Evropa ekspres

20.11.06

Moj uspeh je uspeh svih drugih, kaže u razgovoru za Glas Vladislav Bajac, posle povratka iz Italije gde je književnoj javnosti predstavljeno njegovo stvaralaštvo. Užasno je važno da shvatimo da svaki naš prodor bilo gde znači i mogućnost da se i drugi naši pisci negde probiju
Jedan od naših najistaknutijih predstavnika savremene srpske književnosti Vladislav Bajac nedavno se vratio iz Trsta gde je boravio na poziv Tršćanskog PEN centra. U ovom gradu koji slovi za značajan centar italijanske, ali i evropske kulture, predstavljen je posle više decenija literarni portret jednog našeg pisca.

Kakve impresije nosite iz Trsta?
Koliko je meni poznato, posle dužeg vremena je pravljena neka vrsta književnog portreta nekog pisca iz Srbije. Ja sam zaista bio počašćen što sam bio pozvan od lokalnih vlasti Trsta i od organizacije "Altamarea". Povod je bio objavljivanje jednog temata o meni u časopisu Komunikare. Urednica Julijana Dalafjor je tim povodom došla u Trst, gde je održala jedan govor o meni. Prvi među govornicima je bio Huan Oktavio Pres, inače predsednik Tršćanskog PEN-a, čime sam ja bio naročito počastvovan. Drugo, cela ta priča je bila bazirana na razgovoru s publikom. U tom časopisu su objavili i moje priče koje sam napisao još davno i to je bilo značajno za mene jer sam prvi put posle izvesnog vremena shvatio koliko se literatura zaista proverava kroz sopstveno trajanje. Bilo je izuzetno zanimljivo i ja sam iskoristio tu priliku da s tršćanskim PEN-om s obzirom da sam ja potpredsednik našeg srpskog PEN-a, napravimo neke zajedničke planove koji će se, nadam se, u bliskoj budućnosti realizovati.

Kako vidite Trst danas kao jedan od centara italijanske i evropske kulture?
Trst je i dalje veoma važno mesto, ako se ne varam ima negde šesnaest različitih nacija pisaca koji su članovi tršćanskog PEN-a, dakle, nastavlja se neka vrsta tradicije od Džojsa, Andrića, pa do pisaca koji i dan-danas dolaze da žive u Trstu i nalaze tu atmosferu zanimljivom za svoje pisanje. Trst je jedan prozor u svet, možda za srpsku literaturu važan zato što je povezan s ostatkom Evrope, i značajniji je i jači od celog italijanskog PEN-a. Mislim da je strateški važno da probamo da iskoristimo taj izlazak u Evropu i preko njih.

Kako ste se osećali tokom, ali i posle samog predstavljanja Vašeg stvaralaštva u zemlji i gradu, u kome poslednjih godina naša književnost gotovo da nije bila prisutna?
Lep je to osećaj ako niste sebičan čovek. Dakle, ono što sam ja zamerao nekim našim piscima u prošlostim a iza toga stojim i dalje, to je moje neshvatanje da kada ste u poziciji da ako nešto učinite za sebe u nekoj drugoj zemlji i na nekom drugom jeziku, onda vas ništa ne košta da probate da učinite nešto to i za druge. Jer, ta vrsta lažnog monopola je skoro beskorisna stvar. Ponosim se što mogu negde da otvorim vrata jer znam da se istog časa ta vrata otvaraju i drugima. Uostalom, čuli smo nedavno da je Orhan Pamuk to isto rekao po dobijanju vesti o Nobelovoj nagradi "da je ponosan pre svega što pripada turskoj naciji i literaturi" i da to prvo njoj znači, a onda i njemu lično. Užasno je važno da shvatimo da svaki naš prodor bilo gde znači i mogućnost da se i drugi naši pisci negde probiju. Na primer, stizanje informacija do nas je vrlo čudno. Podsetiću vas da je moja "Knjiga o bambusu" u Rusiji objavljena u oktobru-novembru prošle godine. Ona je do dana današnjeg na desetinama bestseler lista u Rusiji i ta informacija recimo ne stiže ovde. Saznao sam čak i da naš štand, koji je nedavno gostovao na Sajmu knjiga u Rusiji, nije posedovao ni tu, niti bilo koju drugu moju knjigu, što znači da naši organizatori nisu ni znali da je moja knjiga poslednja knjiga jednog srpskog pisca objavljena u Rusiji. Reč je o knjizi koja nije anonimno objavljena tamo, već sam tim povodom dao bezbroj intervjua, što u štampanim medijima, što preko Interneta. Takođe, u Rusiji postoji dalje zanimanje za moje knjige. Ne znate šta je gore, da li kad ljudi nemaju informaciju, ili da ih ne zanima. Na tom velikom, ruskom tržištu su do dana- današnjeg objektivno znani Milorad Pavić, Goran Petrović i Zoran Živković. Ja sam posle izvesnog vremena četvrti pisac koji je tamo objavljen. Čovek bi razumeo te stvari da se tamo svakog meseca objavljuje po dvadesetak naših pisaca, ali to nije slučaj. Užasno je teško probiti se napolju, bez obzira na naklonost slovenskih zemalja prema nama. Imam iskustvo s Makedonijom i Bugarskom, gde sam zaista uspešno objavljivao svoje knjige. Uvek sam imao te diplomatske doživljaje mimo literarnih. Svojevremeno se u Bugarskoj, na jednoj promociji moje knjige, po prvi put dogodilo da se na jednom mestu okupe pozicija i opozicija. U literaturi očigledno ima nečeg što je vezivno, a ne destruktivno tkivo. Zato se ovako i žalim, ali ne zarad svojih sujetnih razloga, nego zato što nam se retko događa da u inostranstvu možemo nešto da napravimo, mi ovde napravimo i takve budalaste, neshvatljive namerne ili nenamerne greške, i to je neoprostivo jer mi i već nemamo dovoljno logistike u državi iza sebe. Sve se bazira na toj individualnoj priči i to onda nije dobro. Ako hoćete da budete ponos svoje nacije, onda morate malo da se pravite ludi i da kažete - moj uspeh je uspeh svih drugih.

Gde je naše mesto na književnoj mapi sveta?
Naše mesto nije ni približno tamo gde zaslužujemo. Dragan Velikić i David Albahari su prilično prisutni u jednom delu Evrope. O starijim piscima i da ne govorimo, od Mije Pavlovića, Pavića i ostalih. Mislim da mi, generacijski, imamo problem ulaska u neke druge jezike. Radoslav Petković, Basara, ja, ispada da smo mi jedna grupacija pisaca koja, iako je napravila frontalni prolaz u svet, opet nije postigla nešto silno. Zapadna Evropa je ušla u ekonomiju populariteta i komercijale. Imaju problem sa našim piscima. Ne mogu da nas žanrovski precizno odrede. Ne znam kako da zauzmemo neku poziciju. Nisam optimista, naročito kad su u pitanju mladi pisci, koje niko ne podržava. Otud moja podrška neosnovanom Nacionalnom institutu za knjigu, za koji sam dao ideju da se pokrene, zato što su to institucije koje logistički mogu da prate kulturnu politiku jedne zemlje u oblasti knjiga, izdavaštva i pisaca. Moj primer je bila Grčka, koja savršeno funkcioniše na tu temu, i nije jedina. Ozbiljne zemlje imaju te institucije koje predstavljaju nacionalnu literaturu širom sveta. Dokle god to ne uradimo, ne možemo očekivati ni neke velike rezultate.

Na čemu trenutno radite?
Pišem već duže vremena jedan roman, mada mi to sporo ide zbog obaveza koje imam u izdavaštvu. Radni naslov tog romana je "Balkanija" i u njemu se bavim istorijskim ličnostima iz šesnaestog veka na vrhuncu Osmanske imperije. To nisu samo muslimani, već i hrišćani pravoslavne i katoličke vere. Ovde se bavim pitanjem problema identiteta. To je jedan sloj romana, dok se u drugom pojavljuju likovi prisutni u današnjem javnom životu. To su pisci Orhan Pamuk, Aleksandar Genis i mnogi drugi.

Da li možete izdvojiti roman koji smatrate svojim najvišim dometom?
- To je teško. Svaku svoju knjigu volite na jedan privatan način, mada posle izvesnog vremena čovek može da bude i objektivan. Kad bih rekao da mi je "Knjiga o bambusu" vrhunac, ubio bih sam sebe u pojam. Jedan novinar me odavno pitao "A kako je to kad napišete svoju najbolju knjigu na početku karijere?", nesvestan koliko me je uvredio. Ipak i da je to tačno, odgovorio sam da ja moram verovati da ću jednom napisati bolju. "Druid iz Sindiduna" bio je neki spoj one priče o širini i lokalizmu, magiji i realnosti, o muškom i ženskom polu i odnosu prema svetu. Možda grešim, ali knjigama se daju zadaci. Ja nikada ne smem da počnem da pišem jednu knjigu i kažem samom sebi: "U ovoj knjizi moram da budem sve! Moram biti najbolji". Zato postoji život, godine i buduće knjige u kojima ćete prikazivati i neke druge stvari.

