Fragmenta Philosophica - Filozofski fragmenti

14.02.08 Vreme

Filozofske prilike ovdašnje podsećaju na probušenu mešinu: gde god stisneš – curi. Savremeni su filozofski tokovi terra incognita, kao što se malo zna i o načinima na koje filozofi deluju u razvijenim filozofskim sredinama. Do pedesetih godina dvadesetog veka podrazumevalo se da filozofi pišu neke teške knjige i predaju na Univerzitetima, da ponekad objavljuju po novinama, ili svrate do Radija specijalizovanog za nepopularan filozofski tekst. Sa medijskim oblikovanjem stvarnosti, međutim, stvar se menja utoliko što filozofija, koliko god hermetična bila, više ne može da deluje, sve i da hoće, potpuno izvan medijskog prostora. Obrazuje se nešto što bismo mogli nazvati filozofskim teatrom, filozofskom scenom, koja nije naprosto fakultetski amfiteatar, već pripada velikoj medijskoj sceni, spektaklu. Uostalom, Sartr popularnost stiče po kafanama, ulicama, nastupima na radiju i televiziji, člancima po novinama koji odišu filozofskim šmekom, ali su, pre svega svojom literarnom vrednošću, otvoreni i za nefilozofe. Sledeća generacija francuskih filozofa ne preza od medija, naprotiv, koristi ih u najvećoj mogućoj meri, a da, istovremeno, ne odustaje od filozofije, barem kada je reč o velikim majstorima. Danas jedan Sloterdajk, recimo, ima sopstvenu televizijsku emisiju, filozofi poput Đanija Vatima pišu filozofske kolumne, a intervju je postao redovan medij filozofske komunikacije. U sredini poput naše, međutim, od toga nema ništa. Filozof, ako ga i ima u nefilozofskoj javnosti, ne legitimiše se kao filozof, nego kao analitičar političkih prilika, savetnik, komentator umetničkih dela, šta li, ali kao filozof gotovo uopšte ne. To, naravno, govori mnogo toga o našoj sceni, a najmanje to da ona jedva da postoji: nema komentara, nema polemika, nema filozofske kritike, gotovo da nema reakcija na, ponekad sasvim dobre knjige domaćih (a uglavnom ni stranih) autora. Utoliko je poduhvat Dejana Aničića, priređivača i prevodioca knjige Fragmenta philosophica od ne malog značaja za ovu sredinu. Aničić, naime, pomno prati na koji način evropske/svetske novine pokrivaju filozofske događaje, ili filozofske reakcije na izvesna, izvanfilozofska zbivanja (koja, možda, na prvu loptu i nemaju veze sa filozofijom, ali filozofija u njime otkriva plodno tle za sopstveni diskurs), prevodi tekstove (sa nemačkog, francuskog, engleskog i novogrčkog) i objavljuje ih pre svega u NIN-u i na portalu "Nove srpske političke misli", da bi ih, u prvoj knjizi pod nazivom Fragmenta philosohica, okupio na jednom mestu.

Na prvi je pogled belodano da je izbor kompetentno napravljen: filozofi i sociolozi čije tekstove Aničić prevodi savršeno su relevantne figure kako na onoj užoj, filozofsko-sociološkoj sceni, tako i u medijskoj sferi, a da se, u taj spisak, nije ubacio na mala vrata nijedan od medijski (samo)proizvedenih likova. Agamben, Batler, Bek, Rorti, Tevelajt, Bauman, Fuko, Sloterdajk, referentna su imena tih i takvih scena. Njihovi tekstovi (od kojih se neki prvi put u ovom zborniku pojavljuju na srpskom) opravdavaju ugled koji ovi autori uživaju, bilo da je reč o intervjuu, osvrtu, reakciji na određeni događaj, ili, naprosto, o filozofskom tekstu (kao u slučaju Fukoa).

