Eseji o gradu

01.08.20

Zbornik Matice srpske za društvene nauke

Danas govoriti o gradu je nezahvalno: u vremenu rušenja vrednosti i načela koje smo kao zajednica gradili vekovima, složen i važan sistem za društvo kao što je grad, na žalost jedna je od prvih žrtava novog načina vojevanja. Odnose u gradu dodatno usložnjavaju nove tehnologije i rešenja, koji se svakodnevno pojavljuju u primeni. Raširila se pandemija profesionalnog komoditeta, koja sprečava da se javno i jasno saopšte štetnosti pojava i procesa u naseljima, i koja je napala stručnjake skoro svih oblasti, ubrzano uništavajući autoritet profesija. Potom tu je i osveta loših đaka na svim nivoima obrazovanja (a posebno u stručnom), koja je prouzrokovala drastičan pad kvaliteta inženjera kojima se poverava izgradnja i staranje o prostoru. Gubitak autoriteta državne i lokalne uprave među stanovnicima naselja, erozija vrednosti koje stoje vekovima u temeljima regulative urbanog života, preterano mešanje i administriranje svih nivoa vlasti u skoro sve oblasti života naselja, doveli su da se ozbiljno zaljulja kompletna struktura grada građena više hiljada godina.
Stoga, u praksi se sreće veoma malo profesionalaca koji imaju dovoljno rezerve kredibiliteta da mogu da izađu u javnost svojim stavom o gradu, posebno ako se njihov stav kosi sa strujom koju gradi većina. Posebno su retki oni koji imaju potrebnu dozu lične hrabrosti i patriotizma, dve osobine koje su proterane već na samom početku višedecenijskog sukoba u kome trenutno živimo (od udžbenika, preko institucija do javnog života) iz popisa vrednosti na kojima se gradi svaka ličnost koja je dostojna dara života.
Jedan od retkih stručnjaka koji je više nego ispunio gorenavedene činjenice je arhitekata Spasoje Paja Krunić (Nikšić, 23. oktobar 1939 – Beograd, 5. maj 2020). Iza njega stoji ogroman rad vredan svakog poštovanja i rezultati u nekoliko oblasti života: kao arhitekte-graditelja (veliki broj objekata koji su postali deo kulturne istorije Srbije), kao profesora i pedagoga, političara i javnog radnika (redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Gradske vlade Beograda 1997– 2000; potpredsednik prelazne vlade Srbije. 2000–2001, poslanik u Skupštini Srbije 1997–2000, Skupštini SR Jugoslavije 2000– 2004, predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta obnove), i kao čoveka, što je danas najteže i postati i ostati (pomogao je mnogim arhitektima da stanu na noge ili ih je uzeo u zaštitu kada su bili izloženi neosnovanim napadima).
U knjizi pod nazivom Eseji o gradu 1992– 1996. RTS 1 „Beogradska hronika”, sakupljeni su kratki eseji Spasoja Krunića, u kojima kao arhitekta posmatra grad. Mnogi autori, raznih profesija, pisali su o gradu svako iz svog ugla i da i dalje ni najmanje nije iscrpljen materijal koji nudi grad. Međutim, usud arhitekte je da kroz profesiju sagledava veliki broj aspekata grada i da ih primećuje i registruje i u trenucima kada mu se ne posvećuje profesionalno: kada hoda pločnikom (posmatra širinu staze, način popločavanja, zanatsko izvođenje, kako su uključena prizemlja okolnih objekata, preglednost staze, obrada oko drvoreda i saobraćajnih znakova), ali i ljude, kišu, sneg, vetar, proleće, sunčeve zrake, veče, jutro, noć itd. Naime, ako se duša iskreno preda arhitekturi (a drugačije ne može), ona vam vraća širinom i bogatstvom koja se retko može naći u bilo kojoj drugoj profesiji. Sve navedeno važi pod uslovom da arhitekturu uopšte možemo nazvati profesijom, jer se ona na kraju radnog vremena ne može zaključati u fijoku radnog stola, nego se živi 24 sata, sedam dana u nedelji.
