Elegija nad gorama i vodama

18.01.04

POZNATI elegičar iz Šapca Krstivoje Ilić dobio je protekle jeseni tri vredna pesnička priznanja. Najpre je u Sremskim Karlovcima nagrađen “Pečatom varoši sremskokarlovačke”, a zatim mu je u Šidu za izuzetan doprinos negovanju kulturne tradicije i poetskog osvetljenja lika i vremena Filipa Višnjića pripala “Višnjićeva povelja”. U Despotovcu na Međunarodnom festivalu poezije dobio je i “Krunu despota Stefana Lazarevića”, za celokupno pesničko stvaralaštvo. Izdavačko preduzeće “Prosveta” nedavno je štampalo i drugo izdanje njegove knjige “Elegije nad gorama i vodama”.
Vi ste, možda, jedan od poslednjih pesnika romantičara koji je odavno sav svoj život poistovetio sa poezijom. Da li su književna priznanja promenila nešto u takvom načinu doživljavanja sveta?
- Od trenutka kada sam u svom biću prepoznao pesnika, moj život više i nije postojao izvan poezije i to nikakav čin ne može da izmeni. Radost stvaranja koja podrazumeva oblikovanje pesničke reči uspostavila je u meni, i oko mene, celo jedno zvezdano carstvo iz kojeg ne izlazim. Takvo poštovanje stiha prenelo se i na moje odnose prema životu i ljudima. Pesnici su puni ljubavi i poštovanja, a poezija vrhunska molitva koja je izgovorena još na početku stvaranja sveta, kad su se reč i Bog uzajamno prožimali.
Za visoka priznanja “Brankovog kola” i “Pečat varoši sremskokarlovačke” kažete da predstavljaju ispunjenje vaše najlepše želje.
- U stvari, sve je počelo od Branka, koji je tvorac velikog srpskog lirskog pesništva, a Karlovci i Stražilovo simbolizuju u sebi nastanak srpskog parnasa i jednog doba poetske zanesenosti, koje je preraslo u sveopšte vreme, izvan iščeznuća. Sa “Brankovim kolom” promenila se i istorija srpskog pesništva. Poštujem sve pesničke različitosti, ali za pesnike koji bi želeli da traju u duhovnim prostorima “među javom i med snom”, sve je uzaludno ako u srcu ne nose Stražilovo.
Vaš povratak u Podrinje kao da je stvorio novu legendu o pesniku i zavičaju?
- Knjige koje sam posvetio zavičaju, najbolji su moji rukopisi koji pripadaju, uslovno, novom epskom stvaralaštvu. Moje “Mišarske elegije” doživele su tri izdanja, uz još jedno, sa podnaslovom “Stihovi i note”, gde su i muzičke kompozicije Budimira Gajića, koje izvode horovi širom srpstva već nekoliko godina. Zar mi je bilo potrebno veće priznanje. Onda je, eto, došla i “Višnjićeva povelja”.
Još niste ni predahnuli, a stigla je “Kruna despota Stefana Lazarevića”, vrhunac priznanja za bogat pesnički život. Može li se reći da je ova nagrada ispravila neke nepravde u životu?
- Ponekad izgovorim tiho u sebi ime despota Stefana, i to me lagano vrati u daleke vekove raskoši i sjaja, kad je nastajalo kraljevstvo srpske kulture i poezije, sa “Slovom ljubve”, kao krunom na čelu. O tome ću još razmišljati. A nepravdi je bilo, i mnogo više od toga, ali u prirodi pesnika je da prašta. Kratak je zemaljski život i ne bi trebalo da ima mesta za mržnju.
U ovom razgovoru nismo stigli ni da dotaknemo bogato pesničko stvaralaštvo za decu, čiji je Krstivoje Ilić omiljeni pesnik. NJegove pesme nalaze se i u čitankama, antologijama i izborima lektire.

A. DELIĆ

09.10.03

Obnavljajući drevni elegijski distih u srpskoj književnosti, ali odstupivši od heksametra tako što mu je dodao još jedan slog, Krstivoje Ilić je sačinio zbirku istorijsko-refleksivnih elegija u kojima sažima svu tragiku kraja dvadesetog veka. Blago naglašavajući, tek kroz nagoveštaj, Kosovo, Svetu Goru ili tračkog Orfeja, Ilić lokalizuje svoje elegije na balkanski prostor i njegovu viševekovnu nesreću – zabeležila je na koricama najnovije knjige jednog od najpoznatijih savremenih elegičara direktor izdavačkog sektora "Prosvete" Ljubica Miletić.

INTERVJU

Zbirkom "Elegije nad gorama i vodama" posle tri decenije vratili ste se svom prvom izdavaču beogradskoj "Prosveti".

– Od "Razdora u sluhu ruže" do najnovije knjige, gledano po zemaljskoj sažetosti života, kao da su prošli vekovi. Međutim, moje osnovno pesničko posvećenje nije se menjalo: uvek u slavu elegija, koje su za mene jedina molitvena komunikacija sa Tvorcem i visinama!