Iako mediji u kojima se prevodi objavljuju ("NIN", "NSPM") unekoliko određuje i ideološku perspektivu izbora – teško će se pronaći tekst koji, barem na jednoj ravni, nije nadrndan glede globalizacije i Zapada – taj ideološki momenat nije presudan, pa čak ni bitan, a u određenoj meri je samodenuncirajući s obzirom na to da su izabrani autori majstori svoga zanata. Naime, ono što se iz ovdašnje, patrijarhalno-patriotske, ili konzervativne perspektive, ukazuje kao kritika Zapada, zapravo ne dobacuje do ravni po kojoj se kreću autori iz Aničićevog izbora i to ne samo zato što izabrani teoretičari pokušavaju da ukažu na ono što pre svega vonja na "njihovom" pragu, što u našem konzervativnom diskursu, čvrsto priljubljenom za etno-nacionalni identitet, nije slučaj, nego se poređenjem ova dva diskursa, "njihovog" kritičkog i "našeg" kritičkog, koji, naizgled, ciljaju istu metu (bloody West), otkrivaju potpuno različite ravni, različiti dometi, suprotni i suprotstavljeni smerovi: ovdašnja konzervativna "misao" napada ono što je osvojila Francuska revolucija (a što, dabome, još ne znači da su konzervativci ovdašnji dobacili do jednog Edmunda Berka – nisu, a ka’će ne zna se), dok zapadni kritičari Zapada upravo svojim (samo)refleksijama, iliti kritikama, doprinose gipkosti pozicije koja je Francuskom revolucijom osvojena.

Kako god, Fragmenta philosophica stupaju na opustošeno tle nastojeći da stvore makar oazu u kojoj će biti pitke vode. Iako ne bi bilo loše da je još koje, iskusnije oko, bacilo pogled na Aničićeve prevode (pa bi se, verovatno, izbeglo da, recimo, na mestu gde treba da stoji "um" pronađemo "razum", što u datom, hegelijanskom kontekstu, nipošto nije zanemarljiva razlika), i iako je Slobodan Reljić, u predgovoru, mogao da se uzdrži od (niske) bisera među kojima se ističe, recimo, "Habermas, a i Derida dok je bio živ, svakako nisu uporedivi sa Sartrom ili Hajdegerom" (što bi, valjda, imalo značiti da je Derida sada, kada više nije živ, uporediv sa ovom dvojicom), uprkos, dakle, nekolikim tehničkim propustima, ova je knjiga i više nego dobrodošla kao svojevrsni orijentir u prilično dezorijentisanoj sredini.

