Ej, Bertl, da li se sećaš? Onda kada smo bili na onom tulumu u tolminskom noćnom klubu. Stajali smo tamo a bilo je vruće ko u ludnici, samo od jednog pivkana mi se cedio znoj po faci, što mi najviše ide na kurac. Domaćini su rekli da se to mora videti, da je to ludo i nezaboravno. Sedeli smo tako unutra, piće skupo da popizdiš, hvala bogu da su domaćini imali neku rakijicu pod stolom, pa možeš da naručiš jedno ladno pivo pa izdržiš nekako. Posle je bio neki artistički nastup. Missim, da ne seremo, stvarno je bilo nezaboravno. Gore su se popele dve debele ukrajinske tetke. Štikle, helanke, i sve to nešto, jebote, da ne veruješ, helanke, a pod njima talasi celulita ko na nekakvom morskom lavu. I onda počele nekako seksualno da se kobilaju po krevetu. Muzika totalni ultrastrastveni fortisimo. Blenuo sam, jezik mi ispo u rakiju, kolko nisam mogo da verujem. Ribe skidaju jaknice, odbacuju majice, i, posle je jedna počela da cima svoje tesne helankice. A nešto ne ide – ne može preko štiklica. Jao, bokte, sramota. Jebavala se s tim helankama jedno vreme, kao, skače u ritmu na jednoj nozi.
Ej, posle se tetka setila. Jebavala se s tim još koji minut, pa opsova na ruskom, jebem ti mater, baci obe ruke u vazduh, i sedne na pod. Pa gurne nogu onoj drugoj koleginici, koja je bila već u gaćama, da joj povuče helanke i ova počne da ih čupa preko štikli. Da ne veruješ, da se upišaš. Riba ju je skoro teglila preko pola scene na dupetu pre nego što joj je skinula te ultratesne gaće. Ko da navučeš kurton na patlidžan, jebote. Jao, haos, cela kafana se davila od smeha. Da je gazda imao mozga, ponudio bi im doživotni angažman. Koliko su bile matore, to i tako ne bi dugo trajalo. Nek dođu svi da vide dokle je dogurala umetnost striptiza u domovini klovnova.
Jebote, oči mi se sklapaju.
Bertl, jel se sećaš?
Ne? Čak se i trupla naših dragih i milih sećaju, jebote, to je bio stvarno ultimativni striptiz. Au da. Jebote stvarno, pa ti uopšte tamo... nisi bio. Više. Na sceni.
Nije te više bilo na sceni. Ni Flinta. Ni Triča, jebote, sve sam podmladak, stopostotni gušteri. Stvarno, sećam se. Ja sam skoro najstariji, jebote.
Jebote, nema vode... Zaboravio sam. O, jebote. Pisali su da će zbog radova na vodovodu zatvoriti vodu. Na ceo dan. A ja, kreten. Nisam ništa... sipo.
Ma koji kurac. Za koji će mi kurac voda. To nije kao kad ne radi lift. Kad lift ne radi, to je sranje. Oko tristočetrestri jebena stepenika do gore. Pića imam pun frižider. A što ne bi pozvo Bertla... i Triča... i Flinta... i IRENU! Jebote, to bi bilo nešto.
Bertl sedi na podu... a Flint mu tegli farmerke s nogu, preko patika.
(2)
Jebote, sve je eksplodiralo, pola kafane skače unaokolo a druga se hvata za glavu i zavija ko čopor vukova.– Eeeej! – dere se Vasja i hvata Triča za glavu a Trič se kezi ko nenormalan.
– Ko je fuksa, ona koja daje ili ona koja ne daje? – dere se jedan otpozadi. Pogledam tamo za Ščinkovčev sto i jedan od ona četiri tipa udara pesnicom po stolu kao da daje ritam. Napolju počinje da prašti. Bacaju petarde iz zgrada. Jebem ti, kakva buka, jedva se nešto čuje kakvo je urlanje u lokalu a i tu su enormne količine petardi, kanonada. Sve ptice ima da odlete na Golovec, ima da se seli i sa Goloveca prema Dolenjskoj ma kakva Dolenjska, ima da se sele u Kočevski Rog, tamo gde nema ljudi. Pivce, dajte mi pivce, dere se Flint. Evo stiže. Jebote, ovo će biti još dobra utakmica.
Dalje se stvari razvijaju tako kako bi čovek samo poželeo.