Mila Milosavljević

29.07.06

- Nije ni domaća književnost mnogo prisutna van sopstvenih granica. Država je nije logistički podržavala, a ni svijet se za nju nije mnogo ni zanimao. Van politike nismo ni postojali. A sada to sve ispraviti, tako je sporo i teško. I trajaće

Jedan od najuglednijih savremenih srpskih pisaca, Vladislav Bajac, autor je romana: „Knjiga o bambusu“, „Crna kutija“, „Druid iz Sindiduma“, „Bekstvo od biografije“, romana u pričama „Evropa na leđima bika“ i „Podmetači za snove“. Dobitnik je značajnih međunarodnih i domaćih književnih priznanja. Knjige su mu prevođene na više svetskih jezika. Osnivač je i glavni urednik IK „Geopoetika“ koja je svojim naslovima označila novo kulturno polje srpskog izdavaštva.Teme Vaših romana čine fikcija, istorija, mitologija data kroz originalnu formu beletristike, eseja, putopisa... Koliko svijet fantastičkog i bajkovitog čini nadahnuće vašeg stvaralaštva?
- -Od samih početaka svog pisanja bio sam opčinjen izmišljenim. Mora biti da tako nešto čovjek vuče iz najranijeg djetinjstva. Možda je to odbijanje da se odraste. Potom sam izmišljeno zamijenio zamišljenim. Prije proze, pisao sam poeziju. A u međuvremenu sam mnogo prevodio tuđu poeziju. Možda je zbog toga u meni ostala ta “nepopravljiva” i uporna vizija utopijskog koja me je sve godine čuvala od najgoreg. Ponekad sam zaticao sebe kako mi je bivalo draže da ostanem naivan (do mjere podsmijeha) nego sveznajući, samodovoljni i uvijek stavom sigurni balvan.Vremenom pisac sazrijeva i počinje da koristi širu lepezu instrumenata za ono što želi da kaže. Tako sam ušao u vode tzv. istraživačkog pisanja i uz fikciju počeo da koristim faktografiju. A to sam radio da bih fantaziju učinio uvjerljivijom! Kakav čudesan put da se stigne do ubijeđenja. No, od toga važnije jeste da li ste time stigli do čitalaca. Ako ste u tome uspjeli, onda ste zajedno sa njima ušli u vode nove mitologije kojoj je posao da preispita poznato, da ga restaurira i izmijeni. Riječ je o mitologiji u kojoj se obitava estetski a ne ideološki, nacionalistički i konzervativistički.

*Govoreći o istoriji civilizacije, da li ste uspjeli da pronađete pravila pojedinačnog ponašanja i kolektivnih događaja koja važe za sva vremena?
- Hvala Vam na tolikom povjerenju. Ja nisam svemoćan, naravno, ali ako ne vjerujete da pokušaj ima smisla, nećete uspjeti ni da postavite pitanja a kamoli da pronađete odgovore. No, budimo pošteni, književnost posjeduje moć analize i ako je ispravno koristite, doći ćete i do nekih zakonitosti ponašanja. Pomalo zamara to ponavljanje grešaka istorije koje zapravo čine političari. Oduvijek se slika svijeta iz očiju jednog vođe razlikovala od slike svijeta tzv. običnog čovjeka. Ovo “običan” ne znači i manje sposoban, manje obdaren ili manje vrijedan. To samo znači - onaj koji nije došao u iskušenje da misli kako je bolji. Imajući privilegiju da budu Vođe, vođe su umjele da unište i vizije i narode i budućnost. Otud toliki ratovi. Čast izuzecima.

*Da li možemo da primjetimo da postoji izvjesna uniformnost pisaca zapadnih zemalja u kulturološkom smislu, pa time i predrasude u odnosu na „nove“ zemlje?
- Bez obzira na moju malopređašnju oštrinu, ja se veoma klonim generalizovanja. Ono je samo po sebi opasno. Ali, ne mogu ponekad da se otrgnem tom sigurnom utisku da i pisci kao da samo gledaju TV stanice i koriste internet a više ne znaju za arhive, biblioteke i fizičko putovanje kao istraživanje. Gdje je tu lično iskustvo kao provjera opšteg mišljenja?Sve je manje originalnih pisaca. Uniformnost je linija manjeg otpora. Konformizam je globalna potreba. Ali ona je, greškom, zamijenila hedonizam. Otud uživanje u slici Sebe a ne u ono u šta/koga se gleda.

*Član ste Upravnog odbora Srpskog PEN centra koji ima dvije osnovne aktivnosti: međunarodnu saradnju i izdavačku djelatnost. Koliko se do sada uradilo i koje aktivnosti predstoje?
- Kao potpredsjednik Srpskog PEN centra učestvujem u pripremama za regionalnu konferenciju PEN centara čija je tema «Mediteran». No, gosti će nam biti delegacije i pojedinci iz cijelog sveta. Njome ćemo početkom oktobra obilježiti osamdesetu godišnjicu Srpskog PEN-a. Eto jedne godišnjice i jedne institucije na koje možemo biti ponosni bez ostatka. Možda upravo zato ova organizacija radi bez ičije stalne finansijske pomoći i brige. Ostati samostalan, nepristrasan i objektivan, kao što znamo, kod nas je uvijek bilo teško. A za to se uvijek i plaćao ceh.Dakle, ja se više bavim međunarodnim odnosima. Izdavaštvom se bavim na drugom mjestu. Za PEN-ovo izdavaštvo do sada je bio zadužen drugi potpredsjednik Mihajlo Pantić.

- Koji su gorući problemi domaćeg izdavaštva i kako ih prevazići?
- Osnovni problem je nepostojanje Zakona o izdavaštvu. Zanimljivo je da sam prije nekoliko godina učestvovao u pravljenju njegovog nacrta ali on se i dalje nalazi u nečijoj fijoci nekog od ministarstava. Ostvaruje se kontinuitet vlada i ministarstava koje nisu zainteresovane za knjige. Ministar finansija čak opstruiše sve što bi moglo da pomogne izdavaštvu. Slično se ponaša i predsednik skupštine (navodno izdavač). Premijer se složio da 2006. godina bude Godina knjige i – ništa. Svi bi oni, izgleda, da mi i dalje mislimo da je politika jedini razlog naših života. Po čemu se to onda razlikuju od nekih prošlih? Sada je izlaz iz neznanja i nezainteresovanosti floskula “tržište” pa bi njome sve da objasne. Ali, sa knjigama se tako ne može i ne smije.Ista ta država mora da se propisima umiješa kada na tom istom tržištu zavlada nered: poput nekontrolisane prodaje knjiga na kioscima. Nemam ja ništa protiv toga, ako se poštuju ugovori i propisi. Ali to u velikom broju primjera nije slučaj. Ne mogu se takve akcije voditi vremenski neograničeno, po četiri-pet istovremeno i uništavati niskim nekonkurentnim cijenama (pomoću monopolske prodaje na tolikim kioscima) knjižarska prodaja.
Tu su i novokomponovani mini sajmovi knjiga u svakom selu. To rade isključivo trgovci koji bi da na tim mjestima prodaju tzv. crne tiraže. To nisu nikakvi izdavači. Oni se”peru” riječima da “doprinose stizanju kulture u mala mesta” i sličnim glupostima. To vam je isto kao kada biste na taj način pravdali fotokopirnice koje prodaju tuđa intrelektualna djela bez plaćanja autorskih prava.

Na čelu ste ugledne izdavačke kuce koja objavljuje ekskluzivne svjetske pisce. Kojim izdavačkim konceptom se rukovodite i koje ćemo nove naslove „Geopoetike“ uskoro čitati?
- Formula ne postoji, ali mogu da Vam dam dio objašnjenja. Tu su prije svega ljubav, profesionalizam, rad i poštenje. E, da sada ne bih djelovao isuviše naivno, rećiću i ovo: nikada se nisam slagao sa stavom da je to elitistička literatura ili koncept. Ne, jer to vrijeđa čitaoce. Moj san je bio da to što je tzv. “ozbiljno”, za nekoga “elitno” - stigne svuda. I to se događa. Nema prepametnih knjiga. Ljude samo treba navići na više kriterijume. Kada svemu tome dodate znatiželju koja ne može biti samo moja osobina već i mnogih čitalaca, onda se zanimate i za Druge. Ako Druge ne vidite (jer oni su Vaše ogledalo), ne vidite ni sebe. A sa kime ćete se mjeriti nego sa boljima od sebe! Ja neću da se mjerim sa gorima od sebe! To valjda zaslužuje i naše građanstvo.“Geopoetika” nastavlja da osvaja nove prostore. Osnivamo i ove godine nove edicije, objavljujemo i ekskluzivne knjige. I nove autore. Upravo je izašao novi roman Harukija Murakamija, a za Sajam knjiga u Beogradu (opet) objavljujemo najnoviji roman Pola Ostera iz rukopisa, kao svjetsku premijeru, prije američkog originala (koji će se u SAD pojaviti tek 2. januara 2006.). Izaćiće i najnoviji roman Yulijana Barnsa «Artur & Yory» (o Arturu Konanu Dojlu, tvorcu “Šerloka Holmsa”), najzad njegov opet izvanredan roman poslije priličnog broja godina. Čitava vrlo originalna edicija iz oblasti Istorije koju mi zidamo, potom o Gradovima iz pera čuvenih pisaca i mnoge naučne i teoretske knjige. Sve će one htjeti da spoje pametno i popularno, što je naravno izvodljivo.

