Drveno more

30.03.06

1.Možete li nam reći nešto više o vašim počecima? Znamo da je vaša prva priča bila o jednoj staroj dami i njenom psu, i da je bila ocenjena kao dobra od strane vaše nastavnice engleskog jezika, tako da bismo želeli da otkrijemo nešto više o vašim mislima i interesovanjima u tom dobu, pošto ste bili okruženi raznim oblicima umetnosti (vaš otac je bio priznati pisac i scenarista, a vaša majka glumica). Kako ste se našli u toj teškoj i divnoj ulozi pripovedača?
Nikada nisam želeo da budem pisac ili da imam bilo kakve veze sa tim, zato što je moj otac bio poznati pisac i zato što smo imali težak odnos. Ali nekako, oko moje sedamnaeste godine, počeo sam da pišem o svom ocu, uprkos svojim osećanjima i to je postalo vrsta opsesije. A pošto sam bio dete koje je uvek imalo opsesiju prema nečemu, jednostavno to je bio logičan ishod stvari.

2.Da li ste imali književne uzore? Možete li nam reći kakve uticaje su imali na vaš budući rad?
Jednom je K. S. Luis rekao da je pisao onakvu vrstu knjiga kakve je sam želeo da čita. To je jedna prilično nepopularna izjava, ali mislim da je istinita. Verujem da u suštini svaki pisac piše onu vrstu priča koju bi sam rado čitao. Njegovi uzori, ako ih uopšte ima, pisali su knjige kakve želi da čita i to je razlog zašto toliko voli njihovo delo. Moji uzori su bili južnoamerički magijski realisti1 poput Kortasara i Borhesa, kanadskog Robertsona Dejvisa i veoma velikog američkog romanopisca Džejmsa Seltera.

3.Kako dobijate nadahnuće za vaše neobične priče? Imate li bilo kakvih poteškoća u početku pričanja i možete li nam dati neke naznake o samom procesu pisanja, kako izgleda to kada počnete da pričate priču?
Ima pisaca koji u suštini znaju celu priču kada je počinju i, da se tako izrazim, prosto samo „popunjavaju rupe“. A ima i pisaca koji ništa ne znaju i jednostavno poveravaju svojim nagonima da ih odvedu na prava mesta. Ja pripadam toj drugoj kategoriji. Osećam da mogu započeti roman kada mi je poznata prva rečenica ili naslov knjige, što obično dolazi pre no što napišem prvu reč. Za mene, pisanje je poput šetanja velikog snažnog psa: otvoriš vrata i životinja te odvede gde god ona želi da ide.

4.Šta danas čini dobru priču? Kao što možemo videti, mnoge stvari u književnosti promenile su se u drugoj polovini XX veka, pogotovo u prošlih 40-50 godina. Postoji veliki broj nedovršenih serijala, a vi ste jedan od autora čiji romani jesu završeni. Šta vi mislite o pojavi nedovršenih serijala romana i da li u svemu tome postoji dublja umetnička svrha ili se radi o nekoj vrsti biznisa, ili je pak nešto treće u pitanju?
Mislim da previše pisaca piše serijale više zato što su isplativiji, nego što ima nečeg dubljeg u tome. Znaju da će čitaoci kupovati knjige u kojima je određena vrsta likova, zato što su u isto vreme i bliski i opušteni sa njima i sa svetovima u kojima ovi žive. To je razlog zašto je toliko od fantastične literature loše – zato što pisci biraju da stvore „telefonske imenike“ od šesto strana koji se ne završavaju, što će im godinama donositi dobar prihod. Umesto da se usredsrede na zaista zanimljivu i fokusiranu priču.

5.Da li je moguće za čitaoce i kritičare da daju neko žanrovsko određenje vašim romanima? Vaši značajni romani, Zemlja smeha i Drveno more, izgleda da su mešavina književnih žanrova – je li to slučajnost ili je to deo vaše poetike? Imate li omiljeni književni žanr?
Kad god me neko upita u koju kategoriju spadaju moje knjige, ja kažem u „mešanu salatu“. Kada praviš mešanu salatu, ubaciš i paradajz, i zelenu salatu, crni luk, rotkvice, i tako dalje. Kada pišem knjige, ubacim u recept i nešto od magijskog realizma, i nešto od psihologije, ponešto od ljubavnog, i nešto fantazija, i tako dalje. Ja pišem mešane salate.

