Gužva

Zelda je rasna dvadesetšestogodišnjakinja i potpuno izmišljena ličnost. Opis njene pojave u ovom trenutku sasvim je nevažan, s obzirom da nisam u potpunosti razvio predstavu o njenom fizičkom izgledu. Zelda voli da razgovara, ali povrh svega, voli da sluša. Čini se kao dobar slušalac. I zato je treba zapamtiti. Upoznao sam je na zabavi u kući prijatelja L. To veče, L. je puštao džez. Stajao sam sa Zeldom negde na pola puta između kupatila i sobe za ples. Bila je već prilično pijana. Učinilo mi se da je zgodna.

L. je puštao Drimin", prvog kvinteta Dvajta Dekstera. Zelda je povela razgovor o džezu. Rekao sam joj da me pedesete godine ne uzbuđuju preterano, ili bar ne uvek. Stavio sam joj do znanja kako i dalje mislim da je Pičiz Stju najbolje što je Dvajt ikada snimio, jednostavno, udri i sviraj, nema tu mnogo šta da se kaže. Dakle, glasam za Dvajtovu kostimiranu fazu s početka sedamdesetih. Zelda kaže kako nema ništa bez Fultrejna. Po njenim rečima, pokojni Fultrejn na tenor saksofonu bio je nezamenljiv.

Fultrejn u obruču mistifikacija.

Njegov solo uvek je dolazio posle Dvajtovog, koji je kao svaki šef nosio glavnu temu sa početka numere. Fultrejn je svirao isprekidano, nervozno, kao revolveraš koji zatočen u sobi hitro ispaljuje note po uglovima kako bi nekako pronašao izlaz. Dvajt se činio tajanstven, neprekidno u stanju predigre, a "Trejn je smesta prelazio na stvar. To joj se sviđalo.

Zelda je otišla po piće dok sam ja prosledio još dva-tri dima. Vratila se sa dve čaše u rukama i započela priču o nekim svojim projektima. Postao sam sumnjičav kao da je reč o novoj matematičkoj teoriji. Izgleda da ne volim kada se neko razmeće činjenicom da je u stanju da jasno definiše svoje ambicije.

U pitanju su berzanski projekti, kaže Zelda. Ne polazi mi za rukom da opišem njenu boju glasa, ali mislim da mi se ne dopada. Uopšte, poznajem mnogo osoba čija mi se boja glasa nimalo ne sviđa, ali uvek nekako pređem preko toga kao da je u pitanju nevažna sitnica.

Mislim da je Zelda ozbiljna u svojim namerama, beskompromisna.

Ovih dana čita priču nekog Rusa. Pod utiskom je. Ne mogu odmah da shvatim o čemu je reč, ali naslućujem da je nešto sugestivno.

Zelda ne voli Ruse. Uz svo dužno poštovanje, to su neurotičari. Kome je stvarno potrebno da čita naklapanja jednog neurotika? Polako se pomaljaju prvi obrisi njenog tela. Ne vidim dobro, čini mi se da je malko punačka, ali skladno građena. Dugačka smeđa kosa pada joj preko ramena. Fultrejn nastavlja da puca. Sad se odmara. Pijanista Red Garland pliva po svom klaviru. Ne ložim se previše na klavir, ali Garland mi se večeras čini briljantan. Fultrejn je sada bukvalno ušetao u svoj drugi solo, potpuno bezobzirno. Izgleda da mu ovakvi modusi leže.

Te priče su isuviše autobiografski predvidljive, kaže Zelda odlučno, a autobiografija je u svojoj suštini protivrečna stvar. Ne želiš valjda ljudima sve da ispričaš?

Učinilo mi se kako sam najednom pomislio na sebe. Autobiografija je kod mene neminovnost, način da budeš iskren prema sebi, koliko ti okolnosti dopuštaju.

Zelda primećuje kako nosim majcu sa natpisom "koka-kola", kao da me to čini nedovoljno kompetentnim.

Zar istinski verujem u ono što govorim. Čitam natpise sa bilborda.

Skačemo sa teme na temu kao po minskom polju. Fultrejn ispaljuje još jedan rafal.

Istina, ja priznajem da jesam autentični izdanak koka-kola generacije. Uzimam ono što mi se pruža. Drugi se bave procenom na moj račun.

Koka-kola kids. Zubima grebemo etiketu, a nepca nam ostaju suva. Mislim da Zelda ne nosi naočare. Obučena je u pamučni pulover na raskopčavanje i sa ove razdaljine deluje primamljvo. Muzika je glasna tako da se trudim da čitam sa Zeldinih usana. Fultrejn svira kao šmeker.

