Drugi pored mene - antologija pisaca Jugoistočne Evrope

05.04.08 Danas

Knjiga Drugi pored mene značajan je izdavački poduhvat u našoj kulturi pre svega zbog toga što se istovremeno pojavljuje u sedam zemalja Jugoistočne Evrope, ali i stoga što pokušava da obrati čitalačku pažnju na problem Drugog, Drugosti i Drugačijeg koji je u ovim kulturama - ili u jedinstvenoj balkanskoj kulturi - često potiskivan i guran pod tepih, bez obzira što je svakoj od njih ili njoj (još uvek nisam siguran da li je u pitanju mnoštvo ili jedna) imanentan, odnosno figurira u njoj kao neodvojiv deo.
Reč je, dakle, o zbirci eseja i priča iz pera eminentnih pisaca, koji svojim narativima pokušavaju da lociraju problem i da ga osvetle iz različitih uglova.
Ipak, s ovim konceptom, koji je naručen od strane nemačkog izdavača, ima i nekoliko problema. Pre svega razlika u stavovima između autora i autorki eseja gotovo i da nema. Postoje neke lokalne nijanse koje ne treba prenebregnuti i koje ovo štivo čine zanimljivim, ali u načelu se problem Drugog posmatra istim očima, tako da se dobija utisak da je knjiga napisana jednom rukom. Time je narušena dinamika čitanja koja stavlja čitaoca u poziciju da suprotstavljanjem autorskih stavova preispituje svoje i da kroz to doživi neku vrstu katarze ili makar dubljeg uvida.
Ono što može zasmetati čitaocu jeste mučna tema koja je aktualizovana balkanskim krvavim pirom iz devedesetih godina. Da nije bilo toga i stvaranja nacionalnih država (odnosno država koje teže nacionalnoj čistoti) verovatnoća da se ova knjiga pojavi bila bi na granici statističke greške. Time se ova tema ne bi našla u knjizi i propustili bismo priliku da o njoj čitamo. Ovako, konkretizovana kontekstom ubijanja, silovanja, paljenja i proterivanja, Drugi pored mene priziva u svest uglavnom slike nasilja i rata, a drugi iz naslova su već odsutni, odnosno više nisu pored mene.
Pored toga, većinu pisaca eseja u ovoj knjizi čine ljudi koji više ne žive u sredinama kojima je knjiga prevashodno namenjena. S jedne strane to proizvodi određen tretman Drugosti u knjizi jer se ona posmatra sa univerzalne, a ne konkretne tačke gledišta. S druge strane, to upućuje i na specifičnu poziciju autora kao Drugih u odnosu na većinu u kulturi kojoj pripadaju, a to povećava autentičnost njihovih iskaza.
Pored mogućih skiciranih problema koji se javljaju u čitanju ove vredne zbirke, u njoj postoji i nekoliko pravih proznih bravura, pripovedaka koje uspevaju da se nametnu svojom književnom lepotom i time još jednom potvrde primat umetnosti nad životom, posebno u onim slučajevima kada se umetnost na najneposredniji mogući način bavi upravo najmučnijim i najtežim životnim temama. Priča Zašto? Davida Albaharija koja otvara zbirku, u već poznatom maniru ovog pripovedača, govori o problemu drugosti kroz usta Drugačijeg koji postaje mnoštvo, odnosno o marginalcu koji centripetalnom silom istorije biva doveden u centar, bez svesti o sebi i/ili drugom i čini zločin. Dijalektički obrti pozicije pripovedača svedoče o nestalnosti samog koncepta kojem je posvećena knjiga, kao i o moći pojedinca da taj koncept prekraja po sopstvenom nahođenju.
Ipak, najveće otkriće je pripovetka Kiša bugarskog pisca Dimitrea Dineva. U pravoj markesovskoj atmosferi potopa, pisac uspeva da ispriča uverljivu i duhovitu priču o sukobu hrišćanske i muslimanske porodice, o nametnutim razlikama koje se poništavaju u trenutku kad odron zemlje pokrije groblje. Naravno, mrtvi se prisvajaju po sećanju jer nije moguće utvrditi gde se nalazi čiji grob. Ovakva detronizacija tradicije pokazuje svu uzaludnost ljudske zablude o ukorenjenosti i trajanju-u-istom, istovremeno ističući život kao silu koja ne mari za stečene i nametnute granice. Moguće je da je upravo bugarski pisac, s obzirom na činjenicu da u njegovoj zemlji nije bilo krvavih sukoba, mogao najrasterećenije da piše o Drugosti, da se čitavoj podeli na naše i njine podsmehne bez bojazni da će povrediti bilo koga i da će ispasti politički nekorektan.
Upravo u toj činjenici da su autori morali da vode računa o drugosti kojoj se obraćaju i o onoj koju zastupaju, leži najveća slabost i dosadnjikava čistota ove knjige kao celine. Njeni najveći dometi nalaze se upravo u pripovednim prilozima, dok su esejistički svakako značajni i ponaosob vredni, ali i kudikamo manje zanimljivi za čitanje. To, naravno, ističe i potvrđuje staru razliku između tragedije (proze) i istorije (neknjiževnog diskursa) koju je još Aristotel isticao, odnosno kad god uspe da spoji zanimljivu i aktuelnu temu i vrhunsku obradu, književnost ima nadmoć nad svakim esejističkim pokušajem. To, naravno, nije ništa novo, ali često zaboravljamo to da istaknemo u našoj politizovanoj kulturi.