6.Kako ste došli do ideje za vaš roman Zemlja smeha? Da li je ova priča neka vrsta omaža pripovedačima i pripovedanju ispričana na poseban i drugačiji način? Šta je bilo nadahnuće za ovu koncepciju sudara realnog i nadrealnog sveta?
Čitao sam novelu Sola Beloua „Gonzaga Manuscripts“ i bio sam opčinjen idejom o biografu koji hvata nestvarnog umetnika i otkriva ko su bili oni „iza kulise“ njihovih knjiga. Pre no što sam došao u Evropu, živeo sam u unutrašnjosti Mizurija, gde se i odigrava Zemlja smeha. Tako da sam jednostavno kombinovao pejzaž američkog srednjeg zapada sa pričom o nekome ko pokušava da otkrije činjenice o svom omiljenom umetniku. Ali kao što stara izreka kaže – budi pažljiv sa onim što želiš, jer bi se to moglo i ostvariti.

7.Tom Ebi i Freni Mekejb (obe verzije) zaista su zanimljivi likovi zatečeni usred čudnih događaja. Kako ste ih stvorili? Frensis Mekejb je bio „neka vrsta maloletnog prestupnika“ kako je to Dejvid Hjuz rekao za vas u jednom periodu vaše mladosti. Takođe, Tom Ebi je usamljeno dete jednog filmskog glumca. Jesu li oni, možda u nekom majušnom delu, vaša književna ovaploćenja?
Moja supruga kaže da mi Freni Mekejb veoma nalikuje, i moram priznati da je pisanje knjige njegovim glasom bilo jednostavno, zato što sam samo „progovorio“ njegovu priču i zapisao je. Ebi je zasnovan na momku kojeg sam poznavao pre mnogo godina – na sinu Hamfrija Bogarta i Lorin Bekol. Veoma fin momak, ali bez obzira na to, uklet svojim previše slavnim roditeljima.

8.Veoma je zanimljivo to što kao veoma učestali motiv u vašim pričama srećemo posebne pse. Možete li nam otkriti zašto ste izabrali pse da budu jedna od posebnih veza među vašim pričama, i u kojim karakteristikama se nalazi njihov značaj za vas? Oni imaju dualističku prirodu u mitovima i legendama širom sveta – da li je to slučaj u vašim pričama ili se radi o nečemu drugom?
Psi su anđeli nižeg reda. Kada bi ljudska bića imala bar polovinu vrlina koje oni poseduju, nazivali bismo ih anđeoskim. Oni su verni, iskreni, u ljubavi predani do kraja, puni oproštaja bez zadrške kada ih povredimo, najbolji prijatelji koje smo ikada imali, uvek raspoloženi da nas vide i da budu sa nama, i tako dalje.
Ali zato što su „samo“ psi, mi ih odbacujemo. Kada razmislite o tome, mnogo grešimo što to činimo. Volim pse i još od sedamnaeste godine uvek sam imao jednog pored sebe. U nekih poslednjih tridesetak godina, uvek bulterijera, kao što je to slučaj i u mojim romanima. Zašto? Zato što su zabavni i uvek me nasmeju.

9.Jeste li ikada bili u prilici da vidite i pročitate prevedene verzije svojih romana? Možete li nam reći kako to izgleda kada vidite svoj sopstveni rad na nekom drugom jeziku? Koliko original gubi prevodom na drugi jezik i da li se uvek događa ta pojava? Da li ste u prošlosti sarađivali sa prevodiocima?
Uvek govorim prevodiocima da mi pošalju bilo kakva pitanja koje bi mogli imati o mom delu, tako da bi njihove završene verzije bile što je moguće bliže originalu. Ponekad su prevodioci jako dobri, ponekad su užasni. To u potpunosti zavisi od voljnosti izdavača da zaposli zaista dobre ljude da urade posao. Prečesto, osrednji ali jeftin prevodilac biva zapošljen, koji odradi posao brzo i, kao što je i očekivano, rezultat biva osrednji.

