u ogledalu drugog društva vidi i sopstveno, a čovek vidi i sebe. Možda sam iz istorije Španije ili Hrvatske mogao isto tako mnogo da naučim kao iz istorije Srbije. Odlučio sam se pak za Srbiju, jer sam se decenijama bavio njom, a ljudi su mi dali da okusim i med i pelin.

Sonja Ćirić

27.01.09

U analizi XIX veka Holm Zundhausen ne smatra Vuka Karadžića i Garašanina za rodonačelnike genocidne srpske politike

– Zundhausenova knjiga spada u ozbiljne sinteze, mada, nažalost, ni ona nije oslobođena subjektivnih i paušalnih ocena, pa i stereotipa, koje mnogo duguju slici o Srbiji stvorenoj tokom devedesetih godina prošlog veka – kaže za „Politiku” istoričar dr Vojislav Pavlović o knjizi Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” koja je upravo izašla u izdanju „Clio” u prevodu Tomislava Bekića. Pavlović (Balkanološki institut SANU), dodaje:

– Valja, stoga, naglasiti da u analizi XIX veka autor ima drugi pristup jer, na primer, ne smatra Vuka Karadžića i Iliju Garašanina za začetnike srpskog nacionalizma i rodonačelnike genocidne srpske politike, što je doskora bilo opšte mesto u nizu pregleda srpske istorije. Posmatrajući ih u njihovom vremenu, on s pravom zaključuje da su Vuk i Garašanin nastojali da primene na srpsku sredinu jezičke i političke modele svoga vremena i čije se ishodište nalazilo u Srednjoj Evropi.

U razgovoru za naš list, dr Pavlović dodaje da su se „od Srpske revolucije Leopolda Rankea (1847) strani istoričari zanimali srpskom istorijom u funkciji krupnih istorijskih događaja u kojima je Srbija bila aktivni učesnik. Istražujući pozadinu aneksione krize 1908, Balkanskih ratova, Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata, potom Brozove nesvrstane i samoupravne Jugoslavije, kao i poslednje decenije prošlog veka, strane kolege su izučavale i istoriju Srbije. Analiza poslednjeg perioda se ponekad pretvorila u reviziju srpske istorije zasnovanu na optici ratova tokom kojih se jugoslovenska federacija raspala, kaže dr Vojislav Pavlović.

Zundhausen kaže da svaki narod ima svoje mitove ali da je kosovski mit „svoju razornu snagu dobio uspostavljanjem veze između ’nebeskog carstva’ s novom, zemaljskom Kneževinom Srbijom”, odnosno da je njegovim uključenjem u politički dugoročni program postosmanske Srbije svojim političkim mesijanizmom (i starozavetnim) imperativom osvete postao sve snažniji... Kako Vi komentarišete taj stav?

Pun izraz zlokobnosti povezivanja mita i dnevne politike autor dokazuje na sledeći način: „Sa Pirovom pobedom u Balkanskim ratovima 1912/1913, srpska država je sebi natovarila hipoteku sa kojom nikada nije mogla da izađe na kraj”. Problem, po autorovoj oceni, jeste dakle u izgradnji nacionalne svesti na osnovu kosovskog mita i njegovoj instrumentalizaciji kao osnovnog cilja Balkanskih ratova, jer on smatra da je tada Srbija iskoračila iz svog etničkog prostora. Međutim, Srbija je tek Tajnom konvencijom iz 1881. usmerena na Kosovo. Garašanin u svom Načertaniju, uprkos postojanju crkvenog kulta kosovskih mučenika i kosovskog ciklusa epske poezije, na prvo mesto među pokrajinama koje treba osloboditi stavlja Bosnu i Hercegovinu. Pošto je Austro-Ugarska okupirala te pokrajine, ona je Srbiju kneza a potom i kralja Milana usmerila na jug ka Kosovu. Transformacija Kosovskog boja u osnovnu podlogu srpskog nacionalnog identiteta i primarni cilj srpske nacionalne akcije je posledica analize utemeljene na odlukama Berlinskog kongresa, a ne robovanja mitologiji. Takav proces nije izuzetak na Balkanu toga vremena. Pomenimo Makedoniju, koja je sve do komunističkih vremena bila osnovni cilj bugarske spoljne politike. Moramo da primetimo da se autor, podvlačeći značaj kosovskog mita, nalazi na tragu austrijskih analitičara koji još od kraja XIX veka tvrde da su granice postavljene na Berlinskom kongresu idealni okvir za razvoj srpske države.

