Ima tako ljudi

25.03.12

Udovica Skendera Kulenovića u knjizi „Ima tako ljudi” piše kako je njena porodica odolela vremenu. Prvi susret sa pesnikom - kao u magnovenju

Kroz njenu kuću prošla je istorija. Ušla je u desetu deceniju ali dobro pamti partizanske dane i ratni vihor: doba agitpropa, batinanja u zatvoru „Glavnjača”, kao i susrete sa Titom i Krležom, književne polemike, učešća u studentskim organizacijama, svoje brojne filmske i pozorišne režije. Sećanja je objavila u knjizi „Ima tako ljudi” (izdanje „Svet knjige”) kroz zamišljeni razgovor sa ocem Jovanom Crvenčaninom, vazduhoplovnim pukovnikom Vojske Kraljevine Jugoslavije, i suprugom, pesnikom Skenderom Kulenovićem. Knjigu je posvetila unucima, misleći da takav jedan, krcat iskustvima, život zaslužuje beleženje.
- Unuci su radoznali pa me neprekidno zapitkuju, a muž i ja nismo ni svojoj deci pričali o ratu i onome šta smo doživeli. Međutim, dođe trenutak kada shvatite da ste dužni prema svima onima koji nisu preživeli rat. Pripadam retkim ljudima koji imaju spomenicu 1941, a koji nisu primili nijedno odlikovanje, ali svojim najvećem ordenom smatram to što sam ostala živa. Ne busam se u grudi, već osećam potrebu da se odužim svim tim ljudima, kao i svojoj porodici - kaže Vera Crvenčanin, rediteljka i dramaturg.

Nije ona, objašnjava, tražila sve te silne događaje - oni su nju pronalazili. Lepo je pevala i recitovala, isticala se na studentskim i radničkim priredbama, „volele su je mase”, i policija ju je dobro poznavala. „Gde god me vide, mene hapse.” Samo, tada joj nije bilo bitno da li strada, sve dok je bila svesna da radi pravu stvar. Međutim, dođe i period otrežnjenja od sve te zanesenosti, i bez obzira na borbu i stav, dodaje, ne možete da ostanete nedodirljivi. Lepši deo stvarnosti otkrivala je u kulturnim krugovima.
- Miroslava Krležu upoznala sam preko Skendera. Pamtim ga kao izuzetno dobrog čoveka, šarmantnog i duhovitog eruditu. Čak i onda kada je bio oštar i sarkastičan, zračio je toplinom. Kada sam radila dramatizaciju njegovog romana „Povratak Filipa Latinovića” rekao je da sam iz svih njegovih knjiga pomalo pokupila u vreću, i onda sve to prosula! Posle pet meseci javio se zadovoljan, uz opasku da sam dobro uhvatila štimung krčme u jednoj od scena, kao sa slike nekog nizozemskog slikara. Pošto nisam čula za njega, uzvratio je: „Ne možeš ni čuti, kad nema reprodukciju.” To je bio Krleža. Možda je postavio zamku, samo da me proveri. Zato, nikada nije potrebno da se pravite da znate ono što ne znate. To je veliko pravilo u životu - smatra Vera Crvenčanin.

Prvi susret sa njenim Skenderom, pak, desio se početkom 1942. u Bosanskom Petrovcu. Izašla je tad iz partizanske bolnice, ošišana na „nularicu”, i oporavljena, stigla u Oblasni komitet...
- Dolazi Skender. Visok, lep, divan, u belom kratkom suknenom kaputu, brkovi. Gledam ga kao u magnovenju. Kažu mu: „Ova drugarica lepo recituje tvoju ’Stojanku, majku Knežopoljku’.” Međutim, taj divni pesnik pogleda me onako iskosa, i kaže: „Dobro, jednom ćeš mi recitovati.” Ostanem zapanjena, razmišljajući kako je moguće da pesnik napiše onakvu poemu, prođe nadmeno, i ne pogleda te. Posle sam mu recitovala celoga života - seća se naša sagovornica.

Kulenović je, podsetimo, preminuo pre 34 godine. Vera Crvenčanin je priredila njegova Sabrana dela u 10 knjiga. Kaže nam da se dešavalo da ovaj pesnik dobije nagradu za neko delo, a za drugo „zabranu”, i tako oscilacije: nagrada - udarac - pohvala - anatema. Na premijeri satirične „Djelidbe” u Sarajevu rekli su: „Da ne znamo da je ovo napisao Skender, mislili bismo da je narodni neprijatelj.” Podseća nas na, možda manje poznati, period njegovog života:
- U doba kada je sklonjen, radio je lekturu u „Borbi” i pisao tekstove, s tim da sve što sam napiše, nije mogao da potpiše svojim imenom. Tako je u „Borbinom” biltenu pisao članke o jeziku - divne ljudske primedbe na greške novinara, ne imenujući, naravno, nijednog, ali ispisujući na taj način gotovo udžbenik jezika za novinarsku struku. Pronašla sam ga u Narodnoj biblioteci, i da nisam imala sačuvane rukopise, ne bi se ni znalo da su njegovi. Rukopise sam dala Akademiji nauka, i uvrstila ih u Sabrana dela - kaže Vera Crvenčanin, koja je autorka i knjige „Skenderova trajanja”.

Za sve ove godine naša sagovornica ostavila je pozamašan opus od desetina pozorišnih režija i dramatizacija u Nišu, Banjaluci, Zagrebu, Somboru, Beogradu (Marinkovićeve „Ruke”, Kenoove „Stilske vežbe”, Nušićeva „Gospođa ministarka”, Ćopićev „Nikoletina Bursać”...), kao i dosta filmskih scenarija i režija u Avala filmu, i na televiziji (Beogradski univerzitet, Jovan Soldatović, Ćutanje jače od smrti, Na dnu humora leže suze, Dve mladosti...). Parafrazirajući Desanku naglašava da joj ne preostaje mnogo vremena, pa nekako sa godinama sve više sklapa nova prijateljstva, posebno sa mladima, a naročito sa devojkama.

Mirjana Sretenović