10.Možemo li danas govoriti o mejnstrim i slipstrim književnosti, pošto imamo velika književna dela slipstrim žanrova koja su „prešla“ u mejnstrim? Kako kritičari vide vaše delo, kao slipstrim, mejnstrim ili je njihovo mišljenje za vas nebitno?
Ne marim za kritičare. Uopšteno, oni su propali, frustrirani romanopisci koji kritikuju samo zato što su nesposobni za stvaranje. Susreo sam mnogo slavoljubivih kritičara kada sam studirao svetsku književnost. Nikada nisam zaboravio kako je svaki od njih priznao da je u nekom trenutku hteo da bude ili pesnik ili romanopisac, ali da je otkrio da nije dobar u tom nastojanju i da je to razlog zašto studira da postane kritičar.

11.Možete li nam reći nešto o vašem poslednjem romanu „Glass Soup“?
Roman „Glass Soup“ je nastavak mog poslednjeg romana „White Apples“. U pitanju je ljubavna priča o čoveku koji je umro i nekim čudom je uskrsnut. No, on nema nijednog sećanja na prošlost i većinu priče provodi pokušavajući da otkrije šta mu se dogodilo i zašto. Usput se zaljubljuje u ženu koja je u samoj biti njegove potrage.

12.Da li ste upoznati sa srpskom i drugim manjim književnostima? Koji vam je pisac van engleskog govornog područja omiljen, ako ga imate?
Pročitao sam Hazarski rečnik i jedan od mojih umetničkih heroja je Emir Kusturica. Mislim da je film Crna mačka, beli mačor jedan od najboljih filmova koje sam ikada pogledao.

Hvala vam, gospodine Kerol, bilo nam je veliko zadovoljstvo.

Autor intervjua: Vesna Milić.

13.04.05

Složeni fenomenološki, antropološki i spoznajni problemi u romanu Dž.Kerola uobličeni su u jedan jednostavansimbolički sistem. Ovaj autor gradivlastitu mitologiju koja daje neobična ineočekivana rešenja starim pitanjimakojima se umetnost zanima otkako postoji: traganjem za ravnotežom u sebi iodnosima sa drugima; problemom dvjstvakoje se umnožava i problemom sputanostiVremenom koje ograničava čovekovedelatne sposobnosti - ono što doznajemonismo u stanju da blagovremeno primeni-mo.

Uzastopni zločini u malom graduŽdralov Vidikovac tvore jedan krugzadataka, zagonetki zbog čijeg jerešavanja neophodno da Frensis Mekejbpromeni svoj ustaljeni načina reagovanjai prirodu vlastitog mišljenja. Ove misterije ga navode na ispitivanjeprošlosti stanovnika grada, njihovihmeđusobnih odnosa i kvaliteta životakoji vode. Radnja romana odvija se u trupravca - kroz prošlost, sadašnjost ibudućnost - čime ss problematizuje i odnos prema istoriji čoveka-pojedinca iistoriji svekolikog postojanja.

Varijacije na temu moralnih i emotivnih prekršaja likova, tefantastične, nadrealns sitacije izrastaju iz onih oblika ponašanja, želja ilirazmišljanja koja su zapravo neprirodna(sadomazohistički brak Skjavovih,samoubistvo jsdne tinejdžerke).

Okosnica ovog sveta - ljubav, briga,porodična i prijateljska osećanja - bivaju narušeni smrću Starog Dobrice,tronogog psa, koji nikome ne pripada.Zbog nemogućnosti da sahrani ovo čudnobiće (posrednika među različitimnivoima egzistencije), Frensis Mekejb,šef policije grada, prinuđen je da sesuoči sa zbivanjima koja ga navode dapreuzime odgovornost za život tog sveta,kao i aktivno suprotstavljanje zlu koje mupreti. Stara fizika i stara religijaviše nisu dovoljne kao modelirazumevanja življenja koje je poprimiločudesna obeležja - da bi se u tom novomsvetu i opstalo nužna je promena ustrojstva čovekoše svesti. Naporednost tihprocesa prilagođavanja novim pravilimaigre, zahteva od junaka romana najvišistepen maštovitosti i pronicljivosti -i tu se možda nalazi odgovor na pitanjezašto su nam one i date.