Obrazloženje da je politička odgovornost Beograda u vezi sa Principovim atentatom znatno umanjena u odnosu na dosadašnja uverenja u svetu, posebno Austriji, u ovom trenutku za Srbiju je veoma važna?

Nesumnjivo, ali treba takođe podvući da je autor na tragu istoriografije koja, otkako su dostupni izori za 1914, ne pripisuje srpskoj vladi odgovornost za Sarajevski atentat. Tim povodom želeo bih da podvučem razliku između istoriografije u punom smislu te reči i one koja je podređena imperativima geopolitike ili izgradnje nacionalne svesti. Veliko mi je zadovoljstvo da konstatujem da se ovaj drugi tip istoriografije povlači sa polica knjižara u inostranstvu, u meri u kojoj se vesti sa naših prostora povlače iz udarnih vesti na globalnim televizijskim mrežama i sa prvih strana velikih svetskih dnevnika.

Kako ocenjujete Zundhausenovo viđenje ustaškog genocida nad srpskim narodom?

Autor nedvosmisleno govori o genocidu kada opisuje Nezavisnu državu Hrvatsku i ne ustručava se da jasno predoči ulogu dela katoličkog klera u ovom zločinačkom poduhvatu.

Koliko je autor kritičan u odnosu na Tita i komunističko razdoblje?

Autor pridaje veliki značaj ekonomskim dostignućima Brozove Jugoslavije koja, uz njen multietnički i multikulturalni karakter, ocenjuje kao značajan uspeh. Nameće se pitanje da li ekonomski prosperitet i strogo kontrolisana multikulturalnost mogu adekvatno nadoknaditi nepostojanje demokratije. Upravo činjenica da sa padom Berlinskog zida i raspadom SKJ nestaje Brozova Jugoslavija, najbolji je pokazatelj neutemeljenosti komunističkog koncepta jugoslovenske zajednice. Posmatranje Brozove Jugoslavije iz perspektive potonjeg haosa ne može biti opravdanje da se ne zaključi da druga Jugoslavija nije ponudila trajna rešenja ni za ekonomske ni za nacionalne probleme jugoslovenskog prostora. Bujanje nacionalizma krajem šezdesetih i sedamdesetih godina je posledica poraza monolitne KPJ i na njoj zasnovane deklarativne federacije. Nacionalizmi koji se rađaju u okviru Brozove Jugoslavije su i najbolji pokazatelj da se komunistički doprinos osmišljavanju jugoslovenskog prostora iscrpljuje na konceptu „demokratskog centralizma”. Samoupravljanje je, na žalost, bilo samo ideološki paravan za stvaranje nacionalnih, istina komunističkih partija, sredstvima koja nisu poticala iz domaće akumulacije već od stranih kredita. Nacionalne interese su, ipak, mnogo bolje artikulisale partije zasnovane na volji birača što se zakonomerno desilo čim to naslednice SKJ u republikama i pokrajinama nisu više bile u mogućnosti da spreče.

Anđelka Cvijić

---------------------------------------------------------

Kosovska i Marička bitka

Zundhausen Kosovsku bitku ne smatra ni sudbinskom „prekretnicom” ni „najvećom katastrofom” u srpskoj istoriji. Kako Vi vidite Kosovsku bitku?