26.12.07 Nova srpska politička misao

U zborniku tekstova i inetrvjua Fragmenta philosophica Dejan Aničić se potrudio da nam približi prevashodno filozofsku svetsku scenu poslednjih godina. Kako ona izgleda, koja su imena ključna, a koje ideje su one koje intrigiraju i pokreću javni govor i mišljenje danas – barem deo odgovora na ova važna pitanja nalazi se između korica ove nevelike knjige. Predgovor knjizi je napisao urednik NIN-a Slobodan Reljić, a sama knjiga je podeljena na tematske celine: Savremena te(r)orija, Evropa i Amerika, Philosophia Perrenis, Neoklasici, Sablasti kapitalizma i socijalizma, zatim deo posvećen nedavno preminulim filozofima Ričardu Rortiju, Žanu Bodrijaru i Paulu Vaclaviku i dodatak sa tekstom Mišela Fukoa iz 1978. godine „Hrišćanstvo i pastriska moć“. Tu su tekstovi više od 20 filozofa i sociologa, od kojih su neki već izgradili ime i u našoj javnosti: Sloterdajk, Badju, Agamben, Kolakovski, Burdije, Stjuart Hol, Džudit Batler, da pomenemo samo neke.
Neću ovde ni pokušavati da sumiram knjigu ili stanje na sceni čiji isečak ona predstavlja, već samo da natuknem neka od pitanja koja se u njoj otvaraju i pomenem neke njene meni zanimljive delove. Koji se od ključeva za savremeni svet koje filozofi i teoretičari danas nude posebno ističe i šta je preovlađujući predmet tekstova iz knjige? Nekada, na početku, predmet interesovanja filozofije je bio kosmos, kasnije društvo i njegove antinomije, onda Bog, a zatim napredak i nauka. Svega toga ima i danas, ali se čini da je popularna - a tu mislim javna, koja ima javnu ulogu - i primenjena filozofija danas prevashodno bavi politikom i političkom kulturom. Kako to kaže jedan od autora iz knjige, Filip Sarasin: „Želim da govorim o kulturnim obrascima koji oblikuju određeni diskurs i etabliraju narative“. Čini se da je centralna figura oko čijih se zamisli i praksi gradi ova paradigma Mišel Fuko, kome su posvećena dva teksta u knjizi i dosta komentara. Njegova strukturalna analiza obrazac je potrage za kulturnim obrascima o kojima govori Sarasin. Kako ga predstavlja Daniel Binsvanger, autor članka o njemu, Fuko je „najvažnija ikona postmarksističkog intelektualizma levice“. Međutim, on je postao ikona današnjeg vremena zbog toga što je izbegao klasične zamke u koje je marksizam upadao. Fuko traga za obrascima, a ne preuzima ih gotove, on sigurno nije tradicionalista jer prakse prošlosti često prikazuje kao prakse represije, ali nema ni recept za budućnost. Fuko će kritikovati liberalizam ili kapitalizam, ali neće predlagati alternativu, zadovoljan time da u intelektualnom smislu malo potkopa uverenja okoline. Fukoov individualizam je ono što ga sada čini ikonom.
Liberalizam, o kome je Fuko tvrdio da predstavlja „politički razum moderne“ i Amerika na čije se moći, vrednosti i prakse oslanja aktuelni poredak posebna su tema knjige. Ono što je glavna karakteristika sveta koji stvara liberalizam je da je on svet mnoštva, mnoštva koje je možda sapeto normama liberalizma i mnoštva koje možda ide u pogrešnom pravcu, ali mnoštva koje više ne može da izvuče ruku iz rupe u kojoj je orah obećane slobode. Pri tom, mi ne živimo u zlatnom liberalnom dobu: liberalizam je cvetao kao koherentna i zanosna ideologija dok je imao totalitarni komunizam kao svog rivala i dok je utakmica bila zanimljiva. Današnji svet je svet liberalne pobede, ali pobede koja je učinila da sam pobednik više nije u centru pažnje. Izazovi liberalnom svetu dolaze od isključenih nacija i pojedinaca ili od fundamentalizama. Đorđo Agamben komentariše logor Gvantanamo kao primer gde su osobe isklljučene iz poretka, suvišne. Stjuart Hol govori da se na granicama liberalnog sveta i dalje patrolira, a Džudit Batler da je neprijatelj s kojim se Amerika i Zapad suočavaju dehumanizovan, da se nikada na ekranu ne pojavljuje kao ljudsko biće, navodeći medijsko pokrivanje rata u Iraku ili izraelsko-palstinski sukob kao primere. Liberalizam se tako za dosta posmatrača pokazuje kao ekskluzivistička utopija, utopija koja funkcioniše samo na isključenju. Osim toga, to je i utopija koja polako prazni od sadržaja svoje ideale poput demokratije ili ljudskih prava.
Razgovor sa toliko filozofa nije mogao proći makar bez implicitnog tematizovanja uloge filozofije ili sociologije kao takve u savremenom svetu, što je tema koja se posebno može pratiti preko načina na koje gledamo na filozofske klasike. Sloterdajk u tekstu „Hegel je pobedio“ rehabilituje Hegela u odnosu na Marksa, mada se novinar koji pravi intervju za Špigel ne slaže sa tom rehabilitacijom povezujući direktno Hegela i Gulag. Marskizam u intervjuu sa Lešekom Kolakovskim prolazi očekivano loše, ali zato Ogist Kont koji je dao ne mali doprinos da današnji svet izgleda ovako kako izgleda biva prikazan u nemačkim novinama kao zaboravljeni čudak. Vitgenštajn je, kao i Fuko, još jedan od filozofa na čije se delo gleda kao na još uvek živo, između ostalog zahvaljujući otvorenosti u kojoj ga je ostavio sam autor.
U knjizi ima i detalja koji će znati pobuditi interes za filozofiju kod onih čitalaca koji su u sebi sačuvali još nešto od radoznalosti i dara za čuđenje nad nesaglasnostima sveta. Na primer, kako to da je Vitgenštajn koji je bio inspirator za pozitiviste i logičke empiriste 20. veka istovremeno mogao da ustane u odbranu metafizike, makar u ovoj rečenici: „Odricanje od metafizike! Kao da bi to bilo nešto novo“. Ili, što je možda lakše objašnjivo narcizmom malih razlika, kako to da je Marks pozitivizam svoga doba u jednoj usputnoj opasci nazvao „ sranje pozitivizam“ kada su marksizam i pozitivizam pokreti koji su nastali na u stvari zajedničkom programu preobražaja društva na osnovama nauke, sveobuhvatnog planiranja i napuštanja metafizike i religije?
Knjiga Fragmenta philosophica I pokazuje da je i pored propagande sa svih strana da su stara filozofska pitanja rešena tako što su svi odenuli cilindre (neo)liberalizma, još uvek ostalo nešto misaonog žara. Priređivač Dejan Aničić najavljuje i drugu knjigu sa sličnim tekstovima. Možemo se samo nadati da će ovakve knjige pomoći da se kod nas formira publika koja se interesuje za primenjenu filozofiju i ima sluha za značaj razmene mišljenja o svetu.
Vladimir Milutinović

