07.12.05 Politika
Snažna priča o zlu
Gec i Majer, David Albahari
Tek što se pojavio u SAD, roman našeg pisca „Gec i Majer” dobio izvanrednu književnu kritiku
Nije prošlo ni nedelju dana otkako je beogradski izdavač „Stubovi kulture” objavio da je roman „Gec i Majer” jednog od naših najboljih savremenih pisaca, Davida Albaharija, upravo objavljen u Americi, a „Baltimorsan” je već objavio književnu kritiku na koju bi svaki autor bio ponosan.
Albahari, kao ekskluzivni autor „Stubova kulture”, i inače u svetu postiže veliki uspeh sa svojim romanima; pogotovu sa „Gecom i Majerom” koji je pre SAD objavljen u Velikoj Britaniji, potom u dva izdanja u Nemačkoj, gde je proglašen 2004. za jednu od najboljih knjiga u toj godini na nemačkom jeziku. Veliki uspeh ovaj je roman doživeo i u Francuskoj, Holandiji i Izraelu, a uskoro će biti štampan u prevodu na italijanski i holandski. I, najzad, i na srpskom, nedavno je objavljeno drugo izdanje „Geca i Majera”.
U Americi, ovaj roman Davida Albaharija objavila je izdavačka kuća „Hardkort” iz NJujorka, u prevodu Elen Ilajas-Bursać. U kritici koju je promptno napisala Viktorija A. Braunvort, profesorka Univerziteta umetnosti u Filadelfiji i autorka niza članaka o holokaustu i literaturi o njemu, stoje vrlo laskave ocene o Albaharijevom romanu.
Polazeći od teme i radnje romana - Gec i Majer su SS podoficiri koji su „samo vršili svoju dužnost” dok su svakodnevno slali u gasnu komoru na desetine, stotine, hiljade beogradskih Jevreja. O njima u romanu govori bezimeni narator, Jevrejin iz Beograda, profesor čija je porodica gotovo uništena u holokaustu i koji je odlučan da svojim đacima, znači budućim generacijama priča o zlu kako se ne bi ponovilo. Viktorija Braunvort Geca i Majera, esesovce koji su se polako navikavali na zlo koje čine pa ga na kraju vršili tako ravnodušno da su detetu koje će nešto kasnije ugušiti otrovnim gasom nudili bombonu, doživljava kao likove koji su izašli iz neke od Beketovih drama. „Umesto da čekaju Godoa, oni, međutim, transportuju Jevreje”, piše autorka „Baltimorsana”; žene, deca, starci, porodica naratora i umalo sam narator bili su uništeni gasom koji su Gec i Majer puštali, budući da su poštovali zadatak koji im je bio poveren: da ubiju 5.000 Jevreja iz beogradskog logora. Stotinu po stotinu, ubacivali su u svoj hermetički zatvoren kamion...
Gec i Majer su gnusne ubice, zaključuje autorka pozivajući se na Hanu Arent i na njenu misao o „banalnosti zla”. Da su monstrumi, kaže Braunvortova, prepoznali bismo ih uvek. Ali, ne, oni su poput svih drugih, običnih ljudi, i baš zato, narator ima potrebu da o njima govori.
Viktorija Braunvort izdvaja Albaharijev stil, ravan, sličan nekom izveštaju, kojim pisac oslikava i halucinantnu jezu od onog što čine Gec i Majer, ali i naratorovu opsesiju da priča o ubicama; ono što je, međutim, za kritičarku važno, to je poruka Albaharijevog dela koja se širi daleko dalje i geografski i vremenski. Od zločina koji se vrše u Iraku, preko onih koji su bili u Bosni, Ruandi, Sudanu, David Albahari zapravo ispisuje sam koncept genocida. A on je - ubijanje, uništavanje, poništavanje naroda. „Albaharijev narator je poput Kasandre, on u svom proročkom govoru kaže da njegovi đaci moraju da znaju ko su bili Gec i Majer kako bi sprečili da se takvi monstrumi ponovo ne jave, nigde i niti u njihovim redovima, kako ne bi ponovili istu klanicu nevinih žrtava,” stoji u ovoj više nego pozitivnoj kritici koju autorka završava sledećim rečima:
„Albaharijeva teška i klaustofobična priča pulsira tupim zlom: ono je gusto i miriše na krv i smrt; ono je zastrašujuće u onome što govori o životinjskoj želji za ubijanjem koja je zapretana u svakom od nas. Gec i Majer spadaju u najbolje što je napisano u književnosti u holokaustu; jezivo, avetinjsko i istovremeno isuviše istinito.”