Kosovska bitka, uz bitku na Marici, nesumnjivo je jedan od ključnih događaja koji su obeležili pozni srednji vek na ovim prostorima. U vojnom i ideološkom pogledu bitka na Marici je, kao poraz najveće srpske oblasti pod upravom zvaničnih naslednika Nemanjića, braće Mrnjavčević, imala možda i veći značaj. Nesporno je takođe da kontinuitet srpske srednjovekovne državnosti nije prekinut na Kosovu, jer će Stefan Lazarević i Brankovići posle njega osigurati njen opstanak još pola veka, ali kao turski ili mađarski vazali. Međutim, u Kosovskoj bici je poraženo i izginulo plemstvo istorijskog jezgra države Nemanjića. Srednjovekovna Srbija nije imala snage da taj gubitak nadoknadi te je stoga Kosovska bitka nesumnjivo bila prekretnica u istoriji srpskog srednjeg veka.

------------------------------------------------

Neke, više nego ishitrene ocene

Kako ova knjiga, generalno, vidi srpsku državu, a kako srpski narod?

Autor uspostavlja dihotomiju između „nebeske” – mitološke Srbije učaurene u filozofiju palanke, i progresivne i evropski nastrojene manjine. Takvo skoro manihejsko tumačenje je prisutno od prvih stranica na kojima se sa suverenim autoritetom daju paušalne i više nego ishitrene ocene niza poslenika srpske istoriografije do poslednjih redova kada se skicira pogled na izazove koji pred Srbijom stoje. Gde je, dakle, vododelnica između mitovima zadojenih srpskih istoričara-građana i onih privrženih evropskim vrednostima? Po autorovom mišljenju, prvi su bili pristalice teritorijalne ekspanzije u nacionalističkom ključu, dok su drugi bili usredsređeni na razvoj evropskih vrednosti u Kneževini, Kraljevini, Socijalističkoj republici i na kraju u Republici Srbiji. Nama se čini da je ovakva Zundhausenova podela, ipak, primerenija analizi srpske političke scene danas nego srpske istorije. Nacionalni pokreti i njihova mitologija su obeležje jednog razdoblja u stvaranju nacije i Srbija u tom pogledu nije izuzetak. Instrumentalizacija tog procesa krajem XX veka je odraz intelektualne skučenosti postkomunističke, političke i intelektualne elite u Srbiji, ali ne i pokazatelj suštinske vertikale u srpskoj istoriji.

20.02.09 Politika

„Istorija Srbije od 19. do 21. veka” Holma Zundhausena pripada malom broju istorijskih pregleda ili sinteza istorije Srbije – zemlje koja je u svojoj dvovekovnoj istoriji izbijala, nestajala u raznim državnim okvirima i ponovo izranjala pod svojim imenom
Prošlost nije isto što i istorija


Odavno jedna knjiga nije izazvala tako široko interesovanje i tako živo strujanje u naučnoj javnostikao knjiga Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka”. Dva razloga to objašnjavaju. Veliki je naučni poduhvat proučiti dvovekovnu prošlost jednog naroda i napisati istorijsku sintezu. Nije ni mali dobitak za taj narod da u drugoj kulturi, u drugom jeziku, ima posvećenog znalca svoje istorije. I prijatelja. Jer, istoričar ne radi ono što ga ne uznemiruje, što ga na ovaj ili onaj način ne privlači, i što ne želi da razume i objasni.

Poznato je šta je za Srbe, pre sto osamdeset godina, značila „Srpska revolucija”, knjiga Leopolda Rankea. A kada je srpska polonistkinja Biserka Rajčić napisala i u Beogradu objavila obimnu knjigu „Poljska civilizacija”, koja je jedna sveobuhvatna istorija Poljske – poljska naučna i kulturna javnost ove zemlje primila je njeno delo kao veliki dar, kao dragocenprilog tome kako drugi vide poljsku istoriju, a poljska država je Rajčićevu odlikovala. Ako ne orden, Holm Zundhausen bi s dobrim profesionalnim i ljudskim razlozima mogao da očekuje ozbiljnu raspravu o delu kome je posvetio tri-četiri decenije života i rudarskog rada. Ali, i nezavisno od njegovih stvarnih ili pretpostavljenih očekivanja, njegova „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” je tu: pred čitaocima, pred istoričarima Srbije i srpskim istoričarima. Odakle početi raspravu? Na šta se usredsrediti?

