Idemo na Zagreb

HRAM I PLEME (odlomak)

"Kretali smo tek krajem leta, kao Indijanci koji se povlače u zimovnik. U hladnoj jutarnjoj magli vojnici su obarali šatore, slagali i pakovali cirade, odvrtali cevi i kablove i ubacivali opremu u kola. Iza nas je, na kraju, ostajala samo pusta šuma. Komandant, ogrnut kišnom kabanicom, s titovkom na glavi, stajao je iznad puteljka i posmatrao kao kip – kroz oblake dima od cigarete – kamione koji su brektali i izvlačili se, u koloni, gore, prema asfaltnom putu. Sa okolnih brda već se slivao i promicao iznad šume konvoj različitih vozila prepunih vojske i kamiona što su vukli topove. Suvonjavom vodniku Simiću, zagledanom u šljunak gde je bio štabni šator, učini se da ličimo na vašardžije. Finansista, Rajo Pevac, glavonja, rezervni kapetan, jedini među nama u cipelama i sa akten-tašnom, pogleda u Simića pa zavrte glavom, oponašajući nekakvu snajku iz vica i procedi kroz zube:„Bogami, biće nama vašara...”
Kancelarijske sanduke ubacismo u malenu karoseriju štabnih kola pa se preko njih i klupa natrpa nas desetak. Kapetan prve klase Bojić, takođe rezervista, kao najstariji ode sa vozačem u kabinu. Komandant i načelnik štaba sedoše sa svojim vozačima u džipove i krenuše ispred, a mi upravismo za njima. Na svakoj krivini počesmo da se preturamo jedan preko drugog, da gnječimo i gubimo kape. Umorni, neispavani i neobrijani naginjali smo se prema staklu i rešetkama prozorčića, kao iz šinterskih kola, da vidimo koliko smo odmakli i kuda nas vode.
Izbismo na valjevski put. Kolona se ubrzo smače desno, na makadam, prema Popovom raskršću. Sa obe strane puta sve češće smo nailazili na grupice roditelja, žena, dece i staraca iskupljenih kraj plotova. Očima su gutali svako vozilo, nemoćni da nam pomognu, ukočeni pred silom koja nas je čupala iz zavičaja i odvodila u neizvesnost. Nisu umeli ni da mahnu, niti koga da pozdrave. Izašli su da nas kroz buku kamiona makar još jednom ogreju svojim suzama, nazor suočeni sa istinom da ratovi postoje otkad je sveta i veka – kao što postoje vremenske nepogode – gradobitne, poplave i oluje – ma koliko ih ljudi u jednom vremenu zaboravili, da odrasli muškarci moraju da idu u rat i da se to sada opet dešava – po nekom neredovnom ali obaveznom ciklusu istorije i zahteva države.
„Vidite li vi da zaobiđosmo Loznicu?!”, razočara se Simić jer prepozna džombastu prečicu.
„A-joj, pa šta si mislio?”, odgovori mu mlađi vodnik Nestorović iz ćoška. „Nisu oni ludi, k’o prošli put...!”
„Ba... Babaaa!”, riknu kao magare crnomanjasti, mršavi desetar Radnić, jer ugleda kroz prozor držeću staricu, povezane marame, u gomili, koja ga ne ču, iako isprati očima naše vozilo. Visoki čovek sa šajkačom, kraj nje, pokaza joj prstom za nama, ona potrča dva-tri koraka kroz prašinu, pa zastade jer ionako ništa nije mogla videti.
„Eh, kad smo k’o u zatvoru! Ko izmisli ovakav kamion?!”, skoro se zaplaka kancelarijski desetar i udari kapom po kolenu. Gledali smo u njega i ćutali neko vreme.
„Aj’ ti, baba, za nama...!”, pokuša da se našali kovrdžavi kapetan Kaitović ali zbog Radnića nije imalo smisla da se nasmejemo, iako smo razumeli na šta kapetan cilja. Naime, pričalo se da je tog leta, početkom jula (ja to nisam video) – kad su usred Loznice varošani zaustavili brigadu sedajući i ležući po putu ispred kamiona – jedna majka stala pred našeg komandanta, pukovnika Purića, i rekla mu otvoreno da niko nema pravo da njenog sina vodi u rat koji sam nije zgrešio, ni njega, ni bilo čije dete! Posle duže pauze, pukovnik, gledajući se oči u oči sa dvadesetak hiljada duša, naredi da se vozila okrenu i vojska vrati natrag. Ali, tad se sin te žene, čovek od skoro trideset pet godina, pope na kamion i izdaleka poče da zapomaže:„Majkaaa! Aj’ ti za nama... Oni će nas odvesti nekim drugim putem...”
Ovo kuda smo sada išli bio je taj drugi put."