(Prevela i priredila A. C.)
28.05.03 Glas javnosti
U francuskoj reviji "Upravo izašlo" prikazana knjiga "Gec i Majer"
Da li je Albahari Albanac ?
Specijalno za Glas
PARIZ - "Gec i Majer - Majer i Gec (...) nije receno da ne nalikuju, naprotiv, oboje mladi i prilicno atletski, u dobroj fizickoj formi, mladici kao toliki što ih vidamo. "Obicni", rekao bi Kristofer Brauning, na ciju se studiju (jednu od retkih istorijskih analiza o konacnom rešenju u Srbiji), oslonio David Albahari - piše u tekstu Luiz Lambriš u martovskoj reviji "Upravo izašlo" (Vient de paraitre) broj 12.
Ova revija, zvanicno glasilo francuskog ministarstva inostranih poslova, poverila je francuskoj spisateljici i esejistkinji da napiše kriticki prikaz Albaharijeve knjige "Gec i Majer" (1998, Stubovi kulture, Beograd / 2002, Galimar, Pariz), u kojoj poznati srpski pisac pripoveda o hapšenju i likvidaciji beogradskih Jevreja koje su organizovale nemacke okupacione vlasti.
"Medutim, u svom tekstu Luiz Lambriš zanemaruje cinjenicu da vec u drugoj recenici Albaharijeve knjige saznajemo da su Gec i Majer "eses" podoficiri poslati iz Berlina za Beograd, a ne Srbi - kaže Mirjana Avramovic-Uaknin, književni prevodilac i nekadašnji lektor na slavistici pariskog univerziteta Sorbone. "Citajuci njen prikaz, stice se utisak da su konacno rešenje i genocid Jevreja u Beogradu zamislili, organizovali i pocinili Srbi.
U nastavku teksta Lambriš pokazuje na šta cilja svojim grubim lažima. Navodim, "David Albahari je roden na Kosovu, u jednom gradu sa srpskom vecinom. Albahari, prezime albanskog sazvucja". Znaci, svojim manipulacijama ona pokušava da ukaže da je Albanac Albahari napisao knjigu kojom ukazuje na aktivno ucešce Srba u istrebljenju Jevreja, što im je kasnije pomoglo u etnickom cišcenju Albanaca, Albaharijevog naroda. Na taj nacin, Srbi su odgovorni za vecito ponavljanje istih zlocina - zakljucuje Mirjana Avramovic-Uaknin.
Luiz Lambriš, uspešna francuska spisateljica, autor je petnaestak romana, knjiga o nauci i filmskih scenarija. Ona saraduje sa brojnim novinama i radio-stanicama, a na njeno politicko pisanje uticao je njen muž Mirko Dražen Grmek (1924-2000), hrvatski lekar i istoricar. Grmek je u Francusku stigao šezdesetih godina, a potom se pored svog naucnog rada odlikovao i velikom mržnjom prema Srbima. Tokom raspada bivše Jugoslavije, Grmek je bio jedan od kljucnih ljudi antisrpskog lobija u Francuskoj, a sa svojom ženom, Luiz Lambriš, on je potpisao nekoliko politickih tekstova.
Postavlja se pitanje zašto je francusko ministarstvo inostranih poslova unajmilo usluge Luiz Lambriš, zašto niko nije proverio njen rad i koja je svrha ovog politickog pamfleta. Takode se postavlja pitanje intelektualnog i profesionalnog poštenja Luiz Lambriš, koja je falsifikovala cinjenice. Pre njenog napisa, u Francuskoj su izašle tacne i pohvalne kritike knjige "Gec i Majer", a kada se u bilo koji pretraživac na internetu ukuca Albaharijevo ime, izade više od dve hiljade dokumenata sa obiljem podataka o delu i poreklu ovog poznatog pisca, omiljenog medu srpskim citaocima.