U Pogovoru „Istoriji Srbije od 19. do 21. veka” i u prvim reakcijama na nju otvoreno je, u suštini, pitanje: da li „stranac” uopšte može da napiše odnosno da razume „našu” istoriju? Naravno, može se i o tome raspravljati, ali je logičnije poći od toga kakvo mesto pomenuta knjiga zauzima među knjigama istoriografske vrste kojoj sama pripada, i kakav je pristup njenog autora, naučni ili ideološki?

„Istorija Srbije od 19. do 21. veka” Holma Zundhausena pripada malom broju istorijskih pregleda ili sinteza istorije Srbije – zemlje koja je u svojoj dvovekovnoj istoriji izbijala, nestajala u raznim državnim okvirima i ponovo izranjala pod svojim imenom. Među njima, među pregledima i sintezama, Zundhausenova knjiga je najpotpuniji pregled istorije Srbije i po horizontali i po vertikali. Pre svega, ona pokriva celokupnu noviju istoriju Srbije. Zatim, pored političkih, sadrži i socijalnoistorijske i strukturalnoistorijske elemente. Drugim rečima, nastoji da ostvari sintezu političke istorije sa društvenom i kulturnom istorijom, i to je čini različitom od drugih istorijskih pregleda. S jedne strane, kako kaže autor, pruža informacije o događajima i ličnostima koje su bile njihovi akteri, s druge strane – rekonstruiše percepcije i tumačenja koja omogućuju društvenu orijentaciju i delovanje ljudi. Samo se po sebi razume da svaka pojedinost (ličnost, događaj, razdoblje) može biti detaljnije obrađena i drugačije tumačena. Zato postoje parcijalne obrade (monografije, studije, članci) na čiji se impresivan broj i u srpskoj i u inostranoj istoriografiji Zundhausen poziva i oslanja, i bez kojih ni on, ni bilo koji drugi istoričar, ne bi mogao da napiše istorijski pregled i istorijsku sintezu. Pojedinost je, međutim, u funkciji celine: ona je svedena na esencijalno (npr. vanredno uspela interpretacija Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Svetozara Markovića) i njene dimenzije proističu iz povezanosti sa ostalim pojedinostima u celini. Ko, dakle, u Zundhausenovom pregledu novovekovne istorije Srbije, očekuje zaokružene biografije značajnih ličnosti, iscrpne istorije ideja, pokreta, ili ratova, moraće da ostane nezadovoljan.

Na prvim stranicama srpskog izdanja „Istorije Srbije od 19. do 21. veka”, autor je definisao svoj pristup i obrazložio svoj metod.

Prvo, iako bi trebalo da bude izlišno, on, za svaki slučaj, kaže da pomenutu knjigu nije pisao „kao Nemac nego kao istoričar”. Ni advokat, ni tužilac, ponajmanje sudija, on najradije sebe vidi „kao veštaka ili istražitelja, kao nekoga ko obezbeđuje tragove, sakuplja dokaze, ispituje i odmerava i mora da se pomiri s tim da se suočava s prazninama i pukotinama”. Ko, pak, u njegovoj knjizi „očekuje jedan pledoaje za ili protiv ’Srba’”, mirne duše može da je odloži i ostane sa svojim predrasudama.

Zatim, bavljenje prošlošću za Zundhausena je, kao i sama prošlost, proces. Već sada bi, između nemačkog (2007) i srpskog (2009) izdanja „Istorije Srbije od 19. do 21. veka”, imao šta da ispravi, dopuni, izostavi.

