01.01.00
Recfebruar 1997RETORIKA NAZOVIGVIRIOCA Roman Dzepna kob Voje Colanovica navodi kriticara na iskusenje da govori o "tajnama" koje pisac nije sakrivao, a da cuti o skrivenom. Tako se namecu "vrednosti" za koje bi autor tvrdio da nisu njegove, ili se zanemaruju one koje su namerno isticane. "U tumacenju uvek treba biti oprezan i uzdrzljiv", rekao bi Borislav Pekic. Zbilja, u ovom romanu vreba toliko skrivenih znacenja, intertekstualnih veza i "zamki" da je tesko zamisliti nekoga ko ne bi pogresio ispolji li najmanju neopreznost pri citanju. Vrednost ovoga dela ne sastoji se, ipak, samo u tome. U duhu svoje, poslednjim romanom (Zebnja na rasklapanje) za koji je dobio NIN-ovu nagradu, potvrdjene poetike, Colanovic "oponasa" ono sto niko nije do sada oponasao i sto je tesko predstaviti (Setite se samo onog narodnog da niko nikoga nicemu nikada nista nije naucio, reci ce se u napomeni gde je nagon za negacijom posebno izrazen). Tako se prica o nasem vremenu pripoveda i iz ugla glavne junakinje MaZboSe koja je jos nerodjeno dete. Problematizovanje stvarnosti sa te tacke gledista u pocetku podseca na neposrednost Limenog dobosa Gintera Grasa (u nasoj literaturi zanimljiv je slican literarni pokusaj u nedavno objavljenom romanu Dragana Jovanovica Danilova Almanah pescanih dina). Kasnije se ta neposrednost, koja se cini trenutnom, produzava do samog kraja, nagovestavajuci nesvakidasnje ironijske obrte. Ironija je, istina, prisutna i u oksimoronom nacetom imenu glavne junakinje (Malo Zborano Savrsenstvo). "Savrsenstvo" moze biti "malo" i "zborano" jedino u metafori. Ovakav pripovedacki postupak dovodi do problematizacije znacenja vezanih za tradicionalnog junaka. Moze li lik koji samo podseca na lik i junak koji samo upucuje na junaka biti ista vise od mesavine protivurecnosti simbola? Ali ovaj pripovedac, kako sam napominje, "zazire od simbola". Tako je znalacki predupredjena jedna od mogucih primedbi. Najmanje se moze reci da je to uradjeno uzgred. Kako, ipak, "naceti" preovladjujuci kôd Dzepne kobi? Poznato je da knjizevno delo u citavoj svesti stvara niz asocijacija koje, ipak, vuku tumacenje na odredjenu stranu. Ovde se, medjutim, prizvoljne misli citaoca ironizuju i postaju same predmet pripovedanja. Paradoksalno u romanu jeste to sto se tema o jednom od junaka (Nerodjence, zgepce, fetus) opire smislu i zasniva se na mitskoj zamisli o prici/zivotu/hibrisu. Pripovedanje, otuda, postaje svojevrsno uskrsnuce govora. Zato se pripoveda o inteligibilnom mnogo vise nego o dozivljenome. Pripovedacki postupak priziva refleksija koja samo podrazumeva asocijaciju. "Uvalivsi sebe u nemoguce" pripovedac citaoca uvodi u svet posebnih novina. Brojne primedbe o smislu pripovedanja i vlastitom polozaju prividno tehnicizuju smisao romana, kao da je on strogo odredjen. Neodredjenost znacenja ne podrazumeva medjutim, i neodredjenost pripovedanja. Ironicna podnaslovna naznaka uspostavlja svojstvenu poetiku i retoriku "zavirivanja" (nazovigvirionica od romana, reci ce se u napomeni), aktuelizuje vizuelni svet romana. Vizuelno je posebno izrazajno zato sto je poduprto sirokom akustickom shemom, muzickim asocijacijama, bogatim onomatopejama (paDAM-paDAM, maDAP-maDAP, Kr-kr-krrrr...), alonzmanima -- produzenim trajanjem slogova -- (pro-knji-ze-noooooo, ne is-trrr-caaa-vaaaj, apsoLUTNI