Džon Konstantin Hellblazer - Opasne navike

24.10.09

Podele se karte. Daju se ulozi. Pobednik nosi žetone. Banka se prazni, a pare idu ukrug. Ulog i blef. Rat i diplomatija. Sama igra se ne menja mnogo, ali rat postaje sve brutalniji, diplomatija neotesanija a ulozi sve viši. Obama kaže da promene dolaze, a ko sam ja da mu protivrečim – kaže čuveni strip-scenarista „Helblejzera“
Večiti aktivista i buntovnik, Džejmi Delano (1954), jedan od retko otvorenih i politički osvešćenih autora, radom na možda najzanimljivijem stripskom antiheroju s kraja dvadesetog veka Džonu Konstantinu, objavljivanom i na srpskom u „Belom putu“, zaslužio je mesto među velikanima svetskog stripa. S Gejmenom, Murom i Morisonom krajem prošlog veka izaziva preporod američkog mejnstrim stripa i rađanje „grafičkih novela“. Na početku novog milenijuma, Delano se okreće ka dekonstrukciji mita o Americi sarađujući sa čuvenim hrvatskim strip-crtačem Goranom Sudžukom na kultnom (prerano ugašenom) serijalu „Odmetnuti“. Osim političke satire i izraženog alegorijskog stila, njegov rad obeležilo je učestalo vraćanje poluautobiografskom liku i serijalu kojim se i probio: „Džon Konstantin: Helblejzer“.
Razgovor s Delanom, koji će 31. oktobra biti gost Beogradskog sajma knjiga u okviru strip-radionice, vođen je za SF časopis „Emitor“, odakle prenosimo najzanimljivije delove.
Tokom proteklih decenija Džon Konstantin je naizmenično bio vaš politički portparol, lični demon i Frojdov kauč. Da li se vaš odnos prema njemu menjao?
Moj odnos sa Konstantinom kao likom je čudan: klasična ljubav/mržnja. Ponekad mi se smuči sam zvuk glasa tog iritantnog skota (isuviše je sličan mom, rekao bih), ali kada se, uprkos svemu, s vremena na vreme vratim u njegov svet, što mi izgleda ne gine, to je uvek nalik obuvanju udobnih starih cipela. Da nisam dobio priliku da razvijem Murov lik kroz stranice „Helblejzera“, moja karijera u strip-industriji bila bi vrlo ograničena... nijedan drugi lik mi ne bi pružio priliku da na taj način razvijem svoj glas.
Vaša oštra kritika vladavine Tačerove je jedna od stvari koje su „Helblejzer“ izdvajale od ostalih stripova. Kako stvari danas stoje u Velikoj Britaniji? Ima li poboljšanja?
Poboljšanja?
Gospode – u poređenju s time kako danas živimo, era Tačerove je bila krajnje komotna. Sva sranja za koja smo se bojali da nas priprema višestruko su se obistinila: neobuzdani globalni kapitalizam, društvo pod potpunim i stalnim nadzorom, nezaustavljiva erozija građanskih sloboda i prava na disidentstvo pod izgovorom odbrane od „terora“... Dvadeset prvi vek je ružno počeo i ne vidim mnogo šansi da će biti bolje.
Vi ste se, kao i Alan Mur, uživo susreli s Džonom Konstantinom?
Jednom smo se mimošli na ulici – u Londonu, ispred Britanskog muzeja. Obojica smo se napola okrenuli u znak letimičnog prepoznavanja onog drugog, otvarajući usta kao da ćemo progovoriti... a zatim ih, ne pronašavši prikladne reči, zatvorili, okrenuli se i produžili svako svojim putem.
Stvorivši Čeza, mrzovoljnog ali odanog taksistu, Konstantinu ste pružili savršeni kontrapunkt, vezu sa stvarnim svetom. Kako je on nastao?
Čez je moj blago subverzivni osvrt na klasični arhetip herojevog pomoćnika. On je meta Konstantinovih žaoka, njegov strpljiv i poslušan potrčko, lojalna podrška, stalno njemu na izvol’te. Ali je on istovremeno i Konstantinov oslonac u ljudskoj stvarnosti, njegovo uzemljenje. Jedini lik koji ima dozvolu da pristupi Konstantinovoj ljudskoj istini, da razazna i zloupotrebi njegove slabosti, da nam razbije zablude o njegovoj mističnosti. Veza između Konstantina i Čeza je kompleksna: ni sam nisam siguran da je u potpunosti shvatam, ali se verovatno najbolje može definisati kao „ljubav“.
Najveći zločin filma „Konstantin“ je bio u svođenju Čeza na trabunjavu zagonetku. Najbolji trenutak u filmu je kada je Đavo najzad smrtno pokosio tog iritantnog prcoljka.
Da li je Čez, bar delom, proizvod vašeg iskustva kao taksiste?
To što sam Čeza načinio taksistom je verovatno delom omaž mojoj bivšoj egzistenciji, ali istovremeno i pragmatična odluka da liku pružim prikladan milje koji će odgovarati njegovoj dramskoj funkciji.
„Vertigo“ će uskoro izdati mini-seriju u kojoj će Čez biti glavni junak. Interesuje me kako će se priča odnositi prema njemu. Znam da će sjajno da izgleda: Sudžuka će je crtati.