Mislim da me ne zabrinjava ovo sa etiketom. Naravno da pijem etiketu. Mora da postoji obred. Moj mali ritual. Izvorni duh koka-kole, šarm iluzije. U trenutku kada ispijam taj slatki nektar koji mi golica grlo, transformišem se u raspojasanog muskularnog tipa navlažene kose koji u TV reklami izlazi iz okeana i vadi staklenu bocu iz portabl frižidera.

Zar se više ne prodaju te zamamne staklene bočice od 2 deci? Savršenstvo forme. Ovo definitivno jeste digitalna era nauljenih kondoma i zatupastih konzervi. Konzerva očito ne poseduje erotičnost bočice od 2 deci.

Zelda me pita da li to znači da sam falokrata.

Bočica je hladna, ali ne koliko i ono što žubori iz nje. Uzimam gutljaj i smejem se svojim porculanskim zubima. Penušavi napitak pepeljastog ukusa golica mi grlo. Zelda me posmatra glumeći nevericu. Fultrejn nastoji da usisa sav vazduh iz prostorije.

Osećam Zeldin pogled. Gleda me kao da joj nisam sasvim u fokusu i puši naglašeno, želi da uspostavi ravnotežu.

Porcelan.

Šta porcelan?

Zelda želi da me upozori.

Svejedno, ovde je reč o metafori staklene bočice. Etiketa daje smisao. Istorija je sve kraća: koka-kola.

U međuvremenu, L. okreće ploču u nastojanju da nešto uradi. Melodija Dvajtove trube treperi u vazduhu.

Zašto imam poteškoća da zamislim Šveđanku Gretu Garbo kako u nekoj pekari, negde u okolini Malmea, kupuje veknu hleba i kaže: Kulla svobe jonsen hluppe?

Kjuuskan kloos vilt! odgovara pekar i pruža joj jedan polu-beli.

Dvajt i Fultrejn sviraju svoju verziju Vel Ju Nidnt, naizmeničnim sinkopiranjem, tako da se čini kao da melodija dolazi iz dva pravca. Fultrejn namerno malo kasni.

Greta Garbo koja tiho nestaje u ambisu nekog skandinavskog fjorda. Koješta. Kad kažeš Greta Garbo, zamislim kasarnu razuzdanih američkih vojnika koji u sobi za projekcije kokicama gađaju platno, prstima prave figure od senki ispred projektora i pričaju masne viceve. Kažeš Greta Garbo i ja zamislim muškarca. Zamislim maljave grudi. Dlakavu podlakticu sa srebrnom narukvicom kako se sunča. Greta Garbo je verovatno ultimativni simbol muškosti. Ona i Ava Gardner. Žene koje uzbuđuju svojom erotskom snagom obavijenom u vretenast materinski pojas. Sve u svemu, kao poručeno za fetiš.

Materinski pojas? Posteljica? Zelda kaže kako su svi muškarci fetišisti. Kako god da okreneš.

Na trenutak bih pomislio kako većina žena koje nalazim privlačnim, fizički podseća na moju majku iz mladosti.

Greta Garbo dakle, liči na moju majku. Edipalno razrešenje.

Pa, ne baš. Svejedno, Zelda je neumoljiva. Ona i Edip bili bi dobar par. Ali, Edip je fatalista. Teško da će tu nečeg biti.

Edip uzima providan ljubičasti upaljač sa nekakvom grančicom unutra i pruža ga Zeldi. Zelda je podozriva. Ne voli zagonetke. Edip tvrdi da zagonetke ne postoje, treba samo sačekati dok se magličasta koprena ne rasprši i pojaviće se prvi obrisi rešenja. Jokasta i Laj se odmaraju na foteljama u predsoblju. Laj je zapalio veliku cigaru koja se dimi. Pitam ih zašto ne žele da se pridruže zabavi, Edip je tu. Kažu da ne priliči, naime, Laj je mrtav, dok Jokasta oseća breme krivice koje je pritiska. Ostaće u hodniku, u redu je. Pitam se da li možda čekaju Edipa da ga povezu kući? Edip stoji naslonjen na zid sa tamnim naočarama za sunce i pljucka po parketu, mangupski. Mislim da je Edip malo nihilističan. Mogu da ga razumem, napokon, Jokasta odlično izgleda, ima taj šarm žene u godinama. Ali zar je Laja trebalo ubiti? Slučajno ili podsvesno, svejedno. Možda i jeste, možda je Laj samo matora budala. Ali, šta bi se dogodilo da je došlo do kontrafaktualnog obrta i da su Edip i Laj, kojim slučajem, zasnovali intiman odnos? Da li bi Edip potom morao Jokasti da oduzme život? Ne smem ni da pomislim na potencijalno nesagledive posledice koje bi mogle da iskrsnu iz ove gužve.