Upravo takav pristup zastupa je arhitekta Spasoje Krunić u svojim esejima – prisan i emotivan odnos sa elementima grada, posmatran kroz prizmu utreniranog profesionalnog oka. U stvari, u njegovim rečima nalazi se sâm stručnjak koji je pregazio „hiljade kilometara” u problemima iz prakse, i koji je nakon svega (p)ostao čovek koji jednostavnim rečima iz rečnika naroda kojem pripada opisuje složene probleme našeg odnosa s gradom. Za jednostavno objašnjenje razumljivo svima neophodan je preduslov – istinsko razumevanje stvari. Kratki eseji, koji su našli mesto u ovoj knjizi su: „Rankeova ulica”, „Staklo”, „Javni prostor”, „Klupe”, „Stepeništa”, „Parkovi”, „Sneg”, „Dimnjaci”, „Kapije”, „Svetlo-senka”, „Puzavice”, „Rušenje”, „Kuća na uglu”, „Gradski pod”, „Doziđivanje”, „Mrtvi oblici”.
Eseji više liče na kratke poetske crtice, nego na duge rasprave. Kondenzovane emoci-je, koje dolaze najpre iz vizuelnog registra (tako je, po pravilu, slučaj kod arhitekata koji se usude da crtaju i grade) su opisi stanja koji se projektuju u duši i oku arhitekte stvaraoca u momentima kreacije. To nisu sveobuhvatne projekcije problema, nego pojedini aspekti teme, koji donose nešto novo, koji pomeraju ili najmanje – gaze postojeće granice koje je društvo ostvarilo. Praksa i iskustvo govore da se ne može očekivati da poboljšanja i prodori budu jednako kvalitetni i snažni na celoj širini kontakta arhitekte i projektnog problema, niti je tako nešto moguće. Ali, evidentno je da su pomeranja moguća upornim delovanjem na tačku po tačku granice između ostvarenog i nepoznatog, upravo onako kako svojim životom i ponašanjem poručuje arhitekta Spasoje Krunić.
Ako se uđe u prostor ideja i stavova koje iznosi arhitekta Krunić u svim oblastima delovanja, od arhitekture do politike, jasno se uočava povezanost. Tu se najpre misli na ideje koje je zastupao kao arhitekta, a koje su bliže stavovima postmoderne nego u tom trenutku snažnoj struji moderne. Dugo je postojala kritičnost prema postmoderni zbog pojedinih slabosti. Mora se priznati da je bilo jako teško istupiti iz dubokog kanala koji je načinila moderna svojim delovanjem ne samo u arhitekturi, nego i u filozofiji, književnosti, politici, sociologiji, antropologiji, medicini, itd. Tek se sa vremenske distance mnogo bolje razumeju pojedini odgovori postomoderne kao što su: minimalno istupanje iz koloseka moderne, nedovoljno znanja o klasičnoj arhitekturi ali uporno korišćenje njenih elemenata u oblikovanju građevina, nastavak na primeni teorijskih načela moderne u oblikovanju građevina i naselja, a potpuno drugačiji odnos prema formi itd. Sada se vidi jasno da arhitektonski pravci nisu samo jednostavne sheme oblikovanja prostora nego, manje ili više, kompletni filozofski sistemi koji prelaze granice arhitekture i mešaju se sa ostalim oblastima života.
Najbitniji element Krunićevog stava je ponovno okretanje ka ljudima (korisnicima prostora) i njihovom načinu percepcije arhitektonskog i urbanističkog dela. Pri tome se misli na istinsko a ne samo deklarativno okretanje kako je to činjeno u velikom broju realizacija moderne u njenoj poznoj fazi. Ovaj iskaz autora to najbolje ilustruje:
Ukidajući ornament i uništavajući zanat, napuštajući sva pravila harmonije i reda, najtvrdokorniji pobornici modernog pokreta još početkom ovog veka tako stvaraju nultu arhitekturu, prijatnu i dobru samo kad nema ljudi („Staklo”, str. 12).