Aleksandar Manic
01.01.00
Dnevni telegraf
18.09.1998.
Krupna i mucna tema
Beograd - Izdavacka kuca "Stubovi kulture" upravo je objavila novi roman Davida Albaharija "Gec i Majer", potresno knjizevno delo koje govori o stradanju Jevreja u logoru na Beogradskom sajmistu za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu.Roman objedinjuje, rekao je tim povodom za DT urednik Gojko Bozovic, izvanredan piscev stil i jezik sa mucnom temom. "Roman prevazilazi mnogo sta sto uobicajeno ocekujemo od knjizevnosti. Albahari je uspeo da isprica veliku istorijsku pricu, a da pri tom nijednog trenutka ne zaboravi da se istorija ne moze pripovedati bez velike sumnje u nju", kaze Bozovic. Albahari koji zivi u Kanadi uskoro ce doci u Beograd na promociju najnovijeg romana.
V. Tasic
01.01.00
Rec #51
novembar 1998.
Slobodan Vladušić
Da li je istorija žena kojoj su svi verni i kada je varaju
ČITAJUĆI JEDNOG FRANCUZA, zakletog protivnika "konačnog" značenja, nailazimo na ideju o događajima pred kojima jezik književnosti kapitulira. Jedan od tih događaja je i holokaust.Šta je odista ono što govor književnosti može dodati tišini čina, a da i dalje ostane književnost?
Najnoviji roman Davida Albaharija, okvirno teži da pripoveda o holokaustu.Reč "okvirno" upotrebljavamo prisećajući se jednog ruskog formaliste koji nas je upozorio da se intencija pripovedanja uvek prelama kroz logiku žanra. Pripovedanje, ukoliko je samosvesno, nikada ne stiže na odredište, kao što pripovedačeva potraga za poreklom u romanu ne stiže do rođaka nestalih u pokretnoj gasnoj komori -- kamionu Zauer -- već biva zaustavljena na jednoj praznini.Vozačima kamiona, Majeru i Gecu, ili "okvirima" smrti.
. Okvir
. Ono što će standardni čitalac Albaharijevih romana odmah primetiti jeste odsustvo formalnog iznenađenja: ponovo će čitati roman sa dramatizovanim pripovedačem i pratiti pripovedanje u "jednom dahu". Manje standardan čitalac videće da je manjak iznenađenja samo prividan.Ako bi jedna od odlika ovakvog tipa pripovedanja trebalo da bude njegova homogenost, vladavina jednog glasa, onda kao bitan faktor pripovedanja i značenja romana uopšte treba uzeti ispresecanost pripovednog glasa, bahtinovski rečeno, tuđim rečima. Prisustvujemo dakle orkestraciji kakofonije.
I odista, pripovedanje je određeno intencijom koja u njega uvlači jezik istorijskog diskursa, pri čemu se njegova istinitost sklapa po zakonima logike ("Priča se da ih je bilo petorica, ali s obzirom na obim zadatka -- trebalo je izneti leševe i zatrpati rake u najkraćem mogućem roku -- sedam je verovatnija brojka"), ili utvrđuje jezik tehnike, kada treba da podrobno opiše Zauer i najzad kako je pripovedač u stvari profesor srpske književnosti i jezika, u tom kontekstu treba shvatiti i imaginativne "nastavke" likova Geca i Majera, kroz koje često struji i sarkazam žrtve.
Provala različitih jezika tamo gde bi trebalo da postoji samo jedan svedoči o problemu pripovedanja koji ne može da dopre do cilja određenog prvobitnom namerom. Pripovedanje ne može da dospe do punoće žrtvi, već pripovedajući o Gecu ili Majeru -- stalno im se vraćajući -- kruži po okviru punoće. Taj okvir istovremeno pripada i praznini i punoći. Gec ili Majer su, paradoksalno, prepreka, ali i jedina mogućnost da se stigne do punoće događaja, svedočeći tako o postmodernom nepoverenju u istoriju kao proverenom instrumentu i jedinstvenom jeziku koji jednom čoveku pruža uvid u prošlo. Tamo gde je nekada bio jedan glas nailazimo na vavilonsku kakofoniju jezika različitih diskursa, tamo gde očekujemo jednog čoveka -- pripovedača -- nailazimo na haotičnu metastazu različitih identiteta.Ono što je nekada bio jedinstveni jezik istorije sada mora biti nanovo sklapano, ali se u tom sklapanju raspoznaju mesta dodira, nehomogenost a time i neuspeh. Istorija je, čini se, ponovo na zlom glasu. Ali u kom smislu?
