17.09.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Ukleti egzibicionizam
Gaetano Brilot jedan je od zapaženijih savremenih kanadskih pisaca koji stvaraju na francuskom jeziku, cenjen od kritike i publike. Roman “Dvojnik” kojim se predstavlja domaćoj publici započinje kao specifičan triler da bi prerastao u psihološko-psihijatrijsku studiju. Barns je neprilagođen - čudak koji vreme provodi na ulicama, u šetnjama, zurenju u izloge ili korpe za otpatke, stajanju na autobuskoj stanici ili u parku. Neprestano nosi torbu sa sobom, često nešto računa i zapisuje. Prolaznici zaziru od njega iako uglavnom nije agresivan. Blok je takođe čudak, ali društveno prihvaćen - on je pisac i odlučuje da stalno prati i proučava Barnsa koga imenuje za junaka svog novog romana. Ubrzo na videlo izbijaju čudakove patološke crte: on prepada prolaznice prikazujući svoje genitalije. Zbog toga biva uhapšen i odveden na lečenje. Pisac ga i dalje prati, razgovara sa lekarima i retkim poznanicima. Oseća sve veću bliskost sa čudakom. Između ostalog saznaje da Barns piše knjigu o nekom čudaku (trebala bi se zvati “Kradljivci duše”). Kada ovog puste na slobodu, pisac otkriva da je on junak te knjige. Shvata da je s mesta uzvišenog proučavaoca svakodnevnog kala, koji će materijal pretočiti u visoko umetničku literaturu, srozan na nivo ‘objekta proučavanja’ što je uvredljivo i vapi za osvetom. Pisac šalje anonimna pisma puna pretnji ali ih i dobija, zatim angažuje kriminalce da poharaju Barnsov stan i pretura po ulovu, prisvajajući deo stvari svoje žrtve koja, pod pritiskom, tone sve dublje u ludilo. Na vrhuncu neravnopravnog dvoboja, mašta, patologija i realnost su nerazmrsivo izmešane. Barns završava u ludnici gde ga kastriraju, tako se ispunjava njegova želja da bude izbrisan iz okruženja običnih ljudi. Pisac je pobedio ali ga je, istovremeno, njegov dvojnik toliko asimilovao - ili je on progutao njega - da je teško razabrati ko je i zašto stoji, besciljno, na ulici.Znani motiv pogubne identifikacije i zamene mesta posmatrača i ’žrtve’ ovog puta je variran u kontekstu literature kao čina distanciranog osmatranja sveta. Izdvojenost sa mogućnošću analiziranja nečijih postupaka, s jedne strane je rezultat nesposobnosti za aktivna egzistencijalna delovanja a s druge strane nosi samovoljno prisvojenu nadmenost, aroganciju, te, u krajnjem, božanske atribute. No, krađa životne snage ili ’duše’ (setimo se verovanja po kome fotografisanje oduzima dušu onome ko je na slici) ne ostaje bez kazne. Živototvorni fluid ’objekta’ preliva se u onoga ko se usuđuje da sudi a nije Bog.
Poigravanje tuđim mukama ne može ostati bez posledica. Žrtva, pod prismotrom, ubrzano propada a njeno mesto zauzima progonitelj. Osetljivi lavirint fizičkih aktivnosti i njihovih stvarnih i umišljenih posledica zahteva vrlo precizan piščev ’rad’. Brilot se opredelio za glas trećeg, neutralnog pripovedača, pa romanom preovladavaju opisi i definicije stanja, s malo dijaloga. Ovakav postupak ipak je morao da istrpi odstupanja uzrokovana napredovanjem priviđenja i opsena (dakle sasvim subjektivnih opažaja) što rezultira povremenim neuravnoteženostima teksta. Krajnji utisak o romanu ipak je povoljan - reč je o korektno ispisanom delu koje donosi intrigantnu priču i predstavlja pisca od koga se mogu očekivati i ambiciozniji poduhvati.
Ilija Bakić