Književna kritika pogubila mjere vrijednosti

*Knjiga o bambusu izučava se na nekoliko univerziteta u Bugarskoj. Dobitnik ste nekoliko uglednih međunarodnih nagrada. Zbog čega se o recepciji domaće književnosti nedovoljno zna?
- Izučava se ona i na drugim mjestima. I još uvijek se ponegde objavljuje i izvodi. Ljudi iz struke, koji to žele da znaju, mogu lako da saznaju. Ali mnogi ne žele. Mislim da je naša književna kritika (koja se negdje ovih godina zagubila) stigla do krajnje licemjerne tačke. Odavno je pogubila mjere vrijednosti i proglašava budalaštine od knjiga vrhunskim vrijednostima, a ono malo zaista dobrih uopšte ne primjećuje a kamoli da ih negativno ocijeni. To se, kada bolje razmislim, sa srpskom kritikom događa već decenijama. Možda se u bivšoj domovini, zbog obima i privida, to nije toliko primjećivalo.Ali, ruku na srce, nije ni domaća književnost mnogo prisutna van sopstvenih granica. Država je nije logistički podržavala, a ni svijet se za nju nije mnogo ni zanimao. Naša suština za svijet bila je – naša politika. Van nje nismo ni postojali. A sada to sve ispraviti, tako je sporo i teško. I trajaće.

Lično više ne označava orginalno

*Koliko su turbulentna vremena kroz koja prolazimo različita u viđenju evropskih pisaca?
- Prilično. Zapadnoevropska književnost je uspavana sopstvenom sebičnošću. Pisci najviše pišu o potpuno trivijalnim temama. Razumljivo – žive prilično dosadne živote visokog standarda. Postali su razmaženi i njihove muve pokušavaju da nam predstave kao naše slonove. S druge strane, pisci zemalja tranzicije i post ratovske atmosfere nude svoje post plemenske i sudbinske teme kolektiva i nacije ne nailazeći na razumijevanje kod onih kojima je pogrešno upotrijebljena individualnost odbjegla u samozadovoljstvo. Bojim se da razlike po pitanju tema postaju crno-bijele. Uzdam se još jedino u stil. I u sumnju.Mislim da je novac potpuno pokvario svijet. Lično više ne označava originalno već posjedovanje. Imati znači umjeti, površnost je postala pamet. Sve je manje zainteresovanosti za Drugog. Svijet srlja u intelektualnu osrednjost.

Nataša Radović

28.08.04

Vladislav Bajac, srpski pisac srednje generacije jedan je od onih književnih stvaralaca koji, kako primjećuje kritika "traga za zaboravljenim junacima dalekih vremena koji su bili akteri iz drugog plana, graditelji mnogih istorijskih poduhvata, vizionari i čudaci, koje istorija ne bilježi, ali ih podrazumijeva. On ih spasava od zaborava i označava kao vječne junake svih vremena." U takvom duhu napisan je njegov sjajni roman "Druid iz Sindiduna", povijest o keltskom druidu Joanu Breklienu, i Aleksandru Makedonskom, kao i "Bekstvo od biografije", priča o Đorđu Šagiću, učeniku Karlovačke bogoslovije, koji je 1813. godine odlučio da skine mantiju i pridruži se ustanicima i Karađorđu. Zakasnivši Šagić odlazi u svijet, čime započinje jedna nesvakidašnja sudbina budućeg avanturiste koji je za sobom u SAD ostavio dubok trag - čak je napisana i doktorska disertacija o njemu.
Romani Vladislava Bajca u obaveznoj su literaturi studenata književnosti u Bugarskoj, njegova "Knjiga o bambusu" je dramatizovana u Pragu, i u režiji Nikole Zavišica, pod nazivom "Jedan" igrala ju je sa uspjehom internacionalna trupa umjetnika. "Knjiga o bambusu" je u svijetu doživjela uspjeh a za rusko izdanje predgovor je napisao Aleksandar Genis.
Vladislav Bajac je rođen 1954. godine u Beogradu. Objavio je romane "Knjiga o bambusu", "Crna kutija - utopija o naknadnoj stvarnosti", "Druid iz Sindiduna", "Bekstvo od biografije - život u osam imena", "Evropa ekspres", knjige priča "Evropa na leđima bika", "Podmetači za snove - geopoetičke basne", kao i dijve knjige poezije. Za svoju haiku poeziju Bajac je osvojio dvije nagrade u Japanu, a za prozu dobitnik je nagrada fondacije "Borislav Pekić", "Stevan Pešić", "Branko Ćopić", "Šesti april", "Zlatni bestseler", "Hit libris", i nominacija za međunarodnu nagradu "Balkanika" za najbolji roman na Balkanu.
Nedavno je u Makedoniji Bajac dobio međunarodnu književnu nagradu "Zlatni prsten" za sveukupan stvaralački opus i postao član Književne akademije Makedonije. Na početku razgovora za "ART Vijesti", on kaže:
- Ova nagrada se dodjeljuje po četvrti put. Prvo dvoje dobitnika su poštovana imena iz Makedonije, dok je prošle godine nju dobila britanska spisateljica Fiona Sampson. Ona je i urednica časopisa "Orijent ekspres" koji se bavi i balkanskim književnim prostorom. Prije nekoliko godina bila je gošća i na jednoj književnoj koloniji u Srbiji i Crnoj Gori. Moje knjige su prevođene na makedonski (ali objavljivane su i na srpskom). Mislim da tamo imam prilično vjernu publiku, pa čak i tzv. "fan klub". U Skoplju me prepoznaju čak i konobarice u klubovima za mlade! Književna akademija je takođe međunarodna institucija okuplja značajna imena svjetske književnosti. Zavidim im na ideji, odlična je.
Koliko je danas u Makedoniji prisutan književni interes za stvaralaštvo sa prostora bivše države?
- Interesovanje je veliko. Makedonija je u svim proteklim godinama burnih razilazaka pokušav-ala da djeluje kao neka vrsta pomiritelja i mjesta spajanja bivših "bratskih" književnosti. Radila je na tome da odnosi ostanu civilizovani. Tamo, a naročito u Skoplju, postoji jedan intelektualni sloj ljudi koji je veoma širokih shvatanja i koji iz ubjeđenja radi na zajedništvu u kulturi. Nevjerovatna je energija nekih osoba sa Komparativne književnosti (Elizabeta Šeleva) i Instituta za makedonsku književnost (Aleksandar Prokopiev, Vanja Stojanovska), kao i iz izdavačkih kuća Magor, Makedonija prezent, Tri, Tabernakul i drugi, koji Makedoniju čine malom silom modernizma. Uostalom, zar dokaz tome nije činjenica da se ova moja posljednja knjiga "Evropa ekspres" pojavila na makedonskom jeziku samo nekoliko mjeseci poslije srpskog originala? Ja to zovem autentičnom znatiželjom.
U Vašoj posljednjoj knjizi "Evropa ekspres" kao da ste htjeli da se narugate piscima i njihovoj profesiji?
- Možda Vam je riječ "rugati" malo prejaka. Prije svega, u toj knjizi ja sam samoironičan prema sebi kao piscu, a potom sam ironičan i prema kolegama. Ali, morate shvatiti da je meni ideja projekta Književnog voza Evropa 2000 bila već a priori komična: staviti u istu kompoziciju na šest nedjelja stotinu pisaca iz svih zemalja Evrope! Praksa je pokazala da sam bio u pravu; mnogi nijesu izdržali tu sujetnu "uravnilovku", pa su napuštali voz, bilo privremeno bilo za stalno. Zaista je rijetka prilika "imati na dlanu" toliko književnika u tako dugom periodu. Bilo mi je teško da odolim, priznajem. Naravno da sam i ja drugima, istovremeno, bio predmet posmatranja i eventualnog cinizma. Ali, sve je to za književnost!
Kakav je utisak na Vas ostavila Evropa 2000-e godine, s obzirom da ste bili privilegovani da putujete na taj način? Da li ste imali zabluda?
- Imao sam neke zablude, ali one nijesu bile presudne. Na primjer, nijesam poznavao Rusiju. Ono što sam u njoj vidio, doživio i zaključio ipak nije bilo neko enormno iznenađenje. Što se nje tiče, više sam se iznenadio zabludama koje su prije viđenja ali i poslije viđenja te spektakularne zemlje imali neki zapadni pisci. Ta vrsta ograničenosti uma ostala mi je i danas neshvatljiva. To samo govori da su se u svijetu povezale robne marke, ali suštine duhovnih ustrojstava ni iz daleka nijesu. Ali, ja zbog toga nijsam nesrećan. Šta više, mislim da je to dobro jer dokazuje da su razlike u etnogenezi, kulturi i civilizaciji ono što obogaćuje svijet i čini pojedine nacije originalnim, neuniformnim i zaimljivim drugima.
Ja sam lično pomalo bio umoran od očiglednog "šlajfovanja" nekih zapadnih, (pre)razvijenih zemalja. Doduše, bili su umorni i oni sami.... Mene su više fascinirale manje znane, manje isturene kulture poput one u Portugaliji. Imao sam i nekih zabluda oko Baltičkih zemalja. Nije mi se dopala prepotencija svježe "bivših" koji se prenaglašeno ponašaju kao ekskluzivno "novi".
Prije deceniju i po napisali ste knjigu "Evropa na leđima bika", Vaš posljednji roman (roman u pričama, kako ste ga odredili) je "Evropa ekspres". Da li je slučajno izabrana Evropa?
- Naravno da nije. Evropa je naše prirodno stanište i okruženje, i to prije i iznad svih političkih implikacija. Normalno je da pisac istražuje teme svog kontinenta. Doduše, različiti periodi diktirali su i različita interesovanja u okviru ove teme. No, dokaz da književnost tako lako ne gubi na značaju kako (joj) vrijeme prolazi je moj trenutni primjer: upravo se jedan knjževni časopis u Italiji (dugoročno) sprema da iduće godine (!) objavi izbor mojih priča iz one "Evrope na leđima bila" koju sam napisao prije više od petnaest godina! Oni su reagovali na ono što su pročitali, a ne na "godinu proizvodnje". To je više nego utješno za neprolaznost književnosti.
Već 15 godina traje vaša izdavačka kuća "Geopoetika", koja nam je otkrila do tada nepoznatog Ostera, Barnsa, Gordera... Da li ste zadovoljni kulturnom misijom koju je vaša kuća obavila? Spremate li neko novo književno iznenađenje?
- Da, zadovoljan sam što smo opstali, a zatim što nijesmo "pokvarili ukus" tj. što nijesmo pali sa kriterijumom. Spremamo i najnovije knjige naših ekskluzivnih autora Ostera, Barnsa, Maurensiga, Murakamija, Genisa, Borstina, Golemana (zajedno sa Dalaj Lamom) i dr. nekada nepoznatih autora, ali spremamo (kao i svake godine) pisce - otkrića za našu kulturu. Pojaviće se još značajniji američki pisac od Ostera (a njegov duhovni otac) sa potpuno svježom ovogodišnjom knjigom - Don de Lilo, pa jedna švedska autorka sa čudom od romana, pa bugarski najduhovitiji roman posljednjih decenija, pa spektakularna Tatjana Tolstoj (da, iz porodice Tolstoja) - duhovna majka svih modernih i mladih ruskih pisaca itd. Spremamo možda jedan od najboljih korpusa knjiga i autora posljednjih godina izdavaštva kod nas. Što bi sportisti rekli, ove jeseni tj. ovog Sajma knjiga u Beogradu - bićemo mnogo jaki.