U grafičkoj noveli „Hororist“ Konstantin se hvata u koštac s vašim originalnim shvatanjem terorizma – personifikacijom užasa, ratova i nepravdi. Odakle odluka da hororista bude žensko?
Pretpostavljam da je hororista ženskog roda prevashodno jer sam želeo da priču predstavim bukvalno kao mračnu romansu – da ponovo istražim Konstantinovu pseudoseksualnu želju da „oseti bol“ putem opsesivne, neodoljive žudnje za okrutnom oštricom patnje otelotvorenom u krvi i mesu – a priči bih dodao nepotreban nivo kompleksnosti ukoliko bi ta romansa bila homoseksualna.
Da li Britanci treba da se najzad otarase svoje kraljevske porodice?
Iako naginjem republikanskom viđenju britanske kraljevske porodice, zaista nemam nikakvu želju da vidim giljotine niz koje teče plava krv. Nemam nikakav stav prema toj instituciji. To je fenomen – ponekad privlačan, često vrlo zabavan. A kad je u pitanju puka znatiželja podstaknuta međusobnim incestuoznim brakovima, možda aristokratska revija nakaza ima više da nam ponudi od one dosadne, prljave, zasnovane na sistemu zasluga. Možda s godinama postajem konzervativniji... Ili, opušteniji.
Gde trenutno leže vaša politička interesovanja?
Sve sam veći libertin sa izraženom socijalnom osvešćenošću. Sve što neko smatra da mu poboljšava život, a da direktno ne ugrožava niti ometa život njegovih suseda, uopšteno gledano, trebalo bi dozvoljavati. Kad im se pruži sloboda, većina građana je dovoljno racionalna da sebi i svojoj okolini ne nanosi ozbiljnu štetu – što se tiče one nekolicine sklonih samopovređivanju, sredstva za savetovanje i brigu o njima pružio bi „porez na slobodu“ koji bi nam svima bio nametnut kako bismo mirne savesti mogli da uživamo u zadovoljstvima po sopstvenom izboru. Oslobođena uloge prinudnog društvenog inženjeringa, mašinerija reda i zakona bi bila slobodna da se efektnije fokusira na ozbiljne zločine: ubistva, silovanja, mučenja, genocid, ratno profiterstvo itd.
Smatrate li da će uskoro doći do bilo kakve promene na globalnom nivou?
Barak Obama kaže da promene dolaze, a ko sam ja da mu protivrečim?
Promena je neizbežna: ali, ipak, neizbežno, stvari ostaju iste. Globalna politika je beskrajna partija pokera. Igrači dolaze i odlaze... dodaju svoje uloge, gledaju kako im gomile žetona rastu ili jenjavaju, civilizacije bujaju ili umiru između dve runde... ali igra klađenja i blefa je večna. Podele se karte. Daju se ulozi. Pobednik nosi žetone. Banka se prazni, a pare idu ukrug. Ulog i blef. Rat i diplomatija. Sama igra se ne menja mnogo... ali rat postaje sve brutalniji a diplomatija neotesanija kako igra odmiče a ulozi postaju sve viši...
Okej, priznajem da isuviše vremena traćim igrajući onlajn poker, dok bi trebalo da pišem svoj roman.
Pre nego što ste postali profesionalni scenarista, bili ste taksista, eksperimentisali sa drogama, tu i tamo ste čak malo muvali na crnom tržištu. Šta bi bilo da Džejmi Delano nije postao pisac?
Jeziva pomisao: bez pisanja kao sredstva za – kao što to, ako se ne varam, Stori Džonson kaže u „Odmetnutima“ – „nalaženje smisla u besmislu“, bez pokušaja da sve zlo i ludilo ljudske egzistencije učinim impotentnim time što ću zamišljati njegove najveće strahote i prikivati ih za stranice verovatno bih se okrenuo ka sebi, naselivši mnogo mračniju i žešću stvarnost od one u kojoj trenutno uživam. Moguće je da bih našao neki ispust za urođeni „gnev“ za koji podozrevam da me pokreće kroz neki vid političkog aktivizma ili radikalnog novinarstva. Ili bih možda naučio kako da pravim bombe. Ovako sam samo uzaludno piskaralo... Tihi porodični čovek koji iz hobija uzgaja spororastuće kaktuse i pomaže u podučavanju (indoktrinaciji) svojih unuka veštinama za koje se nadam da će im biti potrebne ne bi li „promenili svet“.
(Razgovor D. Roganovića iz časopisa „Emitor”)
-----------------------------------------------------
Kockar tuđim dušama
Kako biste opisali Džona Konstantina?
Nesuđeni racionalni, smireni engleski porodični tip kojeg stalno podriva urođena psihopatija.
Iritantni, arogantni, nepromišljeni, autodestruktivni ali neuništivi kockar tuđim dušama, koga iskupljuje samo gracioznost sopstvenog brutalno ironičnog samoomalovažavanja.
Narkoman straha u potrazi za uzbuđenjima, spreman da žrtvuje sve da bi pothranio svoju bolesnu zavisnost.
Podli ološ koji žudi za tragedijom... parazit koji upija patnju, a zatim, nahranjen, uživa u posledicama...
Konstantina je teško „uhvatiti“, njegovi obrisi se stalno menjaju. Sve zavisi od toga kako mu svetlo pada na lice, iz kog ugla i s kojeg odstojanja ga posmatrate.