Gospođa Dalovej

GOSPOĐA DALOVEJ je rekla da će sama kupiti cveće.
Jer je Lusi imala posla preko glave. Sve ima da se okrene tumbe; Rampelmejerovi ljudi dolaze. A zatim, mislila je Klarisa Dalovej, kakvo jutro - sveže, kao stvoreno za decu na morskoj obali.
Kakva divota! Kakav polet! Tako joj će uvek činilo kad je uz škripu šarki, koju je sad mogla čuti, širom otvarala francuske prozore u Bortonu i izletala na vazduh. Kako je svež, kako je blag. sva-kako tiši nego ovaj, bivao tamo vazduh u rana jutra; kao udar talasa, kao poljubac talasa. Star i rezak pa ipak (za osamnaestogodišnjakinju, koliko joj je tada bilo) svečan. I dok je stajala tu, kraj otvorenog prozora, osećala je da će se nešto strašno dogoditi. Posmatrala je cveće i drveće s kojih su se vila isparenja i vrane kako se dižu i sleću; stajala je i posmatrala dok Piter Volga nije izustio: »Sanjarenje među povrćem?« - da li je tako bilo? »Ja više volim Ljude nego karfiol«, možda ovako? Mora da je to rekao on, Piter Volš, jednog jutra za doručkom kada je ona izašla na terasu.