Fini rezovi - umetnost evropske filmske montaže

12.02.12 Popboks

Proces montaže, pogotovo evropske, predstavlja svetu tajnu svega onog što u filmu nazivamo umetničkim. Zato nam i ovi autori pomažu da rešimo dilemu masovne kulture i hladnoratovske umetnosti prošlog veka; da li filmski jezik služi za gledanje, slušanje ili čitanje?

Marko Kostić

Knjiga Fini rezovi – umetnost evropske filmske montaže Rodžera Kritendena (Roger Crittenden) predstavlja njegov zbornik intervjua sa vodećim evropskim filmskim montažerima. Ova knjiga se, zahvaljujući izdavaču Predragu Velinoviću nedavno pojavila i u domaćoj štampi. Tim povodom je njen autor pretprošle nedelje gostovao u Beogradu, kada je zajedno sa akterima knjige, Robertom Perpinjanijem i Janom Dedeeom, održao i seminar u okviru Europeean summer film school na Fakultetu dramskih umetnosti.
Suprotno od glumačke, profesija - montažer je, po rečima Dušana Stojanovića, najmanje egzibicionistička od svih filmskih zanimanja. Montažerima je u opisu radnog mesta da budu sive emininencije u senci zvezdanog sjaja filmskih reflektora. Zato njihove kreativne zasluge poslednje stižu u centar medijske pažnje. I evo, u novom veku, najveći iluzionisti dvadesetog veka, filmski montažeri, pišu svoju senzacionalnu stranu istorije, koja nije ispričana ranije samo zato što se niko nije setio da ih, u njihovom vremenu, to pita. Čak i ako ne poverujemo u krike i šaputanja koja stižu iz najosetljivije, finalne faze svakog fimskog procesa - montaže, nesklad u popularnosti između ovih montažera i njihovih reditelja, poručuje nam da su situacije opisane u ovoj knjizi bliže istini nego svi oni intervjui koje su kroz poznatu istoriju objavljivali ti isti reditelji, narcisoidno pričajući sami o sebi. Ovi montažeri, odano, skromno i uz dozu učtivog ogovaranja, govore pre svega o svojim rediteljima, pa tek onda o svom učešću u zajedničkim projektima.
Zbir slavnih rediteljskih imena koji se spominju u ovoj knjizi je fascninatan, posebno kada o njima govore ljudi koji su ih intimno poznavali u kamernoj prisnosti montažnih soba; Anjes Gijemo, Peter Przigoda, Toni Loson, Sabin Mamu, Silvija Ingemarson... Preko njih, čitajući ovu knjigu možemo saznati nešto o zanatskim greškama Ingmara Bergmana, stidljivosti Pjera Paula Pazolinija, rasejanosti Andreja Tarkovskog, taštini Fransoa Trifoa, autističnosti Žan Lik Godara, eksentričnosti Dušana Makavejeva, neodlučnosti Stenlija Kjubrika, fanatizmu Orsona Velsa.
Montažni stolovi evropskih nacionalnih kinematografija čuvaju svetu tajnu svega onog što u filmu nazivamo umetničkim. Zato nam i ovi autori pomažu da rešimo dilemu hladnoratovske umetnosti i masovne kulture prošlog veka; da li filmski jezik služi za gledanje, slušanje ili čitanje?
Montažeri ove knjige predstavljaju onaj luksuzni talas filmske istorije u kojem se film, poput slikarstva, gledao i poput muzike, slušao. Ali veština pisanja i čitanja filma, zasnovana na otkrivanju klasične dramske strukture u filmskom mediju, nije odlikovala karakter njihovog vremena. Evropski scenario je bio samo administrativni uslov da bi ministarstvo potpisalo budžet odobrenoj produkciji. Sve posle toga je bio ekperimentalni rad na istraživanju filmskog prostora i osvajanju umetničkog statusa, na osećanjima koja nisu mogla biti strogo napisana i precizno utvrđena. Zato evropska montažna škola predstavlja uzvišenu i unikatnu kombinaciju slike revolucije i zvuka slobode koja se verovatno nikad neće vratiti. Umetnička širina koju su ovi stvaraoci, svojim spontanim nadahnućem osvojili, danas može postojati samo u knjizi o filmu.