Velikima nikada ničega nije dosta

U kakvoj je trenutno situaciji izdavaštvo u Srbiji. Ugrožavaju li vas kiosk-izdanja?
- Ugrožavaju nas jer u Srbiji momentalno postoje četiri (!) istovremene kiosk-akcije koje mjesečno prodaju minimalno šest stotina hiljada knjiga. Iako nas tješe pa kažu "to nije vaša publika", a čija je? Taj novac ipak ode. I te kako to osjetimo, a nimalo nijesam siguran da je sve to dobro; naročito ne ono što nudi (i kako nudi) "Narodna knjiga". Dakle, sada postoje ti "veliki" kojima nikada ničega nije dosta i koji potpuno lažno prikazuju izdavaštvo u Srbiji, a nameću te kriterijume kao opšte važeće. Nastala je jedna erozija izdavačkog morala kod ovih koje zapravo zanima samo novac. Sve drugo je njihova prazna i lažna priča.
Ministarstvo kulture bi moralo, (kao i u drugim normalnim zemljama) ne da zabrani, ali da ograniči broj ovih akcija, njihovo trajanje, vremenske periode i sl. kako bi svi učestvovali koliko toliko ravnopravno na tržištu. A da li će, ne znamo. Hoću da kažem, treba da bude mjesta za sve, ali ne po cijenu ozbiljnog ugrožavanja drugih.

Laž je postala istina

U svim sferama našeg života trenutno se odvijaju razne tranzicije. Ili, težnje za tranzicijama. Ni knjiženvost sigurno neće biti zaobiđena, šta Vi mislite o tome?

- Lijepo ste se izrazili sa onim "težnje za...". Tranzicija traži žrtve, ali gluposti nijesu neophodne. No, mi ih već doživljavamo (ili ćemo ih doživljavati). Već možemo da čitamo previše "hitova", "otkrića", "bestselera", svaka knjiga je ako ne genijalna a ono "tu je negdje...". Akcije megalomanskih razmjera uništavaju realno tržište, laž je postala istina, porezi će uništiti prave, ozbiljne izdavače, nerealne cijene zakupa poslovnog prostora tj. lokala za knjižare onemogućavaju male i prave izdavače da posjeduju knjižare, dok oni sa novcem "sa strane" otvaraju mega knjižare kao da će u njih pohrliti svo ljudstvo sa sela i iz grada koje upravo nije čitalo iz protesta što u nas ne postoje robne kuće knjiga.
Ja, bez obzira na to, još uvijek vjerujem u prave pisce, knjižare i izdavače pa mislim da ćemo svi zajedno još uvijek raditi i živjeti bez obzira na tranziciju. Osim ako ona ne podrazumijeva odlazak u Drugi život.

Vujica OGNJENOVIĆ

29.11.03

Jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih proznih pisaca srednje generacije Vladislav Bajac, čije su knjige prevođene na mnoge jezike i koji uživa nepodeljeni ugled u svetu, napisao je novi roman. U okviru Odabranih dela Vladislava Bajca, u izdanju "Čigoja štampe", pojavila se "Evropa ekspres", knjiga koju je Bajac dodatno čitaocu približio podnaslovom – "Roman u pričama".

U skladu sa opredeljenjem da uvek istražuje i da nijedna njegova knjiga ne liči na prethodnu, Vladislav Bajac smelo rizikuje i upušta se u novo polje, ispitujući granice žanra. Postoji li roman u pričama? Ljudi navikli na odavno ucrtano i omeđeno, odmahuju u znak odrečnog. Drugi sumnjaju. Za to vreme, pisac već kreće ka novom delu, i novim granicama...

- Odlučili ste da se poigrate žanrom, i doveli u ozbiljnu dilemu književne kritičare. Sada ih muči pitanje da li ste napisali roman, ili zbirku priča. U dosadašnjim diskusijama kao da je to jedino što ih interesuje...

– Sudeći po reakcijama koje Vi navodite, čini se kao da bi bilo idealno da se pisac ne meša u svoj posao to jest da ne sugeriše podnaslovom, kao što sam ja u ovom slučaju učinio, žanrovsko određenje. A ja sam to učinio da bih suzio mogućnosti žanrovskih interpretacija (mogao sam ovu knjigu da definišem i kao "putopis" ili kao "esej", a ni tada ne bih pogrešio). A zamišljam šta bi bilo da nisam stavio nikakav podnaslov: pa tek bi se tada kritičari bavili sporednostima! Dakle, hteo sam da pomognem, ali i da pokažem istinu spisateljstva: da autor ima pravo da svoju knjigu vidi kako želi i da ima najveće pravo na grešku. A pošto znamo da kritičari ne greše, ova knjiga je zbog žanra već propustila jednu nagradu. Jasno je da će joj se to tek događati. Idealna je za manipulaciju.

Ipak bih voleo da se ne zaboravi da se knjige dele na one dobre i na one loše.

Pravo na drugačiji stav

- Mene, pak, interesuje nešto sasvim drugo. Prvom pričom u romanu naznačili ste višestruku simboliku. Naslov "Izlazak u svet" za mene je nešto sasvim drugo. U "Evropa ekspresu" ja čitam prvi put Vladislava Bajca lično. Da li je hrabrost otvoriti sebe svetu?

– Hvala Vam što tu simboliku vidite. To je junakov izlazak u svet, ali i moj na izvestan simboličan način to jest kroz otvorenost stavova koje iznosim. To sam učinio zato što knjige po svojoj temi imaju sopstvene zahteve koje pisac mora prema njima da ispuni. Tada je rob sopstvene ideje koju je sam stvorio. Ali, to su stvaralačke zamke. One nisu stvorene da bi pisac samoga sebe unizio već da bi u prosedeu što više toga i sebi i čitaocu otkrio.

