Istina o mome životu

točeništvo princa Đorđa Karađorđevića u Lovačkom dvorcu u Tikvešu, koji je tada bio u sastavu kraljevskog dobra Belje, opisano je u poglavljima „Sve staro, samo — rešetke nove“ (406—427) i „U predsoblju pakla“ (428—442). Na tabli između stranica 448. i 449. objavljena je i fotografija s potpisom: „Stari lovački dvorac na Belju, u kojem je princ Đorđe bio u zatočenju godinu dana“.
Kad govori o prvom mestu svog zatočeništva, princ Đorđe ne spominje ni Baranju, ni Tikveš, nego samo Belje, Lovački dom, Lovački dvorac, beljski park, beljske šume, beljski zatvor i beljsku stanicu (na kojoj je, ulazeći sporednim ulazom na malo udaljeni kolosek, ukrcan u vagon iz dvorskog železničkog parka, kojim je prebačen u Toponicu).
Upoređujući svoje tamnovanje na Belju i u Toponici, princ piše:
„ Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. Istina, imam komfor, na koji nisu navikli ostali zatvorenici. Udobno sam smešten, hrana je dobra, posluga su mi bolničari i žandarmi. U drugom delu paviljona smeštena je straža: jedan oficir i šest žandarma. Stražari se smenjuju, uvek su po dvojica pred vratima moje sobe. Na svim prozorima su rešetke.
Ovde mi je sloboda više uskraćena. Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punim stoletnim drvećem. Toponica ima manju šumu, pogdegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino — nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo...