Gnostički tekstovi

25.01.14 Danas

Izdavačka kuća Gradac posle više od jedne decenije ponovila je dva svoja izdanja - u međuvremenu rasprodata - Gnostici Žaka Lakarijera (prevod Milojko Knežević, neizmenjeno) i Gnostički tekstovi (izbor i komentari Dušan Đorđević Mileusnić, prevod Novica Petrović, prošireno).

U trenutku u kojem je razvoj civilizacije za par kopalja ispred ljudske svesti da ga potpuno razume, ponovno štampanje obe knjige gotovo da je simbolično - one ne zagovaraju korak unazad u istoriji čoveka, ali se zalažu (Gnostici baš strasno) na pravo svakog od nas da sumnja, ima svoje vizije idealnog sveta i, makar bio proglašen za otpadnika, slobodu da odbacuje ono što se samoproglašava ili propoveda kao jedino pravoverno.
Devetnaest vekova deli nas od doba kad su gnostici objavili to pravo na sumnju. Raštrkani u grupama po Istoku, od kojih je svaka na svoj način dopunjavala ali uvek branila osnovnu ideju o gnozi, znanju što oslobađa od ljušture nesavršenstva u kojoj prebivamo, ovi propovednici nisu imali zajednički imenitelj. Dobili su ga tek kad je pre jednog do dva stoleća upadljivi nedostatak autentičnih dokumenata nadjačala potreba da se pod jedinstveno okrilje smeste sve sekte koje su propagirale gnozu, i u 1. i 2. veku pojavljivale se paralelno sa hrišćanstvom. Stavljene pod zajednički plašt kao gnostičke a njihova teorija i praksa kao gnosticizam, i danas nisu potpuno precizno dijagnostikovane, ali im je naziv prihvatljiviji posle otkrića (1945) u pećinama blizu Nag Hamadija, u zapadnom Egiptu, kad je pronađen veliki broj religijskih spisa, od kojih najviše gnostičkih.
Gnostički tekstovi ovdašnjim čitaocima nude izbor tih najvažnijih materijala - od Apokalipse po Adamu, preko Tumačenja duše i Jevanđelja istine do jevanđelja po Filipu i po Tomi. Budući da se usredsredila samo na kodekse iz Nag Hamadija, ona nažalost ne donosi i Jevanđelje po Mariji (iz Magdale), koje je posebno zanimljivo jer iznosi stav gnostika o ravnopravnosti muškaraca i žena i posredno ukazuje na dogmatsko utemeljenje kasnije hrišćanske crkve i njen ostrakizam u odnosu na ideje koje bi je kao moćnu instituciju mogle potkopati.
Nauka se i danas koleba oko autentičnosti gnostičke misli: da li je nastala pre hrišćanstva, paralelno sa hrišćanstvom izrasla iz judaizma ili je poreklom iz hrišćanstva? Iako preovlađuje stav da je gnosticizam hrišćanska jeres jer napada neke postavke i iz Novog zaveta, ni međunarodni kongres u Mesini 1966. nije doneo jedinstveni zaključak o njegovom poreklu. Naučnici su se ipak složili oko terminologije i koncepta: gnosis je saznanje o božanskim zagonetkama, a gnosticizam sekti iz 2. veka sažima ideju o božanskoj iskri u čoveku, poteklom iz božanskog carstva, palom u ovaj svet sudbinom rađanja i umiranja, i sa potrebom da ga probudi božanski parnjak njegovog Ja kako bi se na kraju ponovo sjedinili (Karen L. King Šta je gnosticizam?, beogradski Rad, 2006).
U istoriji gnosticizma nema konsenzusa ni oko tačnog perioda u kojem je nastao ni zašto je došlo do njegovog uspona. U knjizi Gnostička jevanđelja (Rad, 1981) Elejn Pejgels citira nemačkog istoričara religije i filozofa Hansa Jonasa, koji u svom delu Gnostička vera smatra da su gnostici izrasli iz specifične društvene situacije („politička apatija i kulturna stagnacija“) vremena sa početka naše ere. Plodno tle bila im je tadašnja otuđenost ljudi i žudnja za čudesnim spasenjem, pa zato Jonas u srži gnostičke ideje vidi egzistencijalni strah i „spoj filozofije pesimističkog shvatanja sveta i pokušaja transcendencije“. Po sopstvenom priznanju, to otkriće duguje pre svega Hajdegeru, čiji je bio student, i egzistencijalističkoj misli 20. veka.
Žak Lakarijer (1925-2005), pisac i filozof, svoju knjigu Gnostici objavio je 1973, tri decenije pre nego što je Karen L. King objavila svoje delo Šta je gnosticizam (2003). Čak i da je doživeo ovo izdanje, Lakarijer bi možda tek ponešto izmenio, jer njemu je jedino važan „onaj posebni nauk velikih gnostika“. Zato njegovi gnostici nose oreol čiju patinu dodatno boje progoni i mučeništva; on je romantični tajni znak prepoznavanja vodećih buntovnika svakog vremena jer njih u potragu za slobodom od ovog nesavršenog sveta vuče osećaj konstantne teskobe. A to da li će se suprotstavljati demijurgu koji je krivotvorio ideju Boga ili božanstvu po imenu Profit, svejedno je. Bitno je da umesto da čeka na Spasitelja, svako pojedinačno insistira na samospasenju, što znači da neprekidno traga za gnozom.
Kosmički izgnanici, kako Lakarijer zove gnostike, u 4. veku ipak su nestali u gustoj magli istorije. Ali njihova osnovna ideja, prilagođavana novim vremenima, uvek je, pa i danas, imala svoje tumače i pristalice. Svojom knjigom Lakarijer nudi misao o modernom svetu u kojem razgovor o otuđenosti ne sme više biti otrcana fraza dokonih. Zato mu nije teško da zamišlja gnostike poput Vasilida, Valentina ili Karpokrata kako ulaze u „revolucionarnu bitku našeg vremena“ jer se ne bi, sasvim sigurno, zaustavili samo na deljenju letaka. To je ključna poruka: čak i da podržavaju Džulijana Asanža, Edvarda Snoudena ili pokret Zauzmimo Volstrit, to bi im bio samo prvi korak ka gnozi. Naredni bi značio ostvarivanje ideje o samospasenju - nesvesnom procesu individuacije po tumačenju Junga, koga je gnoza potpuno opčinila - i dosledno nepokoravanje i radikalizam.
Citirajući Zamjatinovu misao da samo jeretici otkrivaju nove elemente u naukama, umetnosti, društvenom životu, i da su samo oni večni ferment života iako ih (njihova) sadašnjost odbacuje, Lakarijer je možda priželjkivao globalnu gnostičku revoluciju. U 21. veku jeretike ne spaljuju, ali se, svejedno, traže njihove glave. „Niko nije beznadežnije rob od onih koji lažno veruju da su slobodni“. Gnostička sentenca? Ne. Samo jedna parola pokreta Zauzmimo Volstrit, američke jeseni 2011. Lažno verovati znači biti ravnodušan prema sopstvenom životu.

Anđelka Cvijić