Kao i u životu, izgleda da ova otvorenost nije dobra po pisca: neki kritičari kao da jedva čekaju na nju kako bi autoru spočitali njihove (naročito politički angažovane) stavove. U tom "dočekivanju" ima nekog kritičarskog zla i nedopustive sujetne neprofesionalnosti. Moram priznati da sam sit tog navodnog moralisanja upravo onih koji su bili pioniri u rasprodaji estetskih i etičkih normi. Bolje da sam sebe ne vučem za jezik. Možda je hrabrost otvoriti sebe prema svetu, a to bi trebalo da je nekako normalno, ali kao da smo iz one izolacije prešli u neku ličnu iz koje se izlazi samo uz sopstveni rizik i prilično visoku cenu.

- Šta je još izlazak u svet? Borba pojedinca za sopstveni kolektiv, opravdavanje njegovih (ne)namernih grešaka, da bi se konačno izborilo poštovanje samog sebe, u tuđim, ali pre svega u sopstvenim očima?

– Nas čeka još mnogo takvog sučeljavanja sa grubom svetskom stvarnošću. Zato onima koji na takvim mestima i u takvim situacijama ličnošću brane kolektiv ne treba udarati šamare i iz domaćeg dvorišta. Dovoljno ih se nadobijaju na ulici. Ono što će nam najteže ići, to je učenje o toleranciji i poštovanju različitog stava i prava na drugačiji stav. Imam utisak da mnogi ljudi mešaju svoju samozaljubljenost sa ličnim stavom. A naročito nisu svesni te primitivne sramote "da ne daj bože promene sopstveno mišljenje o nečemu, i to javno".

Ja sam često bio "u sudaru" sa prihvatanjem bilo kakvog kolektivnog stava. No, ima momenata kada se ono normalno nacionalno probudi u čoveku i tada brani neku opštiju poziciju od sopstvene. To nije nikakvo nacionalističko bulažnjenje niti rušenje sopstvenog identiteta. To je samo privremeno povlačenje individualnog pred zahtevom momenta. Mada je to izuzetno klizav teren: mnogi su na njemu propali u hladnu vodu. Od tog klizanja do nacionalnih proroka, vođa i spasitelja nacije nema mnogo metara.

- Vešto ste isprepletali dokumentarno sa fiktivnim. Nemate baš blage reči za neke gestove kolega pisaca sa kojima ste proveli sve vreme putovanja po Evropi. Da li ste i rečima samokritike koju čitamo u "Evropa ekspresu" izborili pravo za kritiku? Je li uvek neophodna recipročnost?

– Ako sam kritikovao gestove nekih pisaca sa ovog putovanja, to je bilo iz dva razloga: prvi je što su pisci junaci ove knjige (te su time predmet moje sveobuhvatne pažnje), a drugi je što je meni ova situacija stavljanja stotinak pisaca u "isti koš" bila a priori komična. Otud i poluironija u knjizi, samoironija (jer i ja sam bio pisac u tom vozu), pa i pravo na subjektivnost. Bivajući (što ono kažu – u životu) izuzetno samokritičan, ponekad mi se učini da sam i preterivao. Ali, to sam činio ne samo zato što smatram da je skromnost dobra osobina, već i zato što mi je ta samokritika zaista dozvoljavala da kritički gledam druge. Ali, moja kritika je uvek bila dostojanstvena, obrazlagana, pažljiva, čista. Dakle, ne znam da li je neophodna recipročnost. Mislim, uvek.

Unutrašnja samoća

- Geografija u kojoj živimo može biti komplementarna geografiji duše. To se iščitava u Vašoj knjizi. Otkrivate nam tajne života u "zabranjenim" i "slobodnim" mestima, "zabranjene" i "slobodne" misli. Kako postići sklad, onaj unutarnji, a da nam ne ostanu ožiljci?

– Voleo bih da sam dovoljno mudar i da imam prave odgovore na ovako teška pitanja. Bojim se da pripadamo generacijama koje bez ožiljaka ne mogu da prođu. Ja lično sam imao iluziju tokom 70-ih i 80-ih da će nas belosvetske nesreće mimoići, a onda smo doživeli domaće nesreće, pa tek onda i one spolja. Ja sam, na žalost, politički idiot (iako se mogu pohvaliti i porodičnom diplomatijom). Ali, to što sam idiot ne znači da mi gori od mene mogu prodati političku maglu samo zato što su na političkim pozicijama sa kojih to po definiciji čine. A idiot sam zato što još uvek, posle svega, hoću da verujem da je bolji svet moguć i da smo mi njegov deo, ali onda kada prestanu da nam taj svet objašnjavaju oni koji o njemu manje znaju nego mi sami.

Prošao me je period kada sam mislio da sam nešto dužan tzv. opštim interesima. Sada sam se vratio svojim osnovnim zanimanjima: pisanju i izdavaštvu. U te "opšte interese" sledeći put ću se vratiti kada ja budem taj koji određuje kriterijume. I kada moju naivnost (koju bi neki da poistovete sa glupošću umesto sa idealizmom ili makar utopizmom) ne budu drugi zloupotrebljavali na već izanđale i prevaziđene načine. Dakle, ožiljci su tu; valjalo bi izbeći nove.

Unutrašnja samoća i spoznaja tišine (za koje je potrebna prilična snaga), povratak su u sklad i slobodu.

- Od Londona, "Evropa ekspresom", na kraju smo se premestili u ćiru, kojim smo stigli do Mokre gore, i planine Šargan. Kažete, izazov je u borbi sa jednim vozom. I užitku ako ne znate gde ste. Niti zašto. Jesu li to neki novi putokazi?

– Pa, pre svega, koliko god da sam putovao (i van ovog Voza), ne mogu da ignorišem putešestvija po lepotama i čudima sopstvene zemlje. Tačno je da su kod nas još mnoge pojave samo u naznakama (probajte da zamislite kako ste stranac bez znanja srpskog i ćirilice i da putujete Srbijom!), te je svako putovanje neizvesno. Ali, u isto vreme ono je lepo u nepoznatosti! Zbir tih krajnosti jeste putokaz: kao kada znate gde idete, ali ne znate kuda. Takav je i posao pisca. Takav je i život.

Anđelka CVIJIĆ

13.05.03

Vladislav Bajac, književnik („Knjiga o bambusu“, „Podmetaci za snove“, „Druid iz Sindiduna“...) i celnik izdavacke kuce „Geopoetika“, upravo je predao u štampu rukopis svog novog dela inspirisanog putovanjem literarnim vozom u društvu pisaca iz raznih zemalja, pre nešto više od dve godine. „Evropa ekspres“ je, dakle, „roman u pricama“ o mestima i narodima.

Govoreci za „Blic“ o svom novom „romanu u pricama“, Bajac navodi da mu je putovanje literarnim vozom bilo višestruko znacajno, izmedu ostalog i zbog toga što je u književnu javnost ušao 1988. knjigom „Evropa na ledima bika“.

„To je bio pokušaj da kažem kako ja vidim to stvaranje, koje je vec uveliko bilo pripremano, ujedinjene Evrope, a ujedno i pricu o razlicitim korenima te iste Evrope. Zanimljivo mi je da se posle 15 godina vracam toj temi Evrope i da eventualno uporedim svoja videnja iz tog i ovog perioda.“

Ima li razlike u tim vašim videnjima?

- Mislim da sam sada ispisao knjigu o licnostima i mestima, istoriji i modernosti... U prvi plan sam stavio dva junaka - jedan je voz kao simbol jednog sporijeg putovanja, koje se još uvek da održati u ovoj tehnološkoj eri, i kroz njega se zapravo vidi uticaj brzine, odnosno tehnološkog razvitka na ljudsku percepciju. Drugi junak je pisac, odnosno pisci. I nisam se klonio tog zajednickog imenitelja - šta pisac vidi u Evropi 2000.

I šta pisac vidi?

- Video sam, recimo, jednu uniformnost pisaca zapadnih zemalja koje u kulturološkom smislu i dalje imaju predrasude u odnosu na takozvane nove zemlje. Svoje uvreženo mišljenje zadržali su cak i nakon poseta, recimo gradovima bivšeg Sovjetskog Saveza. I to je jedno od mojih velikih razocarenja. Vidi se da su ‘napumpani’ poluinformacijama ili cak neistinama. Ne videti razliku u kulturološkom smislu, ne videti šta nudi taj duh istoka jeste vrlo opasno, najpre po samog pisca. Pri tom, valja mi priznati i vlastite predrasude.

Koje?

- Lako sam poverovao da su se odredene zemlje, na primer balticke, tako hitro približile svemu onome što je srž ideje zajednicke Evrope. Video sam tamo još uvek mnogo patnje i teškog nasleda prošlosti. Po prirodi stvari nisam mogao da ne pravim poredenje sa Balkanom. Jer imam utisak da i za ovaj prostor važi isto pravilo nerazumevanja kulturoloških razlika koje su, ako se sagledaju na pravi nacin, svojevrsno bogatstvo. Premda je opasno generalizovati stvari, sklon sam da pomislim da su stvaralacke krize prisutnije u razvijenim zemljama. Negde, taj „primitivizam“ Balkana nudi bogatstvo kreacija. Dakle, to jeste nešto turbulentno, opasno ali je zbog toga i izazovno, jer u sebi sadrži jaku crtu individualnog, odnosno razlicitog.

