Engleski romansijeri dvadesetog veka

27.09.04 Politika

Sve dosadne istorije književnosti liče jedna na drugu; svaka zanimljiva istorija književnosti, zanimljiva je na svoj način. Dosadne istorije književnosti napisane su mahom kao zbirke odvojenih, međusobno slabo povezanih priča, utemeljenih na jalovim činjenicama koje retko uspevaju da ožive i progovore o istinski značajnim odlikama epohe u koju bi trebalo da nas povedu. Ove druge, zanimljive istorije, pisane su kao golemi, raskošni romani (realističke porodične sage ili postmodernističke slagalice, sasvim svejedno), u kojima se predano i strpljivo, stranicu po stranicu, tka gusta mreža međusobnih odnosa između likova i fenomena o kojima je reč.
Upravo takvu istoriju književnosti čini studija Svetozara Koljevića “Engleski romansijeri dvadesetog veka (1914-1960)”. Autorov pristup i postupak sasvim je srodan onom u knjizi “Engleski pesnici dvadesetog veka (1914-1980)” koja, govoreći o poeziji one iste epohe kojoj je posvećena studija “Engleski romansijeri”, tvori sa ovom drugom zaokruženu celinu. Knjiga “Engleski romansijeri dvadesetog veka”, dakle, razmatra dela sedmoro velikana engleske modernističke proze, od njenih grčevitih i dramatičnih početaka, do postepenog smiraja protkanog najavama novih tokova proznog stvaralaštva.

Smisao za detalje

Priča počinje, kako i dolikuje, od Džojsovog romana “Uliks”, čije je objavljivanje - 2. februara 1922. godine, na piščev četrdeseti rođendan - iz današnje perspektive svakako događaj kojim je obeleženo rađanje moderne književnosti. Koljević najpre jezgrovito sumira istoriju recepcije Džojsovog dela: negdanji hermetični i estetistički asocijalni tvorac malo čitanih proznih eksperimenata pretvorio se potkraj dvadesetog veka s jedne strane u visoko isplativu irsku pop-kulturnu ikonu i turističku atrakciju, a s druge u pisca čije je delo - rame uz rame s Šekspirovim - ubedljivo najviše zlostavljano svakovrsnim tumačenjima. U pisanim istorijama mnogo toga zavisi od hijerarhije upotrebljenih činjenica i njihovog različitog akcentovanja - a to, čini se, u još većoj meri važi za književnoistorijske poduhvate. Tako je ovde na više mesta istaknuto da se Džojsovo delo, a s njim i vaskolika moderna književnost, temelji pre svega na piščevom nepokolebljivo subjektivnom odnosu kako prema onome što nazivamo “stvarnošću”, tako i prema mitskoj građi. Modernizam se zasniva ne na rušenju mitova, već na raskrinkavanju njihove besmislenosti u istorijskom vakuumu prve polovine dvadesetog veka. Samo iz takvog suočavanja s dubinom čovekovog “pada u svakodnevno”, mogu nastati novi mitovi čiji će smisao u epohi kojoj pripadaju biti bogat, dubok i lekovit kao smisao antičkih mitova u antičko doba.
Smisao za detalje i istančani osećaj za njihov značaj Koljevićeve su poznate odlike kojima i ova knjiga duguje veliki deo ne samo svoje književnonaučne vrednosti, već i privlačnosti za takozvanog “običnog” čitaoca. Te odlike dolaze do izražaja kako u kratkim, živim i lucidnim portretima pisaca, tako, još više i značajnije, u prikazima njihovih pojedinačnih ostvarenja i određivanju sveukupnog dometa. Tako ćemo, na primer, o Dejvidu Herbertu Lorensu saznati da je već u ranoj mladosti bio “dosledan do surovosti, s magnetizmom onih jednostavnih priroda koje spontano, vitalno i bezobzirno žive sve svoje porive” (str.64), da bi nešto kasnije bilo postavljeno pitanje koje je verovatno od ključnog značaja za vrednovanje celokupnog Lorensovog umetničkog opusa: “...da li je moguće s ubedljivošću simbolično sugerisati onu glad za životom i slobodom koja mora da ostane u nagoveštaju unutar jednog opustošenog sveta datog s tolikom uverljivošću realističke i psihološke specifikacije” (84).
Nije manje važno ni ocrtavanje socioistorijskog konteksta umetničkog stasavanja pisaca i nastanka njihovih dela. Taj kontekst - ponekad presudno značajan za puno razumevanje dela - dat je s čvrstom naučnom preciznošću ali i bogatom literarnom slikovitošću. Zahvaljujući takvom postupku, u poglavlju o Oldosu Haksliju postajemo svesni dubine značaja koji su u piščevom umetničkom formiranju odigrali ne samo njegovo specifično porodično poreklo, već i dramatični period dvadesetog veka u kome je živeo i stvarao ovaj angažovani umetnik i mislilac. S druge strane, sasvim drugačiji vid reakcije na istu neprijatnu epohu otkrivamo u delima Edvarda Morgana Forstera, pisca koji se zajedno s malobrojnim, ali značajnim i intelektualno moćnim pripadnicima Blumzberi grupe, suprotstavljao svojevrsnim estetizmom, okasnelim ali herojski doslednim.

Tragična svest

Deo tog sveta, verovatno najvažniji, bila je i Virdžinija Vulf. Razdirana s jedne strane duboko ličnim nedoumicama i strahovima, a s druge kolektivnim užasima svetskih ratova i njihovih posledica, verovala je da je suština života neuhvatljiva, ali i da je osnovni zadatak umetnosti upravo traganje za tom suštinom. Paradoksalnost takvog sagledavanja vlastite umetničke misije učinila je da iz života ode pritisnuta tragičnom svešću o nedosegnutim ciljevima, ali je, ukazuje Koljević, na tom istom paradoksu utemeljena “unutrašnja eksplozija stvarnosti” (214) u romanima kakvi su pre svih “Gospođa Dalovej”, “Ka svetioniku” i “Talasi” - čiji će epohalan značaj biti istinski shvaćen tek krajem dvadesetog veka.
Kraju veka, mnogo više no epohi modernizma, pripadaju svojom umetnošću poslednja dvojica pisaca kojima se Svetozar Koljević bavi u svojoj studiji: Vilijam Golding i Kingsli Ejmis. Prividna vanvremenost Goldingovog monumentalnog dela zapravo je utemeljena na postmodernističkom razbijanju okoštalih žanrovskih modela. To je naročito uočljivo u romanu “Gospodar muva”, toj zastrašujućoj epistemologiji zla kojom su nadahnute neke od najuzbudlivijih stranica Koljevićeve knjige. “Gospodar muva” objavljen je 1954. godine; iste godine Kingsli Ejmis svojim prvim romanom “Srećko Džim” najavljuje procvat romana s univerzitetskom tematikom, sedamdesetih i osamdesetih godina izuzetno popularnog među pionirima engleskog postmodernizma, poput Malkolma Bredberija ili Dejvida Lodža. Nije, na kraju ove knjige, lišena simbolike ni činjenica da je Kingsli Ejmis otac Martina Ejmisa, pisca koji pripada najužem krugu vodećih britanskih romansijera našeg doba.
Tako kraj priče koju je Svetozar Koljević ispričao u svojoj najnovijoj knjizi postaje početak neke nove povesti. A to je, u studiji “Engleski romansijeri dvadesetog veka”, tek jedan u mnoštvu dokaza tolstojevske teze s početka ovog teksta.

Zoran Paunović