Najzad, Zundhausen upoređuje. On poznaje istoriju balkanskog prostora i ogromnu istoriografsku produkciju o tom prostoru. Sam je pisac monumentalnog dela „Istorijske statistike Srbije 1834–1918”, koje je, po njemu, „jedna anatomija srpskog društva brojkama”, oslonjena na odličnu srpsku statistiku koju je u 19. veku utemeljio Vladimir Jakšić. Zatim, „Istorije Jugoslavije 1918–1980”... Odrastao i formiran kao istoričar u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, Zundhausen je neizbežno upoređivao nemački i srpski nacionalizam, njihove tragične učinke i teškoće suočavanja sa razornim posledicama.

Sa ovako definisanim pristupom dvovekovnoj istoriji Srbije, Zundhausen je na svoj rezultat gledao kao na otvoreno delo: „Ono što sam izložio to je samo rekapitulacija dva stoleća s otvorenim krajem”. Ili – „s ogradama jedna istorija srpske države”, „jedan konstrukt”. Ali, ovu otvorenost treba shvatiti uslovno. Zundhausen ne mistifikuje istoriju, ali je i ne relativizuje. On pravi razliku između prošlosti i istorije. U stvari, između istorijske svesti i istorijskog saznanja. Prošlost sadrži demantije koji se odnose na ono što je društvo pohranilo „u kulturnom pamćenju kao istinu” i ima svoje kodove. Naučnim metodom prošlost se, međutim, dâ rekonstruisati. Legitimne su različite interpretacije i reinterpretacije kao proizvod saznanja novih činjenica, ali ne i falsifikati. Istorijska nauka stoji nasuprot istorizmu po kome: „Ono što je dugo bilo prećutkivano, sada se o tome govori, a ono o čemu se govorilo, o tome se sada ćuti”. Ili, kako bi rekao Lešek Kolakovski, „danas (je) nešto istina, a sutra nešto sasvim drugo”. Zapravo, to je građanski rat samo drugim sredstvima, neprestani revanši i nasilje.

Holm Zundhausen odbacuje hilijastičko viđenje istorije po kome: „sve što je služilo naciji i ostvarenju konačnog cilja, bilo je pozitivno, sve što joj nije koristilo, osuđivano je”. Ili klasi, svejedno: sadržaj se menja, ali metod ostaje isti. On je dvovekovnu istoriju Srbije posmatrao kao nedeljivu istoriju: sa svim deobama, napetostima i različitim mogućnostima. Iako je i sam škrto govorio o alternativama – jer ono što se nije dogodilo nije ni obrađivano – on, sa izvesnom sigurnošću, dopušta zaključak da bi istorija Srbije i srpskog društva tekla drukčije „da su se elite pre sto godina zainteresovale za konsolidaciju države i društva”, a ne „za teritorijalnu ekspanziju”. To stanovište dele i drugi istoričari balkanskog prostora i Srbije.

Može li, dakle, „stranac” da napiše odnosno da razume „našu” istoriju? Bilo bi neočekivano da neko ko se decenijama, kao Holm Zundhausen, bavi istorijom Srbije, ne pretpostavi da će rezerve prema njegovoj sintezi doći upravo sa ovog stanovišta. Jer, rezerve ne mogu poticati otuda što su njemu nedostajale informacije: nijedno delo ove vrste nema tako široku istraživačku podlogu. Ove rezerve, kako je i pretpostavljao Zundhausen, proističu iz razlika unutrašnje realnosti, to jest slike nacije u glavama pojedinaca, i spoljne realnosti, koja je rezultat naučne rekonstrukcije. Ali, u tom pogledu nije unisona ni srpska istoriografija: pomenute razlike, razlike između zamišljene Srbije i realne Srbije, idu i kroz nju samu. Zato je i rasprava o „Istoriji Srbije od 19. do 21. veka” neizbežno i rasprava među srpskim istoričarima. Ta rasprava, uostalom, nije nova. Sa različitim intenzitetom, ona se u srpskoj istoriografiji vodi već jedan i po vek. Vannaučni predznaci učesnika u raspravi (patrioti i izdajnici)pretpostavljaju jedinstvo nacije slobodi. Jer, kako je (1855) rekao predstavnik nemačkog nacionalizma Paul de Lagard: „Nije dopustivo da u jednoj naciji postoji još neka druga nacija”.