Studenti književnosti u Bugarskoj izucavaju neke vaše knjige, o cemu se ovde skoro ništa ne zna.

- Nisam vam ja neki hvalisav tip, ali ne mogu biti lažno skroman pa reci da mi ne prija što se baš moja „Knjiga o bambusu“ izucava na nekoliko univerziteta u Bugarskoj.

Na osnovu „Knjige o bambusu“ u Pragu je pre nešto više od godinu i po dana izvedena premijera predstave „Jedno“, u režiji Nikole Zavišica. Kakav utisak na vas je ostavilo rediteljevo citanje?

- Nikola Zavišic je poreklom odavde ali tamo ostvaruje karijeru i asistent je na tamošnjoj akademiji. Trupa je internacionalna, predstava multimedijalna (mada ne volim taj izraz), muzika se, recimo, izvodi uživo, a od jeseni ulazi u redovan repertoar elitnog pozorišta u Pragu. Meni se predstava veoma dopada bez obzira što je tekst u drugom planu. Kompletna ekipa je veoma mlada, što veoma ohrabruje, a reditelj je hteo da isprica pricu o svojevrsnoj jedinstvenosti civilizacija i kultura. Tacnije, o tome da problem individualnosti važi za sve prostore. Kurioziteta radi recimo i to da se predstava igra i na ceškom i na engleskom i na srpskom, a pravljena je tako da može da se igra i na trgovima i na klasicnim pozorišnim scenama. U oktobru ce otvoriti pozorišni festival u Lajpcigu.

Tatjana Nježic

26.05.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Vladislav Bajac je, zajedno sa Aleksandrom Gatalicom i Stevanom Tontićem, bio izabran da u društvu više od stotinu evropskih pisaca, predstavlja srpski narod i jedno vreme provede na književnoj turneji koja se 2000. godine održavala, u trajanju od šest nedelja, na relaciji od Portugalije do Rusije. Putovanje je, dve godine kasnije, uslovilo stvaranje jedinstvenog putopisa, koji pod nazivom “Evropa ekspres” evocira jedan čuveni evropski voz Orijent ekspres i tako na setan i melanholičan način priziva jedno daleko romantičnije vreme i povezanost unutar evropskog kontinenta. “Evropa ekspres” se, na jednom literarnom nivou, uspostavlja kao duhovna kompozicija, sastavljena od raznolikih elemenata kao što su ljudi i zbivanja vezani za različite, ponekad disparatne, kulture, jezike, države.
Vladislav Bajac podnaslovom upućuje ka izvesnom romanesknom viđenju stvari “Evropa ekspres” je roman u pričama, što piscu omogućava da se na nivou literarnog i žanrovskog udalji od dnevničkog zapisa sa putovanja i prikloni jednom hibridnom i polivalentnom shvatanju žanra romana, koji danas ne poseduje više svoju preciznu definisanost, kao što je nema ni putopis. Nemački pesnik Hajne smatrao je da je putopis najizvorniji oblik romana, umnogome s pravom, jer prvi opisi putovanja u svetskoj književnosti ujedno sadrže i elemente koji će biti sastavni delovi avanturističkog romana i egzotične književnosti. Putopis se menjao od autora do autora, od jednog vremena, stila, epohe, do drugog, kombinujući u sebi od svega po malo. Slično možemo pročitati u izvesnim pričama (ili poglavljima) Bajčevog romana, u kojem fiktivno ide uporedo sa faktičkim, mešaju se elementi eseja sa žurnalističkim i biografskim, a poetsko je često u sprezi sa refleksivnim. Samooposmatranje i poniranje u sebe, sentimentalni doživljaji pisca, u pojedinim delovima putopisa, takođe oblikuju štimung koji vlada tekstom, zajedno sa ironijom i humorom koji nalaze svoje opravdanje.
Upravo osećanja besmislenosti, apsurda i sopstvene beznačajnosti ističe pisac u prvi plan kada daje izvesnu predistoriju svojoj spremnosti DA PONOVO IZAĐE U SVET, predistoriju koja počinje sa godinom 1999. i okončanim bombardovanjem Jugoslavije. Iako jedan poziv propušta, odlazi u Grčku kako bi tamo primio nagradu za najbolji roman na Balkanu. Pravi prelom nastaje kada se odaziva na poziv Britanskog saveta i odlazi u London gde učestvuju predstavnici konfrontiranih država članica nekadašnje Jugoslavije i gde u nadahnutom govoru pokušava da predoči fantastiku jednog realnog života, toliko apsurdnog, da mu uz mali dodatak šarma “i umeća da se o strašnim stvarima govori sa ironijom” nije bilo teško da taj život (zemlju, ljude) predstavi. Upravo je i momenat reprezentativnog, onog koji predstavlja, nešto što je umnogome obeležilo piščevu poziciju i odredilo odabir onih slika sa putovanja koje su takvoj opservaciji pogodovale. Sa svešću da pripada jednom takvom životu, narodu i kulturi, tražio je i nalazio dobru distancu sa koje je mogao posmatrati i vrednovati ostale. Prvo lice jednine, ispovedni ton sa emotivnim nabojem i refleksijama i sažetim interpretacijama događaja su najčešće odlike i ostalih delova romana. NJegov stil odlikuju pregnantne, poslovične i poetske formulacije.
Voz, slika (modernog) sveta u malom, glavni junak i nosilac ostalih junaka, krenuo je iz Portugalije i na svom putu, prošao jedanaest zemalja i devetnaest gradova: od Almade i Kaškaiša (Portugalija), preko Pariza, Brisela i Dortmunda, te Malborka (Poljska), Kalinjingrada (“Mala Rusija”), Vilnusa (Litvanija), Rige (Letonija), Talina (Estonija), Sanktpeterburga, Moskve (i nepostojećih, tajnih gradova bivše SSSR), Minska (Belorusija) do Berlina, gde se najveći “milenijumski književni marketing” završio, nosio je stotinu i četiri pisca u susret brojnim novinarima, protokolima, priredbama, dočecima, banketima sa gradonačelnicima, guvernerima, ministrima i predsednicima država, te razgovorima sa stranim izdavačima, književnim sajmovima, večerima i nastupima, sedeljkama raznoraznih vrsta, pri čemu su obilaženi muzeji, galerije i biblioteke, kafane i restorani, istorijska urbana i prirodna mesta, kuće znamenitih ljudi, dok je voz, pri svemu tome, menjao pruge različitih standarda, kompozicije, vagone, izgled, a i broj učesnika, jer mnoge sujete, po rečima Vladislava Bajca iz jednog intervjua, nisu mogle sasvim izdržati ovo putovanje shvaćeno “kao nežni zatvor”.
Brojne storije nižu se ovim romanom: od neobičnog susreta sa jednom pisaćom mašinom sa izložbe o totalitarnom režimu i njenom padu u Kaškaišu, koji čitaoca ostavlja u nedoumici ima li ovde domaštanog i izmišljenog, pri čemu opis mašine spada u red onih kakav je do sada pružio možda jedino Danilo Kiš, preko epizode o čuvenom “samoubistvu” Alistera Krolija sa kojim ga je, posredstvom dela “Mali princ”, Bajac vešto doveo u vezu sa Sent Egziperijem, do brojnih drugih imena starije i novije kulturne istorije i stvaralaštva koje pisac sreće na putovanju: spominje se ovde uticaj pisca Ismaila Kadare koji je albansku književnost toliko popularisao u Francuskoj, dajući joj obol jednog “džina” među manjim zemljama i kulturama, susret sa Miloradom Pavićem u Parizu, poseta prekrasnoj i usamljenoj kući u kojoj je detinjstvo provela Margerit Jursenar i ponuda piscu (koju je odbio) da u njoj provede nekoliko meseci, povest o Petru Velikom i Ekatarini Drugoj, Lenjinovim i košuljama Vuka Stefanovića Karadžića, ljubav Koko Šanel i neverovatan podsticaj za njen čuveni parfem, kao i za modni stil, nastao pod uticajem Oktobarske revolucije i lansiran u svet bužoazije ... Gaf ministarke kulture Francuske koja pisca u jednom predstavljanju namerno izostavlja da bi koji dan kasnije plakala na rastanku, razgovor sa Ninom, nekadašnjom stanovnicom tajnog ruskog grada, skandal izazvan ispadom estonskog mladog pisca koji je gubernatora Kalinjingrada prozvao zbog Čečenije, izvinjavanja jednog Amerikanca zbog bombardovanja Srbije, susret sa veselim “kosmičkim” babama koje su svojom razuzdanošću i pesmama iskakale iz otužne atmosfere Minska, predstavljaju plan onih susreta i događaja neizrežiranih i nepredviđenih, neophodnih svakom putovanju i izlasku u svet.
Poseta zamku Malbork, najvećem srednjovekovnom zamku u Evropi uslovila je jednu posebnu celinu. U priči “Đavo u toaletu” uspostavljaju se dva paralalna toka pripovedanja: na nivou dnevnika, putopisnog zapisa, koji obitava u sferi aktuelnog i udvojeni tok priče o vitezu, u jednoj edgaralanpoovskoj atmosferi, koji istražuje misterioznu pojavu drugog viteza, pokušavajući da ga nađe uz pomoć nadzornika, premetačine zamka i na kraju tajne koju je nosila prostorija sa nužnicima: opasnost se krila u njima, jer su ovi umeli da progutaju ljude uz pomoć složenog mehanizma Bajcu je vodič na kraju pokazao otvore u podu toaleta kroz koje su bacani oni koji su u srednjem veku, navodno, opštili sa đavolom. Paralelna priča o vitezu je tako dobila i auru anticipacije izvesnih znanja o zamku do kojih je pisac, boraveći u njemu, došao. Misteriozno okruženje uslovilo je jednu skoro gotsku priču.
U Dortmundu su zakazali fudbalski meč između dve ekipe sastavljene od pisaca Književnog voza Evropa 2000: ekipa Bivša Jugoslavija preinačena je, na insistiranje, a potom i ulaskom Albanca, u ekipu Balkan koja je Ostatak Evrope pobedila sa 5:3. Utakmica je u javnosti imala velikog odjeka, njoj se pridavala važnost koliko i književnosti.
Veliko putovanje Književni voz Evropa 2000 poslužilo je piscu da zapazi i sumira izvesne stavove u vezi sa svojim saputnicima a to je da jasno oseti razliku između Istoka i Zapada i uvidi kako su nepotpunosti Istoka i manjkavosti koje su mu nedostajale da bi ličio na Zapad zapravo predstavljale mesta koja su, u stvaralačkom smislu, bila prednost i izvori inspiracije, nedohvatljivi Zapadu; dolazi do zaključka da putovanja nekima nisu pomogla jer su i dalje ostali pri svojim predrasudama, od kojih pisac zazire uviđajući ih i kod samog sebe.
Krucijalno putovanje sa evropskim piscima, dopunjeno je prethodnim i potonjim događajima, tuđim i svojim putovanjima, tako da su svi delovi ovog “voza” sjedinjeni u jedinstveni Evropa ekspres, svi su stali pod naslov nevidljive kompozicije, neponovljive u svom transferu i dopunjavane sećanjem i posledicama proisteklim iz nje. Ostaje nam da se zapitamo koliko takvih vozova treba da prođe Evropom da bi se uspostavila stvarna mreža ljudskih odnosa zasnovana na jednom realnom uvidu u sve nijanse različitosti među kulturama i koliko nam je tako nešto, u skoroj budućnosti, izvesno: da sa lakoćom “preskačemo” sve granice i uputimo se, pomalo avanturistički, pomalo planski, u prepoznavanje Sebe u odnosu na Drugog.