. Mrtvo pojedinačno
. Pripovedač u romanu tvrdi: "istorija nema vremena za osećenja još manje za nevericu i bol, ponajmanje za tupu nemost, za nemogućnost da se shvati šta se događa". Nešto ranije pripovedač takođe ukazuje da istorija ne može postojati na nivou pojedinca, da bi konačno priznao da predstava stvarnosti nikada neće biti istovetna samoj stvarnosti.No razmislimo šta je ono oskudno za pripovedača u istoriji.Otkuda nezadovoljstvo? Citat koji smo naveli pokazuje da se radi o osećanjima. Istorija se tako bolno razumeva kao zbir fraza, okamenjenih istina, koje će delovati pre kao simbol uzvišenosti koja se valja u krupnim zamasima ogromnoh brojki i prostora -- pri čemu je, u tom smislu, Drugi svetski rat zaista "najuzvišeniji" spektakl ljudske istorije -- i u kojima osećaj bola zamenjuje osećaj očaranosti količinom mase i pokreta. Razume se, ono što takav spektakl očaranosti donosi jeste manjak saosećanja. Saosećanje, bol, neverica, tupa nemost pred nemogućim, ne postoje u društvu velikog broja. Nedostaje identifikacija.
Upravo identifikacija sa likovima o kojima pripoveda, manija uosećavanja koje pripovedanje eksplicira -- pokazuje intenciju pripovedača: on ne želi toliko da sklopi istinu koliko da je osvetli iznutra.U tom smislu treba shvatiti i zamišljeni "igrokaz" kada pripovedač-profesor srpske književnosti podeli učenicima imena svojih rođaka, prilikom posete mestu na kome je nekada bio logor, kao i vlastitu samoidentifikaciju sa dečakom Adamom, junakom pripovedačeve fikcije začete na jednoj od mrtvih grana vlastitog rodoslova. Adam, dečak-žrtva, neće uspeti da izbegne smrt u toj zamišljenjoj priči iako se to kosi sa voljom pripovedača. Nemogućnost optimističkog kraja u fikciji pokazuje njenu nemoć protiv snage dokumenata. Otuda ne čudi smirenje. Duše neće biti izgubljene ukoliko postoji pamćenje, ponoviće nekoliko puta pripovedač svojim učenicima, nakon Adamove smrti. To je znak vraćanja poverenja u Istoriju, pri čemu to vraćanje, ovde, nema tragičan patos. Istorija nije savršena ali nije ni nemoralna. Ona je bolna ali korisna, možda upravo zato što još uvek može dozvati bol.
Kritičaru ostaje da se pita da li je to poverenje ikada bilo izgubljeno, odnosno da li je taj povratak zbilja tako dramatičan, ili je on samo deo jednog kompromisa, humanističkog.
.
Sigurno je sigurno tj. o utvrđivanju istorije.
.