Slamanje mentalnih kočnica dovodiaktera do prihvatanja do juče neverovatnih ili alogičnih veza između najrazličitijih fenomena postojanja - zahvaljujući tom preokretu u percipiranjurealnosti svet ponovo poseduje svojukrhku ravnotežu, koja nam je svimaneophodna, upravo kao polazna tačka zatumačenje tog istog sveta i mesta koje čovek u njemu zauzima. Čovek, biće kojeobjedinjuje prirodno, iskonsko i civilizacijsko, trajanje obeleženoproizvodima kulture jeste jedino bićekoje se bavi saznavanjem Suštine, koja jeu romanu rasklopljena kao sistem posebnih vidova postojanja. Priroda jeprožeta strogim, logičkim zakonimakoji ne ugrožavaju civilizaciju, negopotvrđuju čoveka baš u ovoj delatnosti -spoznavanju više istine koja je imanent-na svemu što živi. Otud Kerol insistira na temi ljubavi prema ženi i porodiciumssto ostvarivanja bliskosti sa vanzemaljcem Astopelom apostol vere u prividna iprilično neumna objašnjenja o tome štaje Vasiona i zašto smo mi uopšte ovde.

Fantastičko je u ovom delu postignutoveštim nagomilavanjem stilskih figura,mstafore, alegorije i paradoksa, a ciljmu je da kod savremenog čitaoca, pobornika naučno-tehnološkog mišljenja probudi ili povrati potrebu zapreosmišljavanjem sopstvenog unutarnjegkosmosa. Različiti modusi fantastičkeliterature - mitološki, poetski, tehnološki - obuhvaćeni ovim delomobogaćuju, na formalnom planu temupovezivanja svih mogućih misaonihstremljenja u jedan jedinstven instremitarij za otkrivanje onih sposobnosti kojenam razlog našeg postojanja čine pristupačnim, jasnim i dovoljnim.Život koji sanjamo jeste život kojiimamo. Pitanje je samo da li to i znamo.

Katarina Rašić

28.05.04 Politika

Džonatan Kerol (1949), američki pisac, koji već više od dve decenije živi i stvara u Beču, u svom pretposlednjem romanu „Drveno more”, u prevodu Gorana Skrobonje, a u beogradskoj izdavačkoj kući „Kojot”, postavlja neobičnu zagonetku, čije rešenje ostavlja otvorenim.

Junak i narator romana „Drveno more” je Freni Mekejb, sredovečni šef policije u gradiću Ždralov Vidikovac, u blizini Njujorka, a zaplet počinje stupanjem na scenu Starog Dobrice, olinjalog, tronogog psa, kog će Freni pokupiti sa ulice.

- Čudni i neobjašnjivi događaji počinju da se nižu smrću Starog Dobrice, a Kerol nam pripoveda o stvarima koje, na kraju krajeva, možda i ne želimo da čujemo. Govori o neumitnim klopkama identiteta, nepredvidivim tokovima sudbine i teškoćama s kojima se suočavamo kada želimo da upoznamo sebe. Zagonetka drvenog mora, s početka, biće u romanu ponovljena nekoliko puta, ali odgovor i razrešenje nijednom se neće pojaviti na zadovoljavajući način. Ovo može da frustrira čitaoce, koji su navikli da „kusaju” prozu u nekom „za poneti književnom restoranu”, ali slične zagonetke Kerol postavlja u većini svojih dela - kaže Ivan Nešić.