Lidija Mustedanagić

16.09.03 Politika

Vladislav Bajac, jedan od naših najpoznatijih pisaca srednje generacije, koji je vrlo popularan kod nas i rado i često prevođen u svetu, objavio je ovih dana novu prozu koju je, prema rečima samog pisca, žanrovski vrlo teško odrediti.

Prozno delo pod nazivom "Evropa ekspres", koje je objavila beogradska "Čigoja štampa", najlakše je nazvati romanom u pričama, ali je zapravo reč o knjizi koja pored romaneskne forme, kako objašnjava i sam autor, ima elemente putopisa, eseja i priče.

Izdavač je najnoviju Bajčevu knjigu uvrstio u "Projekat u progresu", odnosno u posebnu ediciju u kojoj već nekoliko godina sukcesivno objavljuje odabrana dela Vladislava Bajca. Tako je knjiga "Evropa ekspres" u ovoj biblioteci zauzela sedmo mesto.

Bajac, pisac koji je čitaoce osvojio romanima "Knjiga o bambusu" i "Druid iz Sindiduna", delima koja su dobila značajna priznanja i kod nas i u svetu, učestvovao je kao jedan od naših istaknutih savremenih pisaca u projektu "Evropski književni voz" koji je u leto 2000. godine šest nedelja išao Evropom. Bajac je bio član "književnog bratstva" koje je putovalo ovim vozom. Ukupno su u ovom projektu učestvovala 104 pisca iz zemalja Starog kontinenta. Jedan od uslova je bio da svako od njih za zajednički zbornik proze priloži po jedan književni tekst. Očigledno je da je za Vladislava Bajca putovanje bilo više nego inspirativno, jer je iz onoga što je ostalo u piščevim sećanjima, uz neizbrisiv emotivni trag, sada nastalo prozno delo koje nužno u sebi sadrži i nešto od autobiografskog.

Vladislav Bajac navodi da nije planirao da knjiga "Evropa ekspres" bude "roman sastavljen od priča, priča koje sadrže elemente romana, esejistike i putopisa", ali da je tako ispalo na kraju. Voz je, to su reči samog pisca, samo povod i razlog za promišljanje o stvarima koje su se dešavale usput. Zato je knjiga ovoga puta ispunila još jedan zadatak koji Bajac uvek sebi daje, a to je da svaka knjiga (ne po svaku cenu!) koju piše bude drugačija.

– Dotakao sam se vremenski bliskijih tema, što je zahtevalo i drugi jezik i već sam čuo ocene da je ova knjiga modernija. Da li je ispunila zadatak koji sam sebi postavio? Videćemo, ali znam da je ovakva knjiga jedna beskonačna priča koja se može ispisati i na 600 stranica i na upola manje prostora. Ja sam se zadržao na ovom broju stranica (167) i rekao bih da je to dah! "Evropa ekspres" teče kao roman, jer su događaji poređani hronološki i, mada sam svestan da to glupo zvuči, može se kazati da je voz glavni junak knjige – kaže Vladislav Bajac.

Vladislav Bajac dodaje da je, kao retko kada, u ovom romanu, koji je više vrsta polueksperimenta, upotrebio cinizam i (samo)ironiju i prema sebi kao piscu i prema sopstvenoj profesiji. "Već samo pisci okupljeni u grupi, na jednom mestu, izazivaju duhovitost i nije lako izdržati tu sujetu koja se pokazuje tokom šest nedelja zajedničkog putovanja. Tu je samo humor od pomoći", veli Bajac.

A. C.

14.09.03 Glas javnosti

BEOGRAD (Tanjug) - "Projekat u progresu" izdavačke kuće "Čigoja-štampa" u kome se objavljuju odabrana dela Vladislava Bajca, dopunjen je sedmim romanom "Evropa ekspres". Vladislav Bajac, pisac romana "Knjiga o bambusu" i" Druid iz Sindidunuma", ovenčanim nagradama i prevođenim na više stranih jezika, bio je jedan od srpskih učesnika "Evropskog književnog voza" koji je tokom leta 2000. godine sa 104 pisca iz cele Evrope obilazio, tokom šest sedmica, mnoge evropske centre.

Bajac je, kao što je bilo predviđeno, priložio kraći književni tekst za zbornik učesnika putešestvija po Evropi, ali je želeo da svoje iskustvo pretoči u neku veću literarnu formu.

Prema rečima Vladislava Bajca, knjiga se žanrovski ne može jasno definisati, jer, pored romaneskne forme, ima elemenata putopisa, eseja i priče.

Prema oceni izdavača Žarka Čigoje, knjiga je u nekoj meri autobiografska, jer se u njoj jasno "prepoznaje" narator - Bajac, ali je svedočanstvo o njegovim susretima sa mnogim kolegama, posebno sa onima koji dolaze sa Balkana. Bajac je rekao da se trudio da sa samoironijom sagleda ovaj jedinstveni literarni skup, te u knjizi ima dosta humora.

11.09.03 Vreme

Voleo je ili ne, pisac Vladislav Bajac obreo se upravo u jednoj takvoj "kolegijalnoj gužvi" kada je 2000. pristao da bude jedan od srpskih predstavnika na višenedeljnoj spisateljskoj transevropskoj ekskurziji specijalnim vozom od Lisabona preko Madrida, Bordoa, Pariza i Brisela, pa potom Nemačke i Poljske do baltičke ruske/postsovjetske enklave Kalinjingrada, potom Vilnusa, Rige i Talina, pa preko Peterburga sve do Moskve, a onda polukružno do Minska, Varšave i napokon Berlina, a sve u društvu spisatelj(ic)a iz svih krajeva i zakutaka Kontinenta... E, to se zove izlet! Pretprošle je godine upravo Bajčeva Geopoetika objavila izbor iz proznih, esejističkih i putopisnih radova pisaca koji su onomad namenski kloparali po šinama – o toj smo zbirci vaktile pisali na ovom istom mestu – a sada Bajac u svojstvu spisatelja i sam literarno uobličava odjeke ovog neobičnog iskustva.

