Insistiranje

21.08.05 Danas

Za razliku od ljudi koji se čitavog života ne raspakuju, pisci neprekidno nose na leđima jednu veliku i tešku torbu. Kad god započnu novu priču, okreću je naopako i istresaju njen sadržaj, nadajući se da će u njoj naći esenciju za novi red, ali iz tog kofera ispadaju uglavnom neupotrebljive stvari koje su se činile velikim samo dok su bile u njemu. Sećanja, osećanja, anegdote i zapleti koji su se gomilali od detinjstva, predstavljajući se kao sjajna književna građa koja će se jednog dana negde lepo uklopiti, ipak su bili šarena laža, koja, u kakvu god da se novu formu zaogrnula, ipak izgledaju banalno, providno, suviše sirovo, životno. To su lažni putokazi koji mnogo obećavaju, ali koji samo otežavaju put do priče. Slatki bomboni koji se za čas otope u ustima. I veliki Danilo Kiš govori o njima kada u „Teleskopiji“ priča intervjueru Bori Krivokapiću o nekakvim jakim doživljajima, događajima, koje je od prvih svojih pesama nosio sa sobom, misleći da će ih jednom iskoristi u nekoj priči, knjizi, ali koji su ipak ostali neupotrebljeni zbog banalnosti koju nose u sebi.

Čini se da Nenad Jovanović (1973) u svom prvom romanu „Insistiranje“ istresa pred čitaoca upravo jedan takav kofer. Zapravo, izgleda da on pravi veliko spremanje sećanja i osećanja koja se u toj torbi nalaze, ne odustajući od ideje da taj poprilično banalan i sirov materijal sada iskoristi. Da reciklira ono što se godinama gomilalo, a skupilo se zaista mnogo toga. Tako dobijamo neku vrstu autobiografske proze, sa Nenadom J. u glavnoj ulozi, koji odlazi u svet, putuje, pokušavajući da se usput okrene za onim što iza njega ostaje. Za porodičnim pričama, životopisom genijalnog prijatelja kog su upropastile devedesete, za anegdotama iz studenstskog i pesničkog života.... Pisac pritom odabira da sve ste stvari poređa bez hronologije, mimo neke čvrste forme, što čitavu stvar donekle čini složenijom. Tako već dovoljno šaren i raznolik roman počinje da liči na svaštaru u kojoj ima i stvarnosti, ali i duhova, dobrih i loših mesta. Sjajni su, recimo, fragmenti u kojima pripovedač iznosi svoje „Mekdonalds“ iskustvo, koristeći najjače oružje: sjajan (pesnički!) jezik i onakve metafore i poređenja kakve je umeo da pravi još jedino Vojislav Despotov. Kroz tu ispovest Nenad Jovanović piše više od priče i više od eseja. No, prava je šteta što i druge tematske celine nisu u ravnoteži sa ovim poglavljima. Nasuprot njima, na red dolazi površan i bled životopis prijatelja, kao i anegdote koje priče nije uspela da uzme pod svoje.

Ipak, kroz usta svog glavnog junaka Nenad Jovanović otkriva da je namerno odabaro ovakav poetički pristup: da namerno narušava ravnotežu, da namerno neće nekakvu čvrstu radnju. To je bitno mesto. „Insistiranje“ u sebi krije nacrt „romana u ometenom nastajanju“. Uvodeći ovaj važan detalj, pisac pravi zasedu za čitaoca, zatvara usta književnom kritičaru i uspeva da sa leđa skine onaj kofer o kome je gore bilo reči. Uz pomoć tog važnog detalja Nenad Jovanović uspeva da raspakuje torbu i besmislene stvari učini smislenim. Insistiranje da se napiše roman razlog je zbog kog pisac može da raspakuje stvari. „Insistiranje“ zapravo opisuje kako je piscu, još i emigrantu, koji odlučuje da ne odustane od pisanja romana, iako je jasno da su sva ta kufer sećanja, osećanja i uspomene lažno obećavala da će sagraditi fabulu. Pisac sada  ima snage da se sa njima obračuna, a insistiranje na njima, u isto vreme je i opravdanje za njihovo prisustvo.

Na kraju se ipak čini da je „Insistiranje“ za nijansu slabija knjiga od „Plombi“. Ova zbirka priča, objavljena u Samizdatu 2001. godine, bila je važan rez u domaćoj prozi. Nenad Jovanović, tada i sada jedan od najvažnijih domaćih pesnika, predstavio se njome kao pripovedač sa potpuno drugačijim temama, novom, jakom emocionalnošću i posebnim jezikom. Takve su i dve njegove nove priče: „Kratkovidost“, objavljena u prvom broju srpskog Plejboja, i „Obrnuta proporcionalnost“, štampana u književnom časopisu „Severni bunker“. Zbog toga, nakon „Insistiranja“ sa nestrpljenjem očekujemo novu knjigu ovog pisca.

Mića Vujičić

19.07.05 Blic

Junaku ovog romana, pesniku Nenadu J, nomadska (iseljenička) sloboda (da jede i stanuje), sve više liči na ahasversko potucanje, od Toronta do Velingtona i natrag, koje preti njegovom (ličnom, stvaralačkom) identitetu. Kada pokušava da se (s)nađe u odnosu prema prošlosti i bližnjima („u uslovima Fijaska Familije“), on ne prevazilazi ulogu derana koji se duri zbog nesavršenosti roditelja, sestre, pa i sudbine; kada, kao pesnik na privremenom radu u „Mekdonaldsu“, pokušava da se odredi prema umetnosti, posle sumnji (Platona i Černiševskog) u smisao stvaralaštva, on shvata da nije spreman za „kompromitovanje sistema vrednosti zarad opstanka“. Preispitujući životne odluke, junak

tuđe biografije (svog oca, nasumične žrtve poslednjih ratova, prijatelja R.I-ja, genija kojeg su upropastile godine jugoslovenskog raspleta) posmatra kao „stovarište građe za sopstvenu sudbinu“; u nacrtu „romana u ometenom nastajanju“ o slikarki Ani i maloumnom Srpku, on razloge za emigraciju objašnjava brigom za budućnost, koju će kasnije nazvati gramzivošću. Čeznući da pogledima povrati bistrinu, zloupotrebljenom jeziku („tesnom kao potkošulja tenkiste“) doslovnost (iskrenost, vrednost), a sebi dostojanstvo, junak nečovečnoj budućnosti, oličenoj u Holivudu i „Mekdonaldsu“, suprotstavlja, kišom kao suzama, raskvašeni „Pravoslavni molitvenik“, a drečavim (modernim) bojama potrošačke civilizacije, (starinske) plavu i belu.

Pripovedač i pesnik „Insistiranja“ nije više „slučajnik raskrsnice“ iz prošlogodišnje pesničke zbirke. Odbijajući da, u literaturi kao „ogledalu“ života, pristane na hronologiju i ravnotežu, on, ustvari, bira agoničan (pobunjenički) poetički stav da „čini ono što činiti ne može“, da piše roman bez početka i kraja (radnje), čija kompozicija podseća na nizanje ružinih latica i da se snagom velikog, nepotkupljivog talenta odupre apatridstvu, opštem mestu u našoj tekućoj književnosti.

Vesna Trijic