Dve tačke

10.06.06 Politika

Šimborsku možemo čitati, i voleti, na mnogo načina, a da na to ipak ne utiče teorija brojeva: koliko je knjiga napisala; ili, koliko pesama je u zbirci koju držimo u ruci. Krunski broj u njenom poetskom osećanju je, najčešće, jedan. Idiosinkrazijski upečatljiv, udaljen od gramzivog sve. Sposoban da se rastvori, da se smeje i uzdiše. Uzorak identiteta mnoštva, a time i ubedljiv književni junak: vlasnik posebne sudbine, rođen iz različitosti sveta. Najbliži boji vidika i ritmu iskustva, taj jedan događaj, čin i lik – ono nešto, ili neko – u smiraju dana, iznenadnom zahlađenju, zaokretu reke, prelomu sudbine, ili vejavici, njena je poetika trenutka, sposobnost da se životu kaže: „lep si”, „bujniji ne možeš biti”, a da se to učini potpunim učešćem u njegovom čudu, pre nego ulogom „zakasnelog svedoka”, ili pukog zapisivača njegove prohujalosti.

Pesma Šimborske je pre način da se otvori prozor i snažno udahne, nego trijumf poezije koja trdoglavo ostvaruje neki od svojih visokoumnih zadataka. Pred okom joj je klizni pejzaž našeg bivanja, u neskrivenom opiranju suvoći globalnih zamisli. Kvaku drma pojedinačna ruka, pamtim jedan njen stih. Hvala ti, srce moje/ što me često/ vadiš iz celine/ čak i u snu posebne, nastavlja drugi. U njenoj poeziji svet buja iz svoje neuređenosti, i, umesto preciznog ustrojstva, isporučuje nam „složen i gust vez okolnosti”, spontanu haotičnost, izgubljeni ključ razrešenja, nedostatak sveznajućih poenti.

Zauzvrat su zaljubljenost, začuđenost, istrajni i mudri „nehaj” ove istražujuće poetske strasti i višestruka subverzija uvreženih „pogleda na svet”, nagrađeni, u malobrojnim zbirkama, autorkinim kreativnim vitalizmom, i podjednako, radošću i katarzom onih koji čitaju.

Prelomljena uvek u nekom zrnu trenutka, i jedna jedina pesma Šimborske, uostalom, može se čitati kao otvorena knjiga. Jer, Slučaj okreće kaleidoskop u rukama./ U njemu svetlucaju milijarde šarenih staklića. Stoga i sedamnaest pesama nove knjige čine čitavu kolekciju iluminantnih dela.

Dve tačke inventivno, ali i iz novog ugla, demonstriraju strategiju osmatranja „prostora u prstima slučaja”, gde detalj obasjava pejzaž, a slika se rastvara u očevidnost samog zbivanja. Ova, u Šimborske prefinjeno razvijena metodološka okosnica, osnov je poetske dvoznačnosti: pesma neposrednih događanja sadrži u sebi i dokazni dokument postavljenih teza, a njene premise, čitava skala pitanja, najčešće čine drugi tas terazija na kojima se osporavaju ustoličene istine, relativizuju isključivosti, samerava racionalno i emotivno, a zemaljsko i nebesko, očajanje i nada, najčešće ostaju nerazdvojivo čovekovo nasleđe. Igra dvosmislenog slučaja.

Gotovo svaka pesma, kaže Šimborska, mogla bi da nosi naslov „Trenutak”.

„Dovoljna je jedna rečenica/ u sadašnjem, u prošlom,/ čak i u budućem vremenu;/ dovoljno je bilo šta/ nošeno rečima,/ što će zašumeti, bljesnuti,/ preleteti, proteći/ ili će sačuvati/ navodnu nepromenljivost/ ali s pokretnom senkom”...

Umesto poetskih definicija svega „naizgled večnog i mirnog”, u stvarnosnom razlomku, slučaj se, u novim pesmama naglašenije nego pre, rastvara u razmere udesa, na ukrštenim putevima života i smrti. Nove pesme su stoga i komplementarni odraz onih najupečatljivijih iz opusa Šimborske („Pod jednom božićnom jelkom”, „Utopija”, „Stvarnost zahteva”), i deluju kao konektivna mreža njenih opservacija, koju označava upravo „pokretna senka”, obuhvatna kazaljka u igri perspektiva sazdanih od udarnih vrednosti čitavog multiverzuma slučajnosti, koje, poput onog iz humanog sveta, i same egzistiraju u mnoštvu identiteta i procepu nepoznanica, određujući čovekovu sudbinu pod nebeskom kapom i kosmičkom aurom („Saobraćajna nesreća”, „Prekosutra – bez nas”, „Stari profesor”, „Događaj”), i projektujući sliku o njemu, bez retuša, čak i izvan njegove autoritarne predstave o sebi (maestralni „Monolog psa upetljanog u istoriju”).

Slučaj je tu i dalje upleten u bezimenost naših egzistencija, koje nisu lišene čarobnjaštva i čarolija, ali znaju biti i rana naših sudbina, očica istog tkanja, kroz koju protutnji neminovnost, a gde i mesta gubitka ostaju obasjana životnim znacima: suma iskustva, sa novom tačkom gledišta. Kosmički savoir-vivre, što zahteva tek „malo pažnje, nekoliko rečenica iz Paskala”/ i začudno učešće u toj igri/ s nepoznatim pravilima”, proplanak je na koji nas izvodi ova vrsna knjiga, dinamično prožeta prevodilačkom adekvatnošću.

Ponovo, ispod ruke koja piše, teče bodra mudrost poetskih imenovanja, gde nešto uvek izmiče, a nešto novo se rađa, kraj otvara početak, jedno je sadržano i objašnjivo u drugom, veliko u malom. Kao u rastvorenoj knjizi zbivanja, koja istinski podrazumava dve tačke. Svakako ne u nabrajanju, već u onom temeljnom osećanju Šimborske koje ostaje neizmenjeno: da, uprkos apokalipsama, Tako je mnogo Svega,/ da je ništa prilično dobro zaklonjeno. Da se svet, ipak ne završava.

Tanja KRAGUJEVIĆ