Jokasti je ipak jasno da joj je pravo na život uskraćeno u svakom slučaju. Edip zuri u mene kroz okvire naočara. Laj puši na svojoj fotelji. Okružila nas je neka uznemirujuća ćutnja u ovom predsoblju. Melodija na trubi dopire iz prikrajka, prigušeno, kao da se Dvajt sa mukom probija kroz nabujali oblak tišine. Gotovo da sam radostan što moj prijatelj Dejb iz susedne sobe dolazi u kupatilo da se ispovraća. Otvaram mu vrata i pokušavam da ga nacentriram tako da gađa u metu.

"Pridrži mu glavu, Zelda. Dejb, klekni i gurni prst u usta, polako... ta-ko."

Dejb klekne.

Totem.

Zelda mi odgovara kako je to pravi pop-art. Dejb je napokon izbljuvao svoje i sada pokušava da me odobrovolji: "Dođi posle, L. će da pušta nove stvari. Ima i pića."

"Hoću, evo me. Dejb, imaš malo, ovde na ustima... ne, sa druge strane. E... dobro je."

Dejb odlazi natrag u glavnu prostoriju, bitno oporavljen. Fultrejn se rasprši u vatromet. Naprežem se da se setim o čemu sam razgovarao sa Zeldom.

Obuzet sam primordijalnim instinktima. Jokasta. Da li je neophodno svaki pokušaj komunikacije završiti snošajem? Zelda kao da pokušava da me namami u klopku. Sa zadahom ironije želi po svaku cenu da zna šta osećam, ili šta mislim, ako već ništa ne osećam.

Ja sam čovek interakcije.

Zelda odgovara da zvučim kao da se pravdam.

Tada sam zakačio prst za njene pantalone.

Hej.

To možda i nije neophodno.

Zbog čega.

Moj prst na njenim pantalonama. Da li je to zaista ono što želim.

Fultrejn kao muva u kupatilu.

Zelda me posmatra, a ja osećam da ne samo što ostajem van njenog fokusa, već polako gubim kolor dimenziju i prelazim u nostalgičan sepia tonalitet. Zelda ne zna baš koliko je pametno to što pokušavam, a ja mislim da je sada postala već potpuno nezainteresovana, s obzirom da se naša početna ritualna egzibicija pretvorila u puku akciju. Čista egzekucija, nikakve misterije na vidiku.

Dejb se izgleda dobro zabavlja sa grupom devojaka na kožnom trosedu.

Opušteno.

Nadam se da će Zelda uspeti da pročita priču.

Pokušavam da kresnem upaljač. Rešiti zagonetku. Iste je ljubičaste boje, providan, sa grančicom unutra.

Napokon sam se setio o čemu govori Zeldina priča. Čovek se jednog jutra budi u svom krevetu nakon dugogodišnjeg sna. Otkriva sa čuđenjem da se u međuvremenu ništa nije promenilo, kao da je čitav život za to vreme ostao zamrznut. U početku ushićen zbog ovakvog spleta događaja, glavni junak, naizgled bez ikakvog učešća sopstvene volje, postaje poster.

Fultrejn finišira u gornjem registru i Dvajt na trubi ponovo preuzima glavnu temu. Edip tvrdi kako je uzaludno rešavati zagonetku, misterija ne postoji, samo neki pojedinačni aspekti koji se motaju unaokolo.

Okrenuo sam se i Zelde nije bilo na vidiku.

Zapalio sam cigaretu i otklizao do bara, posegnuvši za bocom konjaka koju je Dejb ostavio u uglu prostorije. Naslonjen na masivnu drvenu konstrukciju, primećujem Katarinu koja sa čašom u ruci razvlači svoje bademaste usne u osmeh. Katarina nosi dugačke pantalone i kožni hevi-metal kaiš sa srebrnim kuglama za pojasom. Izgleda kao da prevazilazi svaku životnu okolnost koja se može zamisliti. Ona to svakako može. Mislim da ću da je oženim.

24.12.03 Glas javnosti

Izdavačka kuća "Aleksandria Press" nedavno je objavila roman "Gužva", prvi roman dvadesetpetogodišnjeg beogradskog novinara Vukše Veličkovića (piše za "OK Magazin", "Reporter", "Prestup" i dr).

Reč je o "generacijskoj" knjizi čiji junaci pripadaju srpskoj "generaciji KIKS" odrastaloj tokom "berićetnih" devedesetih, pa Veličkovićev roman neki već porede sa romanom "U potpalublju" Vladimira Arsenijevića. U svom slovu o romanu "Gužva" Slobodan Ilić kaže kako u "Gužvi" nema Erosa, nema Tanatosa, nema ničega posebnog sem "nekih" mladih koji sa smeškom i opušteno, plutaju u oazi izgubljenih duša, iznoseći na videlo svu prazninu svoje grupne avanture, koja će za mnoge od njih ostati i najburnijim dobom njihovih života".

G. J.