prooooogreeeees...), neologizmima (ljubicanstveno, ishmovano, amotamovati, simbolootporan, nazoviumovanja, dzunglolik, plamenolik, nenazovljiv, stresirati se, sporoskljocajuci, jebivetrisemo). Vizuelni efekti promisljeno su gradjeni. To proistice iz uverenja da je jezik (PAzNJA!!! Strogo ekonomisati recima! kaze se u jednoj od mnogih napomena), u odnosu na sliku, nerazvijen sistem, da rec ne moze iscrpsti svu dubinu vizuelnoga. Uvek kada se dodje do granice razumevanja znacenja, nude se u Dzepnoj kobi raznoliki vizuelni elementi i celine (osim same knjige i teksta koji su ocekivana vizuelizacija) kojima se potpunije odredjuje smisao ili se zanimljivije popunjavaju "mesta neodredjenosti". U romanu su posebno pazljivo uoblicene na mahove vrlo opsezne napomene koje, blize objasnjavajuci misao, predstavljaju udaljavanje od kljucne teme. Ponekad su to samostalni tematski odeljci koji natkriljuju osnovni tekst. Time se unosi svrhovita zabuna o onome sto je bitno za ukupni smisao. Neke od napomena se precrtavaju i time upravo izazivaju da budu primecene. Najzad fusnota radja delotvorne beline u drugom delu romana kada se izostavlja osnovni tekst i ustupa mesto "sporednom". Takvo metaforicko "minus-prisustvo" govora nagovestava delotvornu retoriku cutanja kojom se ostavlja mesta za samorefleksiju citaoca. Ali slede i druga iznenadjenja. Slika ispljuvka data preko teksta, simbolicki crtez sake i druge vizuelizacije, zajedno sa cestim velikim slovima, onomatopejama, alonzmanima, aluzijma na stripove (Mljac, mljac. Daleko od toga da oponasam Talicnog Toma. Onog sto povlaci obarac brze od svoje senke.), dramskim dijalozima sa krupno ispisanim imenima ucesnika u razgovoru, kurzivima, izrazima na sedam jezika sa posebnom grafijom (latinski, italijanski, engleski, ruski, nemacki, poljski, francuski...), brojkama... nagovestavaju granicu znacenja koju valja prekoraciti da bi se doslo do nove ontologije romana. Bogati li se, uistinu, stilistika romana ovim grafostilskim postupcima? Gde pocinje, a gde zavrsava "pravo" znacenje? Koliko je lik Vagnera Geteov, koliko Niceov, kojim delom Colanovicev? Sta se nalazi iza neodgonetnute ironije? To su samo neke od nametnutih nedoumica. Da li je resenje moguce i nuzno jednoznacno? Grafostilskim postupcima se, nesumnjivo, potpunije objasnjava sloj jezika u romanu. Ali smisao nije samo u tome. Nenarativne slike jesu potpora naraciji i posebna legenda pripovedacke mape. One su "etikete" koje odmaraju citaoca, ali ga i varaju obecavajuci mu odmor, a u stvari gradeci slozenije znacenje. Graficke oznake umetnute u pripovedanje kao da narusavaju prirodnost "price". Ili bolje, postavljaju pitanje: Je li roman uopste nesto prirodno? Tradicionalni romaneskni kôd nije dovoljan da se odgonetne smisao ovoga dela ispisanog u zagradama. Paralelna samoj sebi, Dzepna kob jeste knjiga razigranih asocijacija umornih od secanja, roman, kako se izrekom kaze, zbunjenog pripovedaca mekoobraznih recenica. Na jednom mestu ce se reci: ... Razaznajete li polno neodredjeni glas vaseg pripovedaca? Ova napomena se moze u beskraj razlagati. Na kraju se stize do simbolike Lucifera i Geteovog Vagnera, cesto pominjanih u Kobi, do demonizma modernog pripovedanja. Ponudjena imena (uz interliterarne veze sa Biblijom, Homerom, Sokratom, Aristotelom, Sekspirom, Vigenstajnom, Lajbnicom, Rusoom, Huserlom, Hajdegerom, Balzakom, Prustom, Kafkom, Singerom, Dostojevskim, Apdajkom, Joneskom...) svojom