Meni je danas jasno koliko je stvaralački čin pesnika određen konačnim snom, u beskonačnoj smrti. Zato mi nije ni bilo važno da li sam u "Prosveti" ili "Nolitu", mada su mi to najdraže kuće.

Ostali ste dosledni pesničkoj formi elegijskog distiha, što bi moglo da znači i tragičnom viđenju života. Čak i u stihovima o ljubavi.

– Traganje za pesničkom formom ustvari je traganje za identitetom sopstvenog bića. Pesnik sam koji u tmini pronalazi ozarenje. Tek tamo, gde je sve ostvareno samo u sebi, i u Ničemu, shvatamo koliko nas takvi "prostori užasavaju". A ljubav, kao ruža materinstva, više se pamti po uvelosti nego po mirisnoj cvasti!

Otkrivanje drevnog

Da li je za pesnika predanost, ili još veća odgovornost, obnavljanje stare forme, i njenog uvođenja u tokove savremene poezije?

– Postoji ogromno zadovoljstvo stalnog otkrivanja drevnog i savremenog, i njihovog prožimanja. Ali sve je to tegobno, i puno strepnje: koliko ćemo biti dostojni velikih majstora distiha, i da li će savremenici imati dovoljno poštovanja za takve preobražaje, kojima se povezuju vremena. Kao što je to imala Ljubica Miletić, tumačenjem nadgradnje heksametra u mojim novim stihovima.

U knjizi kao da preovladava nespokojstvo i neka tiha seta nad stvarima i pojavama, nad mestima i prostorima koji su opevani.

– Elegije su, po svojoj suštinskoj prirodi, večne tužaljke nad sudbinom čoveka i sveta. Kod mene, retko se oglašava veličanje života, više je to zadivljenost pred tajnama smrti, koje mi daju punoću i smisao stvaranja. Vidljivi život pesnika samo je privremena tišina koja ga priprema za duhovni prasak sa one druge strane, gde je i početak poezije.

Za "Elegije nad gorama i vodama" dobili ste visoko priznanje Brankovog kola: Pečat varoši sremskokarlovačke. Koliko Vas je to obradovalo?

– U književnim krugovima je poznato da nisam opterećen dobijanjem ili uskraćivanjem nagrada. Živim izvan takve napetosti, srećan što postojim i stvaram. Ali, ko bi od nas mogao odoleti pesničkom izobilju koje počinje sa Brankom? Kad ni Crnjanski, koji bdi nad nama ogroman kao Nebo, nije odoleo – Stražilovu! Radost takve nagrade, njene čistote i uzvišenosti, izazvala je treptaje i u ovako prekaljenom pesničkom srcu kakvo je moje.

Uz to, posebno sam zadovoljan što je isto priznanje pripalo i Ranku Risojeviću iz Banjaluke, pesniku Bosanskih elegija, divnom liriku i prijatelju.

U svim Vašim knjigama dominira jasnoća pesničkog jezika. Koliko radite na njegovom obogaćenju?

– Jezik je za sve nas temelj pesničke građevine, ako nije sam sebi svrha. Drago mi je što mlađi daroviti pesnici ne zaboravljaju Kodera, Nastasijevića ili Vinavera, ali bi uvek u tumačenju pesničkog jezika trebalo polaziti od samog njegovog rađanja, od Branka, posebno što je takav čin započeo u jednoj književnosti lišenoj iskustva!

Orfej je zanemelost pretvarao u govor, a tišinu u melodiju. Svejedno da li se radi o mitološkom, ili istorijskom vremenu. U našem jeziku to je uradio Branko Radičević. Tako ga i ja obogaćujem.

Vladari dinastije Nemanjića

Poslednjih deset godina živite u Šapcu, svom zavičajnom gradu. Nekoliko knjiga posvetili ste uspomeni na njegovu bogatu istoriju. Sada ste se, kako rekoste, vratili intimnoj lirici. Na čemu radite?

– Sa velikim uzbuđenjem započeo sam rukopis "Kraljevskih epitafa". Posvećen je vladarima dinastije Nemanjića, županima, kraljevima, carevima, kao i patrijarhu Savi. Svi će oni govoriti svoje ispovesti iz dubine vekova, iz grobnica i zadužbina, sa fresaka. Odlučio sam se za novu formu epitafa, za koju mislim da nije do sada oblikovana u srpskom pesništvu. Dobro je što sam u svojim poznim godinama u zavičaju. Tu sam pronašao smirenje, ali i novu energiju duha.

Krstivoje Ilić kaže da će se krajem godine skloniti negde u planine, ili banju, da ceo pesnički projekat dovede do savršenstva. Naravno, koliko je to moguće smrtniku, a da ne uvredi božanstva. Sve izvan toga, za njega je istorija – ćutanja.

Miroljub Mijušković