M. N. V.

08.10.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Kada u kancelariji Frenija Mekejba, šefa policije u pastoralnom Ždralovom Vidikovcu, u državi NJujork, ugine nedavno nađeni tronogi pas imena Stari Dobrica a odmah zatim nestane svađalački nastrojeni bračni par, redovni čitalac horor štiva posumnjaće da je pred njim još jedna priča po receptu “strava u maloj varoši” koji je započeo Stiven King a nastavili da ga do bezličnosti rabe više-manje loši pisci. Na pomenuti podžanr podsećaju i lagani, kolokvijalno-ispovedno-mudrijaški Mekejbov monolog, uplitanje njegove porodice (žene i pastorke) te rafali dosetki iz usta sporednih likova.
Međutim, kako priča odmiče, bolje rečeno, juri bez predaha, postaje jasno da je u pitanju nešto sasvim novo i neobično. Kerol (1949) uopšte nema volje da se bavi šablonima; njegova namera je, čak šta više, da ih krši i razgrađuje. Otuda će simpatični šerif uskoro sresti samog sebe u tinejdžerskim godinama, pa otići u zadnji i predzadnji dan svog života, vratiti se, sa svih svojih 47 godina, u detinjstvo, pa u sadašnjost koja, pak, više nije onakva kakva je bila. Tu mu se, da gužva bude veća, pridružuje i on u dečačkim godinama; oni zajedno otimaju i ubijaju i zakopavaju leš tipa koji je sumnjiv (iz sumnjivih razloga). Rečenom valja dodati ponovnu pojavu mrtvog psa, drugare-čudake, oca švalera, suprugu koja umire a na njeno mesto dolazi nova ( u jednoj liniji dok je, u drugoj, Mekejb spasava) i, konačno, pojavu vanzemaljaca koji su sve ovo zamesili a ne bi li ispunili plan o stvaranju kosmičke mašine koja ima zadatak - pazite sada - da probudi Boga - Tvorca koji je legao da odmori. Kada se sve ovo zamešateljstvo pokuša upiti u glavu čitaoca rezultat je vrtoglavica, začuđenost, zbunjenost i, postepeno, zadivljenost. Jer, Kerol u svakoj sceni poništava zakonitosti koje su se podrazumevale, briše ih ili vitoperi.
Otuda priča samo liči na one o putovanju kroz vreme jer u standardnom SF inventaru nije moguće sresti samog sebe pošto to izaziva raspad vremenskog tkiva. Otuda priča u početku liči na horor ali ni to, svakako, nije. Pisac nema nameru da se odmakne od glavnog junaka i otkrije više nego što ovaj zna tako da neizvesnost, posle 100 strana, postaje frustrirajuća a posle 200 strana doseže granicu strpljenja. Ipak, očekivanog razrešenja svih šerifovih (čitaočevih) muka nema jer ovaj umire a njegov naslednik (on - tinejdžer) dobija lakonski odgovor od vanzemaljca da operacija nije uspela u prvom ’cugu’ ali će, možda, u sledećem. Time se definitivno izneveravaju uobičajena pravila jer nema zaokružene, logične celine i svrhe (to je kao da u krimiću ne saznate ko je ubica). Kerol konstantno stavlja na probu čitalačko pristajanje na pogodbene zakone žanrovske priče jer ih menja prema svojim potrebama. Tako se približava opasnoj granici zasićenosti iznenađenjima koja se ne objašnjavaju a sebi nameće obavezu da, s jedne strane, servira sve veće opsene i, s druge, da oseti kada je tren da se sve završi kako se ne bi urušilo pod sopstvenim teretom. Zadaci su poprilično teški ali, takva je svaka inovativnost. Kerol pomalo gubi dah u poslednjoj trećini romana da bi se uzdigao tužno-srećnim finalom koji zatvara knjigu ostavljajući mogućnost da bude nastavljena u novom krugu pravila i odstupanja. Za zagovornika postmodernizma nastavak bi bio izvestan jer je poigravanje varijacijama neodoljivo. Hoće li Kerol nastaviti u ovom smeru ostaje da se vidi (“Drveno more” je originalno objavljeno 2001); za sada je on primer vrsnog pisca tzv ’slipstrima’, jedinstvenog spoja žanra i glavnotokovske literature, čija dela su sveža, vrcava i provokativna.

Ilija Bakić