20.12.07 NIN

“Filozofski fragmenti” – zbornik preko trideset tekstova, u prvom redu filozofa i sociologa (ali i psihologa i kulturologa) – predstavlja “popularnu reviju savremene misli” koju je priredio NIN-ov saradnik Dejan Aničić. Ovaj kratki prikaz pročitaćete na poleđini knjige “Fragmenta philosophica”. A kada se odvažite da je otvorite, naći ćete se oči u oči sa Peterom Sloterdajkom, Pjerom Burdijeom, Zigmuntom Baumanom, Paulom Vaclavikom, Mišelom Fukoom, “istorijom gneva”, “društvima prekomernih sinova”, “ljudima kao otpadom”, “kako postati nesrećan bez tuđe pomoći”... Svim onim što je NIN objavljivao u rubrici Global Village, danas “kada su intelektualci politikantstvom zamenili ideale, partije postale akademije, portparoli mislioci, a zemlja postaje Gluvi Do”, kako je u predgovoru sažeo glavni urednik NIN-a i recenzent zbornika Slobodan Reljić.
Priređivač i prevodilac tekstova sa nemačkog, francuskog, engleskog i novogrčkog mr Dejan Aničić o tome će reći:
“Verujem da ovi filozofski fragmenti mogu lepo da posluže i kao pristupačni uvod u misaoni svet pojedinih aktuelnih filozofa i sociologa ili teoretskih pravaca. To je dragocena posrednička uloga, kako rubrike Global Village, tako i knjige koja je uglavnom iz nje i nastala. Nažalost, svemu ovome u Srbiji se ne posvećuje dovoljno pažnje. Otuda, delimično, i paradoks u našoj savremenoj kulturi na koji je nedavno ukazala kulturolog Milena Dragićević-Šešić – relativna otvorenost naše zemlje u drugoj polovini prošlog veka razvila je elitnu kulturu i medije (Nolitove edicije, treći program Radio Beograda) ali ne i publiku za takvu kulturu.
Nisam siguran u kojoj meri ovakvi tekstovi uistinu mogu da služe kao mesto prevoda te “elitne kulture”, kao neka vrsta mosta ka njoj za veći broj ljudi, ali bi mi bilo drago kada bi barem nekome poslužili u tu svrhu”.