Naši napadaju. Čeh. Udovič. Hej jebote lopta jedva da prelazi na našu stranu. Jedno deset minuta kasnije opet Zahovič briljira, rastura. Samo jebiga, kurac, nije išlo. Šanse nemate Jugosi. Dobro jebiga, šta, Stojković tamo nešto proba, šta se uopšte muči kad nema šanse. Uuu. Jebote, a druga strana kafane skoro plače. Baš pred kraj još jedna šansa. Stežemo, stežemo tamo direktno pred njihovim golom.
– Daj ga, daj ga – dere se Vasja. Flint više gleda pred sebe. Irena sada već izgleda manje zainteresovana. Onaj prvi gol ju je malo probudio a onda je opet počela da se dosađuje.
Jedan nula za Sloveniju! Jedan nula na poluvremenu, to! Samo da posle nešto ne ukenjaju, jebote. Zanima me šta se sada dešava u kladionicama.
23.10.08 Vreme
Poetika predgrađa
Fužinski blues - Skubic Andrej
Dva savremena slovenačka romana koji savremenim pripovedačkim sredstvima ostvaruju sva ona "staromodna", to jest svevremena očekivanja od vanserijskih knjiga
piše: Teofil Pančić
Šta smo, dakle, ovde imali? Najpre, jednog u sopstvenom životu zaglavljenog tipa "oko četrdesete" koji povazdan sedi u svom kutijastom stančiću, češka jaja, pije pivo – to jest, ako ga ima – i sanjari o davno prohujalim Divnim Danima (podvrsta: panker bez ograničenja mandata, pali veteran ranih osamdesetih) kada je sve bilo okej, fajn i super i baš je čudno kako je sve nekako netragom nestalo, baš kao i svi ti Divni Ljudi koji su ga tada okruživali. Potom, sitnog i živopisnog tranzicijskog muljatora, koji s ortakom vodi poluopskurnu poluperiferijsku agenciju za nekretnine: jedan je bivši šofer, drugi bivši portir, i dali bi ama baš sve da nikome ne zaliče na notornu braću Troter, ali nije baš sigurno da će im to ikada stvarno uspeti. Onda, tinejdžerku "južnjačkog" porekla, jezičavu rezonerku koja predstavlja Glas Ulice, jednog sveta koji je zapravo geto unutar geta, ne tako drastično različit od mladeži iz notornih pariskih banlieus. Na koncu, intelektualku, penzionisanu lingvistkinju, koja nekako kao da "ne spada" u ovu priču, zbog svog obrazovanja i socijalnog porekla, ali koja opet sasvim razložno lagano privodi kraju svoj život baš ovde, na odlagalištu zagubljenih ljudskih sudbina.
A to se odlagalište zove Fužine: tipično solitersko naselje, čedo pozne socijalističke epohe, prostrto uz rečicu Ljubljanicu, tamo na istočnoj periferiji Ljubljane, natprosečno gusto naseljeno "južnjacima", mahom neobrazovanim i deklasiranim doseljenicima iz zauvek bivših jugoslovenskih republika, koji su davnim useljenjem u svoje fužinske stanove možda i dosanjali socijalistički srednjoklasni san, ali su u svemu drugome ostali – kulturološki i mentalitetski – manje-više ono što su bili pre nego što su došli ovamo; za razliku od njih, njihova deca nisu ni "ovo" ni "ono": njihov je svet onaj Svet Između, u Sloveniji nikada neće biti uistinu "strejt" i "kul", a u zavičajima svojih roditelja ostaće tek blazirani "Janezi".
Svako od naratora priče Fužinskog bluza Andreja E. Skubica (preveo Roman Vehovec; Vega media, Novi Sad 2008) u grčevitoj je koliko i uzaludnoj potrazi za nečim što više nije dosegljivo, još nije dosegljivo, ili nikada to nije ni bilo: veteran osamdesetih pokušava da pritisne erase & rewind na opasno iskrzanom VHS-u svog života, i da se vrati u onaj Arhitrenutak kada je sve bilo OK, kada se život otvarao pred njim kao slasna školjka koja pouzdano krije biser. Penzionerka juri za nečim na neki paradoksalan način srodnim: za davnim trenutkom u kojem je sve pošlo naopako, u kojem je njen do tada naizgled nerazrušivi porodično-građanski životni oklop počeo da se krha i raspada. Kvartovski biznismen ganja fantoma Uspeha po meri Novog Doba, istovremeno negde trezveno svestan da nije igrač visoke lige stvoren za velike stvari – sad, da li zato što nije dovoljno pametan ili dovoljno pokvaren; ili je to postalo isto? – ali i rešen da odbrani ono nešto malo svog sveta u epohi ponosne otimačine. Klinka traži ono što traže svi u njenome dobu: smisao, uvažavanje, užitak, ljubav, samosvest; ona jedina nije posve bez šanse, mada je teško verovati da će ikada odmaći daleko od fužinskih tratina među zgradama, po kojima će jurcati njena deca, a ona će ih loviti dok joj na vreme i temeljito sjebani muž dangubi u lokalnim kafiću ili kladionici.