Knjigu Evropa ekspres pisac je odredio kao "roman u pričama", ali treba reći da se radi prevashodno o esejističko-putopisnom štivu; štaviše, najbolje stranice ovog dela upravo su one u kojima pisac pusti na volju svom "oku na putu" – štono bi rekao Mileta Prodanović – da ga vodi i da mu "bira" teme. Sastavljena od uvodne, "izvodne" i deset središnjih celina, knjiga Evropa ekspres strukturirana je fragmentarno, ali narativna crvena nit ipak postoji. Uvodni deo "Izlazak u svet" možda je i najslabiji, pa je nezgoda u tome da može odbiti manje strpljivog čitaoca, onoga kome je bogme vraški teško dokučiti šta je pisac uopšte hteo da kaže svojim malo metapolitičkim, malo metafilozofskim razmišljanjima punim Velikih Reči: dobro veli anonimni "narodni" cinik: trt-mrt, život ili smrt... Što se onog metapolitičkog dela tiče, radi se o teško svarljivim "promišljanjima" iz vremena nakon famoznog NATO-bombardovanja: zapanjeni čitalac u čudu prati – reklo bi se, mrtvo-ozbiljnu – Golemu Borbu pisca sa samim sobom: da li da Planeti nekako oprosti strašan, ničim izazvan zločin... Na kraju piščeva dobrota pobeđuje, i ovaj Svetu ipak "oprašta, ali ne zaboravlja" taj bezobrazluk, te se pomirljivo vraća u nj. Bože, baš svašta. Odgonetka ovog bizarnog ispada možda se krije u jednom potonjem piščevom promišljanju, tamo gde ovaj govori o tome kako ga je rat 1999. baš pravo zatekao, jer je u njegovom ličnom i generacijskom iskustvu i sam pojam "rat" nešto što je vezano za Drugi svetski, ili pak još ranije ratove, nešto dakle sasvim apstraktno i knjiško... Da ne znamo da je čovek bio u Beogradu (a ne u sazvežđu Regulusa), morali bismo se ozbiljno zapitati na kojoj je planeti autor Evropa ekspresa obitavao od 1991. do 1999?! Tja, o tome kako je Srbija, pa i srpska inteligencija, primetila rat i njegove strahote tek kada joj se ovaj, makar i u sasvim razblaženom vidu (u poređenju s onim što su preživeli Bosna, Hrvatska, Kosovo...), dakle više kao – za ogromnu većinu civila – zlokobni i aprijatni spektakl nego kao realna fizička opasnost nadvio direktno nad ruse glave, mogli bi se ispisati naramci knjiga.

Huh. Hrmpf. Valja (nam) ipak nekako suspregnuti ljutnju zbog ovog svakako ipak sasvim nenamerno i nesvesno uvredljivog beogradocentričnog cinizma prema onome što se realno dešavalo tu, oko nas godinama pre nego što je pisac to stigao da primeti. Putnici "literarnog voza", elem, u Lisabonu se otiskuju na svoj dugačak put, i prava Bajčeva priča tek počinje. Nekoliko prvih epizoda, onih u kojima pratimo "ekskurziju" kroz zapadnoevropske zemlje, iz nekih se razloga više doimaju kao blago mrzovoljna predigra, s tek ponekim intrigantnim i lucidnim odbleskom moguće, ne uvek do kraja razvijene i realizovane Priče. Tek kada se vlak bez voznog reda sa svojim živopisnim putnicima otisne na pogrešnu stranu nekadašnje Gvozdene zavese i ovaj Bajčev voz dobija puno, ponekad furiozno ubrzanje, te i pisac obilato daruje strpljivog čitaoca kolekcijom prekrasno uočenih i uobličenih detalja o tom nama tako prokleto bliskom "tranzicionom" svetu, onom u kojem ama baš sve funkcioniše po principu "malo gore i raspašće se" (kako se zove jedna odlična, misteriozna prozna zbirka iz mračnog i sramnog vremena ranih devedesetih). U svakom dobrom putopisu predeli, ljudi i događaji rade za pisca: njegovo je samo da ih ne proćerda olako, da im nađe pravo mesto i formu, da ih oživi svojom demijurškom veštinom – ako je ima, to jest. Zvuči jednostavno, ali ničega težeg u stvarnosti; toga je danas svestan svaki ozbiljniji novinski reporter. Bajčev je kunst u tome što je u tom pomerenom svetu oljuštenog i olupanog, napola razmilitarizovanog Kalinjingrada, u kitnjastom i kulturno bogatom, ali i pomalo nategnuto fensi ambijentu baltičkih državica koje – razumljivo i opravdano, no ipak pomalo pokondireno – beže od vlastite nedavne prošlosti kao kakva maloletna katolička internatkinja od bludne sablazni, u očaravajućoj koliko i zastrašujućoj simbiozi velike raskoši i "prizemne" bede Petrograda, Moskve ili provincijalne Rusije (horror epizoda o gradovima-dvojnicima briljantan je vrhunac ovog štiva!), u orvelovskoj totalitarnosti, jadnom, rustikalnom "narodnjaštvu", ali i tugaljivom trećesvetskom siromaštvu Lukašenkove Belorusije etc., umeo da napipa pravu Priču, i tako knjizi podari više nego upečatljivi tour de force. Na jednom se mestu Bajac žali kako većina njegovih zapadnoevropskih saputnika ni nakon obilaska Istoka nije ništa shvatila; to je verovatno tačno, no ovo nerazumevanje neretko nije baš jednosmerno. Bilo kako bilo, Bajac je Evropa ekspresom i sebi i svakom kvalitetnijem čitaocu rasvetlio ponešto dragoceno i ispisao neke od najboljih stranica ovovrsnog štiva u recentnijoj srpskoj produkciji, što će reći da su i neobično Putovanje i knjiga koja je na njegovim motivima nastala i te kako imali smisla.

Teofil Pančić

08.09.03 Danas

"Evropa ekspres" je novi roman Vladislava Bajca, koji je nedavno objavila izdavačka kuća "Čigoja štampa". Godine 2000, Vladislav Bajac i Aleksandar Gatalica bili su putnici "literaturexpress" voza, koji je prokrstario žilama kucavicama Evrope, ne zaobilazeći ni njene neuralgične tačke. Njihovi saputnici bili su brojni književni stvaraoci, kojima je kolevka Evropa, a domovina svet. Dakle, sirova životna građa bila je povod, poziv iliti inspiracija za roman koji je napisao Bajac. Ovo je pikarsko, ironično, durskomolsko štivo, u kome se smenjuju spoznaja i čuđenje, smeh i sarkazam... Bez obzira da li govori o Almadi, Kaškaišu, Briselu, Dortmundu, Malborku ili Kaljingradu, Bajac koristi jezik kao sečivo kojim pokušava da razgrne aluvijalne ravni vremena i prostora, ali i da razveže čvorove uzroka i posledica koje su načinile Evopu onim što jeste - najprivlačnijim i (pritajeno) najprotivrečnijim kontinentom na svetu.
Pisac u delu "Evropa ekspres" govori u prvom licu, ali je i to zamka. U jednom trenutku, kad se nekoliko ravni u okviru kojih se može pratiti priča otvore, čitalac više nije siguran da li je narator savremenik ovog ili večiti stanovnik nekog drugog sveta, kao i da li je on floberovski duh naklonjen Torou, ili pak alter ego jednom novom, drskom Feliksu Krulu. Nameće se misao da su pojedine priče-poglavlja ovog romana, zapravo u roman prikriveno istraživanje jedne nove evropske fenomenologije duha ili "nagoveštaj univerzalne metamorfoze" , kako bi to, na primer, definisao Anri Frederik Amijel. Čitaoca ovog romana posebno će obradovati i romaneskno-putopisni pasaži, tako retki u našoj književnosti, kao da su ovdašnji pisci uvek putovali otvorenih očiju i zatvorenog srca i kao da je govoriti i priznavati da postoje i drugi svetovi, značilo negirati ovaj naš, u kome dotrajavamo.
"Evropa ekspres" sadrži i briljantne satirične pasaže napisane na temu pisanja i spisatelja, kao i blistave pasaže na temu humora i njegove lekovitosti u svetu, životu, pa i u literaturi. Ipak, ukoliko bi se tražio glavni junak ovog romana, potraga ne bi predugo trajala i čitalac bi uskoro otkrio da ovaj roman ima jednu glavnu junakinju - Evropu, sa kojom je pisac u složenim intelektualno-ljubavno-introspektivnim odnosima. I kako se tkivo romana zgušnjava, tako se pred nama slika konzistentne i moćne Evrope pretvara u akvarel, u kome ima sve više vode, a sve manje boje i živosti i - futura.
Pred nama je, dakle, potpuno nov rukopis Vladislava Bajca, koji se u ovom romanu otkriva i kao homo ludens, igrač, dakle, koji shvata da je čitav život nečija igra sa nama i da je naša igra uslov njenog nastavka. A jedan od najluđih delova igre svakako su i putovanja. Zato što je putovanje samo drugo ime za introspekciju i spoznaju, o čemu, takođe, govori ovaj roman.

S. D.