Upoređujući političke i arhitektonske principe Spasoja Krunića mogu se pronaći dodatne podudarnosti: odstupanje od glavne struje moderne (arhitektura i politika), povratak prošlosti prekinutoj pojavom moderne (obnova klasične i tradicionalne arhitekture), obnova regionalnih i lokalnih osobina, obnova nacionalnih svojstava i napuštanje internacionalnih ideja (u arhitekturi i organizaciji društva), kritičko preispitivanje rešenja koje je donela moderna ...:
Zatrovani tom bolešću koja dolazi sa Zapada, gde je sve, čini se, pametnije i bolje zato što je tuđe, pojedini arhitekti već šezdesetih godina uvode staklo u arhitekturu Beograda u neprikladnoj meri... Traje i odbrana od hladnoće i toplote na sve moguće načine, leti čak i mokrim ćebadima na prozorima. Kako pre 30 godina reče arhitekt Dimitrije Leko: "Meni se, gospodo, čini veoma žalosno braniti ideje mokrim ćebadima. Načičkane uređajima za dodato grejanje i hlađenje, ove kuće kao da su napadnute nekom teškom bolešću pa se veštački održavaju i kao da samo od električne energije zavisi hoće li oni koji tamo rade preteći još jedan dan" (str. 12).
Dve činjenice zrače iz reči Spasoja Krunića u njegovog političkog i arhitektonskog delovanja. Prvo, trebalo je imati hrabrosti i reći da sve što dolazi sa Zapada ne donosi samo dobro, već ima i lošeg (s vremenom, više lošeg nego dobrog), i to samo nekoliko godina nakon rušenja Berlinskog zida i, u tom trenutku, političkog poraza ideja koje su stajale u temeljima Istočne Evrope. Drugo, njegove arhitektonske ideje, danas u toku energetske krize i problema izazvanih epidemijom (koja je skoro pobrisala velike delove društva i ekonomije), treba se zapitati da li smo zbog potpunog odsustva samocenzure dozvolili sebi da gradimo građevine, pa i čitave gradove, koji si potpuni zavisnici o sistemima koji, ukoliko stanu ili nestanu, u potpunosti parališu upotrebnu vrednost arhitekture, svodeći ogroman broj građevina na neupotrebljivi arhitektonski šut, koji smo imali prilike da vidimo u kataklizmičnim stripovima i filmovima. Trebalo je u tom trenutku imati dovoljno čestitosti i junaštva, i gorke istine izreći najpre svom narodu i struci, a posebno (riskantno) političarima koji su od celokupne situacije videli samo sebe, svoje potrebe i strasti.
Arhitekta Spasoje Krunić je iza sebe ostavio veliki graditeljski i društveni opus. Kada vreme bude temeljno procenilo stvaralaštvo Spasoja Krunića, njegovo delo političara i javnog radnika prestaće da bude nezasluženo dugo potisnuto i prekriveno nerazumevanjem. Međutim, njegov glavni legat su arhitekti i javni radnici koji nastavljaju da izgrađuju svoje stavove i ideje koje je on hrabro uveo na arhitektonsku i društvenu scenu. Ono što je u ovom trenutku sigurno je da će ostati izuzetno projektovani objekti i upravo ova mala-velika knjiga. Imati jednu rečenicu u Pametarnici (zbirci mudrosti) svoga naroda je veliki uspeh, a imati knjigu koja popunjava prilično praznu policu arhitekture 19. i 20. veka je ostvarenje vredno svakog poštovanja. Ova knjiga će staviti Spasoja Krunića u grupu od stotinak velikana koji su iza sebe ostavili delo na kome stoji budućnost naroda u ime koga je prihvatio tešku ulogu da u nevreme, ali kada se moralo i kada je malo njih bilo spremno da to učini, hrabro izađe pred većinu i saopšti joj davno zaboravljene i potisnute činjenice života neophodne da kao zajednica i narod uspešno nastavi život.
Duško Kuzović