Latinka Perović

26.01.09 Politika

„Istorija Srbije od 19. do 21. veka” Holma Zundhausena u izdanju beogradske izdavačke kuće „Clio” sigurno će izazvati mnoge rasprave među istoričarima

Jedna knjiga koju su srpski istoričari, sociolozi, kulturolozi ali i zainteresovani čitaoci poslednjih meseci željno iščekivali, od momenta kada ju je beogradska izdavačka kuća „Clio” najavila, konačno je pred nama. Krajem prošle nedelje objavljena je „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” nemačkog istoričara Holma Zundhausena (Berlin, 1942), u originalu štampana 2007. godine; na srpski ju je izvanredno preveo jedan od naših najboljih prevodilaca sa nemačkog jezika, Tomislav Bekić. Knjiga je, na žalost, i poslednji veliki prevod ovog sjajnog germaniste koji je prošle godine preminuo.

„Istorija Srbije od 19. do 21. veka” Holma Zundhausena jedna je od ne mnogo čestih pregleda istorije iz pera nekog stranog istoričara. Ona je i, možda, od onih izuzetaka koji se ne boje kratke vremenske distance u odnosu na događaje iz najnovije srpske istorije; i pored niza zaključaka koje Zundhausen donosi, on se ipak trudi, kako to i izdavač nagoveštava, da ostavi čitaocu mogućnost da donese sopstveni zaključak. Svejedno, ovo delo će u našoj sredini izazvati brojne polemike, jer uz vredna zapažanja i zaključke pokazuje i izvesne slabosti od kojih „boluju” istoriografi u svetu kada je u pitanju Srbija i srpski narod.

Zundhausen je profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Doktorirao je na temu uticaja Herderovih ideja na stvaranje nacija kod naroda Habzburške monarhije. Knjiga „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” je pisana 2005. do početaka 2006. godine, a u kraćem predgovoru srpskom izdanju autor kaže da bi danas o nekim stvarima drugačije pisao, ponešto bi izostavio, negde dopunio. „Potkrale su se i greške. Ali jedno stoji: oduvek me je fasciniralo da se bavim društvima i kulturama koje su drugačije od onih u kojima sam odrastao. Baveći se Srbijom – kao i drugim regionima i narodima jugoistočne Evrope, putem uporedne perspektive naučio sam mnogo o sebi i svojoj okolini. Utoliko istorija Srbije koja je pred vama možda ne predstavlja dobitak za Srbiju, ali je veliki dobitak za mene”, piše Zundhausen.

U uvodnom delu pod naslovom „Šta je istorija Srbije i kako se ona može pisati?” nemački istoričar pokušava da postavi osnove svoje konstrukcije istorije Srbije, prvo razmatrajući pojmove same istorije i njenog odnosa prema sećanju, pojmove države i naroda i njihovo konstituisanje, moć mitova i njihov uticaj na sadašnjost odnosno budućnost. Srpska država i srpski narod su rezultati 19. i prvih decenija 20. veka, oni se ukrštaju ali nisu istovetni, dodaje autor, dajući krak presek promene statusa i teritorije srpske države, od ishoda balkanskih ratova (koje smatra najvažnijim promenama) do danas.