Pripovedajući o Gecu ili Majeru, pripovedač neprestano svoje pripovedanje određuje kao zamišljanje. Pokušavajući da kaže nešto o njihovom izgledu, pripovedač će se susresti sa stereotipom koji prepoznaje kao stereotip. Istorija je kao znanje zbir stereotipa, i to je dubinski problem pripovedanja u Albaharijevom romanu. No, ukoliko na jednom mestu stereotip prepoznaje, to ne znači da ga drugi put pripovedanje neće prihvatiti. Pripovedačevo zamišljanje je ograđeno istorijom, što znači da je ono isto tako uopštavajuće kao i sama istorija. To pripovedanje je uvek svesno opozicije dželat -- žrtva, što znači da ono koristi istoriju kao neku vrstu "strukture" u kojoj se "elementi" uvek određuju prema položaju koje zauzimaju u sistemu. Neko ko je na mestu/položaju "dželata" ne može dakle biti mišljen nikako drukčije nego kao dželat.U konkretnom slučaju, rezume se, teško je Geca ili Majera zamisliti bilo kako drugačije, ali upravo nedostatak te alternative bitno ukazuje na njihovu neliterarnost. Tvrdeći sasvim jasno da predstava stvarnosti nikada neće biti ista samoj stvarnosti, pripovedač ne može ni u odblesku sumnje u istoriju, sumnje u sve moguće predstave koje potonja rečenica nosi, da zamisli, samo na tren i samo kao trag, "dželate" koji baš zato što istorija ne poznaje pojedinačno, isto tako mogu biti njeni zarobljenici, isto tako mogu biti "puni" na način u kom se ličnost može iznutra otimati mestu koje zauzima u "strukturi" istorije. Lažnost istorijske predstave koju pripovedanje eksplicira pretvara se u potpunu smisaonu monolitnost likova, što baš nije njena logična konsekvenca, ali spasava Istoriju, čuvajući bol zasnovan na njenoj jasnoj strukturalnosti koja ovde poznaje samo opozicije.
Albahari očigledno nije sanjao san o knjizi koja bi istoriju koristila tako što bi je izbacila kroz prozor, naglavačke, o romanu koji bi istorijska uopštavanja (neminovna, potrebna) pretvorio u ludačku igru shizofreničnog "označavanja", neprestanog sudaranja i trvenja između "supstancije" i "relacije", između "Ja" i pozicije koje to "Ja" zauzima u građevini istorije, a da u isto vreme ne bi postala konkurent Istorije. Jasno je da takva knjiga ne bi mogla postaviti nikakvo pitanje u podnožju dimnjaka krematorijuma u Poljskoj -- postoje tišine brojki izvan reči i glasova -- ali bi zato postavljala pitanja sadašnjosti, takođe tekstualizovanoj, takođe sklonoj uopštavanjima, čija potrebnost međutim ne seče u etiku već u pragmatiku.
Taj san autor romana Gec i Majer, rekli smo, nije sanjao, pokazujući sjajan primer za nešto što možemo nazvati "eksperimentom u okviru sistema", jer se oskudica pojedinačnog u istoriji shvata samo u kontekstu manjka osećanja (kao "suvost" diskursa), dakle, veoma usko, a ne kao mogućnost da se jedan diskurs ozbiljno i istinski poremeti.To bi se pak učinilo izmeštanjem zamišljanja (koje uvek ostaje fikcija) izvan istorijsko-"strukturalne" stereotipije, makar kao mogućnosti, makar kao naznake, kao blesak sumnje, skepse koja bi literarizovala humanističku začuđenost pred zločinom. Ta humanistička začuđenost, posebno pred gasnim komorama, svakako nije pitanje -- a to je posao književnosti: da pita -- već je saglašavanje. Što jeste humano, ali to humano, samo po sebi, nikada nije rađalo veliku literaturu.
Albaharijev roman je otuda standardan to označava pripovedanje znalca i veštaka koje uspešno izbegava zamke patetičnosti, a kada se usled blizine teme ona pokaže kao neminovna, pripovedanje je vešto inkorporira u trostruki "identitet" lika: profesor književnosti sa istoričarskim ambicijama i najzad, žrtva.To "najzad" je mera koja punoću brojki zadržava na rubovima, zumirajući prazninu naslovne individue sa dve glave.
Holokaust, međutim, uvek (možda i na sreću!) ostaje izvan jezika književnosti, ne zato što taj jezik mora biti patetičan -- videli smo da patetičnost, ako ne može biti savladana, može biti ukroćena i usmerena -- već zato što jezik književnosti u slučaju holokausta i ne postoji. Uvek nam se vraća kao jezik istorije, bilo da joj bezgranično veruje -- onda se ispred nas razvija kao film (bez problematizovanog posredništva, dakle bez patine prošlosti) -- ili da se u prividnom pokajanju izbrazda poetičkim iskazima sumnje u učiteljicu i oca (što je u ovom slučaju isto), a da u stvari uvek bude potpuno odan njenoj strukturi. Između ova dva tipa pisanja i nema neke velike razlike, jer oba moraju da prećute svoje grehe, svoje strahove i svoje proračunatosti.