Sve se to dešava u jednom jedinom vrelom, lepljivom i znojavom letnjem danu, u kojem Fužine ostaju bez vode. Doba je tamo negde na prelazu milenijuma; a uveče se, ha, igra istorijska fudbalska utakmica Slovenija-SRJ, kao neizbežan simbolički sraz jednih i drugih fužinskih autsajdera. Skubicov roman, koji je pre koju godinu bio veliki hit u Sloveniji, sjajan je primer kako se više nego savremenim pripovedačkim sredstvima mogu elegantno – i nimalo zagušljivo – ostvariti sva ona "staromodna" (dakle: svevremena, da se ne lažemo) očekivanja od romana koji je izvan i iznad rutine literarne konfekcije: da bude osebujna i neponovljiva, a opet katarzično prepoznatljiva "slika epohe", da njegovi likovi budu samosvojne i "prirodno hodajuće" kreacije, a pri tome i neko ko nas se i te kako tiče, ko nam svojim bivstvovanjem govori nešto do čega nam je stalo. Fužinski bluz je izvanredna, pronicljiva, protočna i snažna mikro-studija jednog sveta u previranju, nastanjenog zbunjenim i nesigurnim ljudima koji, na koncu, ipak ostaju bolji nego što bi iko od njih smeo da zahteva: na mestu i u vremenu gde se sve društvene, a bogme i intimne istine i norme menjaju svakih deset ili dvadeset godina, i njihova je izgubljenost "ljudska, odviše ljudska". Prevodilac Roman Vehovec imao je vrlo nezahvalan zadatak da suvislo "posrbi" roman u kojem ionako vrvi od "srbohrvaških besed", i u tome je skoro bez izuzetka izvanredno uspeo.
Možda to, s obzirom na okolnosti, i nema nekog osobitog praktičnog smisla, ali ne mogu odoleti da uz Skubicov roman ne spomenem i za posrbu – koja bi tek bila teška, kuku i lele! – iz sveg srca i glasa ne preporučim roman koji je neka vrsta njegovog tematskog, do izvesne mere i poetičkog naslednika, radnjom takođe smeštenog u te famozne Fužine... Radi se o romanu Čefurji, raus! Gorana Vojnovića (Beletrina, Ljubljana 2008), aktuelnoj velikoj uspešnici slovenačke literarne scene. Čefurji, raus! (bajdvej, "čefur" je pogrdan izraz za doseljenika iz nekadašnjih "bratskih republika") u neku ruku radikalizuje premise na kojima počiva Fužinski bluz, razgranava pre svega onu, u Skubicovom romanu možda za nijansu-dve diskretnije naglašenu, priču o razdoru Naših i Vaših (Slovenaca i doseljenika), pre svega kroz traumatično sazrevanje i samospoznaju naratora, "bosanskog" dečaka koji će na najteži način iskusiti dubinu svoje identitetske "dvojnosti" koja se tako često pretvara u "duplo golo", u muku duhu, u razapetost između arogancije "domorodaca" i tvrdokorne patrijarhalnosti i etnomuzealnosti "dotepenaca". A sve to uz mnogo humora i neke divlje, ulične jezičke lepote, uz naprosto "pršteće" dijaloge, i uz sveprisutni lirični podton koji će upečatljivo ekspandirati na kraju. Kraju koji to zapravo i nije, jer će gotovo sigurno uslediti nastavak ove priče. Takve priče kraja ionako nemaju, ne bar u ovom delu sveta. I Skubic i Vojnović napisali su vanserijske, izvanredno dojmljive a literarno gotovo besprekorne knjige kakve su i na srpskom jeziku nasušno potrebne. Doduše, to što su potrebne ne znači nužno i da će ih biti!