Zundhausen, takođe, postavlja razliku između „države Srbije i mentalne Srbije, Srbije u glavama, zaključujući da se te dve razlikuju u pogledu granica, ali da su u raskoracima između obe geografske karte, odnosno „neslaganja Srbije kao imaginacije i Srbije kao državne realnosti, duboko odredile istoriju 19. i 20. veka.”

Ocenjujući dosadašnju (u broju ograničenu) literaturu stranih i srpskih istoričara koji su se bavili celovitim ili delimičnim pregledima Srbije u 19. i 20. veku, Zundhausen kao relevantne ističe dela koja su napisali Stevan Pavlović i Yves Tomić; od dela srpskih istoričara posebno se zadržava na knjizi „Srbija 1804-2004. Tri viđenja ili poziv na dijalog” Ljubodraga Dimića, Dubravke Stojanović i Miroslava Jovanovića, u kojoj kritički procenjuje mišljenja Ljubodraga Dimića. Stavove drugo dvoje srpskih istoričara koje spominje Zundhausen smatra dijametralno različitim - „od još uvek omiljenih epopeja o žrtvama i slobodi, kao i od herojizacije u srpskoj istoriografiji ili `istorijsko-filozofskih`, sudbonosnih i religijski inspirisanih tumačenja srpske istorije (kao, na primer, kod Radovana Samardžića ili novog propovednika nacije Dušana Batakovića).”

Polemične replike izazvaće, nema sumnje, i ocena Zundhausena da su „mitovi i legende u enormnom obliku prodrli u istoriografiju o Srbiji i Srbima... čak ni kritički nastrojene autorke i autori nisu od toga zaštićeni, jer mitom prožeta semantika je tako duboko ukorenjena da je njeno uklanjanje povezano sa znatnim teškoćama kada treba da se formulišu neke stvari.”

„Istoriju Srbije od 19. do 21. veka” Holm Zundhausen počinje podsećanjem na Stefana Nemanju i dinastiju Nemanjića, kada je započelo stvaranje srednjevekovne Srbije. Na osnovu svog viđenja istorije Srbije do danas, nemački istoričar zaključuje: „s izvesnom sigurnošću može se reći da bi se istorija Srbije i srpskog društva odvijala drugačije da su se elite pre oko sto godina više zainteresovale za konsolidaciju države i društva nego za teritorijalnu ekspanziju. Sa Pirovom pobedom u balkanskim ratovima 1912/13. srpska država je natovarila sebi hipoteku s kojom nikada nije uspela da izađe na kraj.”

Knjiga u srpskom prevodu ima više od 500 stranica, a kritički pogovor napisao je Dušan Bataković.

-----------------------------------------------------------

Ni tragičan ni nebeski narod

„Srbija bi mogla da bude jedna visoko razvijena zemlja. Potencijal za to je postojao. Ali, ona je žrtvovana `velikoj ideji` koja je Srbiju devedesetih godina unazadila za celo jedno stoleće. Srbi nisu ni `tragičan narod` kako je to formulisao Dobrica Ćosić, niti su `nebeski narod`, nego sasvim `normalno` društvo, koje su zasenili i zaveli narcisoidni propovednici, proroci i političari (kao i mnoga društva pre njih). Od dva prozora za vreme koje omogućavaju orijentaciju u sadašnjosti, prozora u prošlost i prozora u budućnost, prvi je zatvorio pogled na ovo drugo”, piše u svojoj knjizi Holm Zundhausen.

-------------------------------------------------------------------------

Okrugli sto „Klija”, „Politike” i Gete instituta

Povodom knjige Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” krajem februara izdavačka kuća „Clio”, „Politika” i Gete institut u Beogradu organizovaće okrugli sto, u kojem se očekuje učešće naših poznatih istoričara, sociologa i kulturologa. Tema treba da obuhvati ne samo raspravu o knjizi već i to kako nas vidi svet, posebno kroz udžbeničku istorijsku literaturu. „Politika” će, u susret razgovoru, objaviti niz razgovora kao uvod u okrugli sto.

Anđelka Cvijić