zvucnoscu stvaraju dodatno, reklamno (ponekad postmodernisticki samoreklamersko) znacenje konteksta. Ako za trenutak zanemarimo sizejnu stranu romana, a zadrzimo grafostilske elemente, uocice se anegdotalna strana pripovedanja (cesta ironicna parafraza: Pice i nistavilo). Ona je nedvosmisleno potvrdjena na kraju: ... Osmeh. Ne bas od uha do uha, sto da se zavaravamo, ali mozda, donekle slican onome u DJokonde... ukoliko takvo poredjenje izdrzava probu zavrsnih godina drugog milenijuma, s obzirom na glasine prema kojima posredi i nije nikakav tanani nagovestaj tajne, vec posledica facijalne paralize. Ova efektna slika, na posletku, salje niz nepovezanih znakova koji se, ipak, povezuju u globalnu ironiju. Zar resenje jedne od najvecih umetnickih tajni moze biti tako neocekivano? Anegdotalna inverzija preovladava. Sifra za resenje pomenutog romaneskog sloja daje se na kraju, na strukturno povlascenom mestu, ne bi li citalac doziveo neophodni obrt drugaciji od onoga koji se ostvaruje u pravolinijskom pripovedanju. Za citanje navedene nadmocne makropoeticke ironijske situacije neophodno je poznavanje umetnickog klisea DJokondinog osmeha utkano u obicaje siroke civilizacije, ali ne samo to. Nuzno je i znanje o funkciji stereotipa u modernoj knjizevnosti. Nastavimo li da istrazujemo ponudjeni tekst otkricemo jos neke znakove. Motivi osmeha i tajne oduvek su prisutni u knjizevnosti. Medjutim, izrazajne mogucnosti novih strukturnih veza nisu bile dovoljno poznate. Secanja na detalj jedne umetnicke slike umesno se povezuju osecajnoscu zavrsnih godina drugog milenijuma iza koga je dugo iskustvo da bi se naivno verovalo "osmesima". Tu postoji jos i vest o "glasinama", dominirajucem zanru savremene usmene kjizevnosti. Gotovo slucajna, ova zanrovska napomena proteze se i van okvira romana. Pominjanje ovoga zanra jeste vrlo svrhovito. Moderni junaci se ne vezuju strogo za svoje reci, kao sto razliciti narativni glasovi nisu nuzno predstavnici odredjenih karaktera. Pripovedacka samosvesna ironicnost pomera granice knjizevnoga govora prema sadrzajima koji se jos uvek, i krajem drugog milenijuma, ne uzimaju kao prirodni deo knjizevnosti. Znacenja u Colanovicevom romanu, ipak, obrazuju skladnu osecajnu sliku. Ono sto, medjutim, ometa komunikaciju, jeste za savremeni "horizont ocekivanja" velika zahtevnost sistema (jer to je nesumnjivo sistem) znanja o kulturi koju obuhvata ovo delo. Ostavimo li po strani znakove iz obrazaca cije poznavanje se podrazumeva, sta ostaje od prihvatanja umetnickog teksta? Preveliki je izazov, ocekivani ishodi nisu izvesni -- da li se u nasoj citalackoj pubici moze naci dovoljno informisanih pojedinaca koji bi cinili znacajniji recepcijski krug dela? Domaci citalac, najcesce, lisen mnogih znanja, ili, jos cesce, neodgovorno odgajan na paradigmi Ceracemo se, zeli da cita i, odmah razume. Veliki broj znatno slozenijih i prikrivenijih aluzija pokazuje neprilagodjenu narativnu strategiju. Izostanak sustinskog razlikovanja likova-naratora, artificijelno nastajanje i nestajanje MaZboSe, neodredjivanje retorike zavirivanja prema predjasnjem "buljenju" (S. Zontag), znatno pomeraju, cesto i odlazu, razumevanje Dzepne kobi. Kao kad poruka bez koda postane previse recita. DOBRIVOJE STANOJEVIC
