Geto

09.03.09

U svojim delima ne osuđujem i ne optužujem, samo nastojim da podstaknemljude da preispituju svoje stavove, priča za „Politiku” mladi pisac iz BiH

Od Trebindža na jugu,do gornjih obala slanog jezera Panonije i potonulog grada Tule na severu,prostire se visokim zidovima opasan Geto, svojevrstan pakao na zemlji u kojem ne postoje ulaz i izlaz. Na istoku ispod zida teče reka Drajna, a na zapadu se Geto proteže do nekadašnje granice sa Hrvatskom. Tako izgleda prostor današnje Bosne i Hercegovine u ne tako dalekoj budućnosti, opisan u romanu „Geto” Veselina Gatala, nedavno objavljenog u Srbiji u izdanju „Samizdata”.

Čitaoci su ovog Mostarca najpre imali prilike da upoznaju kao pesnika prekozbirkipesama („Vrijeme mesinganih perli”, „ Amore al primo Binocolo”, „Kmezavi narednici”), a zatim i kao proznog pisca kroz romane („Siesta, Fiesta, Orgasmo, Riposo”, „Ja sam pas... I zovem se Salvatore”), kao izbirke priča („Rambo, Drumski i Onaj treći”, „Priče za nemirnu noć”, „Polja čemerike”). Nagrađivan je u sve tri kategorije, a od značajnijih priznanja izdvojićemo nagradu „Aleksa Šantić” za zbirku pesama „Vrijeme mesinganih perli” i nagradu za najbolji hrvatski es-efroman u 2006. godini koju je dobio za „Geto”.

Gatalo u ovom romanu pripoveda priču o zemlji podeljenoj između Kockastih, Mjesečastih i Orlastih. Glavni junaci, mladić Vuk i njegov verni saborac pas Čika, ne osećaju pripadnost nijednoj od ovih vojski i preživljavaju u Getu zahvaljujući svojim sposobnostima i snalažljivosti.

U svom romanu opisujete i budućnost celog sveta – sterilisana bića, genetske modifikacije, ekološke ratove... Da li iz ove perspektive sve zaista izgleda tako crno?

Kod nas u BiH kažu:postoje realisti i optimisti. „Geto” je objavljen u Hrvatskoj pre trigodine, a već se ostvaruje. Antiteroristički ratovi uveliko traju, očekujemo i ekološke. A zid oko BiH sve je viši i neprelazniji.

Ko diže te zidove?

Pa, uglavnom mi u Getu. Evropska unija pravi projekat za zidove i priprema termonuklearni reaktor i supraprovodničke induktore za energetsko polje, mi dodajemo cigle i mešamo malter jer smo samo za to kvalifikovani. Dodajmo tome i da šljam celog sveta dolazi kod nas. Sve postaje jasnije kad se u obzir uzme činjenica da nam je međunarodna zajednica poslala majora u penziji, Pedija Ešdauna, da nas uči demokratiji. Kad čitam izveštaje CIA i MOSAD-a o BiH kao potencijalnoj terorističkoj pretnji za ostatak Evrope i civilizovanog sveta, kada vidim kako našu imovinu, živote i zdravlje prodaju austrijskim koncernima za sitne pare, poželim pokupiti ženu, dete i pse i otići bilo gde, makar u Srbiju ili Hrvatsku. A onda se setim da sam deo Geta i da sam kriv.

Zbog čega ste krivi?

Ovde, u Getu, krivica se stiče rođenjem. Recimo, rodite se u Republici Srpskoj, prošetate do Sarajeva i tamo čujete da živite u genocidnoj i fašističkoj tvorevini, da su vam roditelji „neprijatelji Bosne”, da je vaš najdraži Njegoš bio četnik još pre 150 godina i tako to... Ovde se krivica ne mora zaslužiti, dobiješ je čim se rodiš. Ako ne, ima milion prilika da se zasluži. Dovoljno je nešto izjaviti na krivom mestu, odmah si fašista i državni neprijatelj broj jedan.

Da li, onda, možete živeti od pisanja?

U BiH se od pisanja može živeti samo ako ste državni pisac i „državni antifašista”.Država plaća disidente, voze ih službenim kolima, a ja, posle deset uspešnih knjiga i korpe književnih nagrada u BiH i Hrvatskoj, nemam čak ni status slobodnog umetnika. Izdavači u BiH često doštampavaju knjige bez znanja autora, ali neka, nek’ se čita. Jedna moja knjiga je najčitanija u Biblioteci Grada Sarajeva, na listi je pre Pamukovih i Kurejšijevih knjiga. Moja dela su poznata i u Hrvatskoj.

Zbog čega je „Geto” tek sada objavljen u Srbiji?

Slušajte, Sarajevo je službeni izlaz za knjige bosansko-hercegovačkih autora. Filter koji tu treba proći uglavnom je ideološki. Pomno se pazi da se u delu jasno vidi ko je „agresor” a ko „žrtva”. Ja ne osuđujem i ne optužujem, samo nastojim podstaći ljude da preispituju svoje stavove. I u Hrvatskoj i u Srbiji sam morao sam da kontaktiram sa izdavačima. Imao sam sreću da se obratim dobrim kućama. Međutim, imate i vi svoje „ideološke čistače”. Jedan kritičar iz Beograda, posle poređenja sa Ćopićem i čestitkama na pripovedačkom daru, u kritici za moju zbirku „Polja čemerike”, zamerio mi je žestoko, citiram: „gotovo švajcarsku nepristrasnost”. I dodao da se u Mostaru, o kojem najviše govori zbirka, „zna ko je koga – svako svakoga”. To mi baš nije bilo najjasnije. Ovo na čemu mi zamera smatram svojom najvećom vrlinom. Pa, zaboga, zar se od svih Srba u Federaciji BiH očekuje da podrže tuđi nacionalizam? Doduše, kosmopolitizam u BiH se i svodi na podržavanje tuđeg nacionalizma.

Publika u Srbiji je najpre imala priliku da upozna Vaš rad kroz pozorište. Naime, u Zrenjaninu je igrana predstava po Vašoj knjizi „Ja sam pas... I zovem se Salvatore”. Da li postoje planovi za još neku dramatizaciju ili ekranizaciju Vaših dela?

U Zagrebu prave dugometražni crtani film po toj knjizi. Tačnije, radi ga Milan Blažeković po mome scenariju, u produkciji kuće „Koncept” iz Mostara i „Jadran filma”. Producent Ivan Vukoja namerava da snimi igrani film po „Getu”. „Geto” se može odraditi na dva načina; karpenterovski – kao akcioni, postapokaliptički ep tipa „Mad Max ”, ili, kao što bi to Kusturica učinio, na hercegovačkim lokacijama, uz drombulje, saz, šargiju i atmosferu krvavog Balkana. Ovaj drugi način bi, mislim, bio puno bolji.


Psi su bolji ljudi od čoveka

Pitanje je da li bi Vuk preživeo u Getu da nema njegovog psa Čike. Psi su i do sada bili istaknuti junaci Vaših dela. Šta Vamaoni znače u životu?

Rekao bih da su psi bolji ljudi od čoveka. Čovek je, iz čisto egoističkih razloga, stvorio biće sa osobinama koje sam treba. Stvorio je stvorenje sa boljim sluhom, boljim njuhom, vernije i osećajnije, jače i brže od sebe. Rezultat je veličanstven. Ja sa svojim psom bolje vidim, njušim, osećam, zaključujem... Moja Vanda mi kaže s kakvim čovekom imam posla, čim mu priđe. Kaže mi o osobi pogledom, dlakom na leđima, otkrivenim zubima, ušima i repom.

Senka Korać