10.01.08 Vreme

Priređivač je zadao piscima okvirni domaći zadatak: razmatranje lepote i traumatičnosti susreta s Drugošću, usred turbulentnog nam balkanskog Potkontinenta
Famozna "trusna područja" idealno su tlo za kojekakve prosvetiteljsko-analitičarske (i ko zna još kakve) Projekte: mir, poverenje, tolerencija, komunikacija... Sjajne reči za delove sveta u kojima je baš to najdeficitarnija roba. Svačega tu dakle ima, od mamipare za donatore i organizovanog mlaćenja prazne slame pa do suvislih (i suvislo realizovanih) ideja, koje se mogu ovaplotiti u najraznoraznijim oblicima; pa čak, evo, i u vidu knjige. Dakako, jasno je, "knjige ne menjaju svet", ne barem tako neposredno, ali ga u najmanju ruku čine podnošljivijim... Uostalom, nikako ne bih potcenio terapeutsko dejstvo Talenta i Pameti, dveju stvari koje je inače najteže sakriti.
Zbirka Drugi pored mene, pomalo neprecizno podnaslovljena kao "Antologija priča i eseja pisaca Jugoistočne Evrope" (srpsko izdanje: Samizdat B92, Beograd 2007) kolekcija je tekstova koje je od dvadeset i jednog pisca iz svih zemalja bivše Jugoslavije, te Bugarske i Albanije, naručio i priredio Šveđanin Ričard Švarc; radi se o inicijalno nemačkom projektu, ali s namerom da se knjiga pojavi i u svim zemljama kojima je zahvaćena. O samom priređivaču ovde se (pre)malo zna, poneko će ga se setiti kao "muža Slavenke Drakulić", no radi se o odličnom piscu čija je izvrsna "istočnoevropska" knjiga Room Service odavno još prevedena u Hrvatskoj (Durieux); nije poznato zašto su velebni srpski izdavači prošli pored nje kao onaj poslovični iguman kraj inoverničkog mezarja.
Ričard Švarc zadao je svojim piscima jedan jedini okvirni "domaći zadatak": razmatranje iskustva Drugosti, lepote i(li) traumatičnosti susreta s njom, pa još u kontekstu turbulentnog nam Potkontinenta... Jasno je da je ovakav tematski okvir dovoljno labav da otvara široke mogućnosti, od kojih, bogme, nikako nije na poslednjem mestu ni ona da se sve pretvori u beskrajnu litaniju "politički korektnih" fraza i opštih mesta, u poučitelno nagvaždanje u kojem sve pršti od "tolerancije" svega onoga što zapravo lako tolerišemo upravo zato što o njemu ne želimo ništa da znamo, što s takvom Drugošću uopšte ne želimo da se sretnemo, kamoli da ona postane deo naših života. Najbolja, ako ne i jedina efikasna preventiva potiv ovakve opasnosti jeste izbor dobrih pisaca; Švarc naposletku može biti zadovoljan svojim izborom, pošto su njegovi saradnici – uz sve podrazumevane razlike, uključujući i one najbolnije: u kvalitetu – ipak najvećim delom izbegli tu vrstu fraziranja, radije se opredelivši za ličniji, samim tim literarniji pristup.
Možda baš zarad gorenavedenih razloga, ovaj namerno istumbani ovlašni pregled knjige valja započeti od Nenada Veličkovića: u maestralnom "pričoeseju" Bedel, lucidno (a ne lucprdno) duhoviti Sarajlija najotvorenije, upravo "nihilistički" subverzivno i otvoreno iskazuje prezrivu rezervu prema tako prečestoj jalovosti i frazerstvu ovakvih Projekata – a i organizovanom mantranju o Drugom inače – nemilosrdno ga "rasturajući" (a uzgred i građansku i spisateljsku osobnost izvesnog Veličković Nenada...) upravo zato da bi ga tako otrebio od parazita, da bi govor o Drugome (samim tim i Prvome) učinio iznova mogućim.
Među vrhunce ove kolekcije može se ubrojati i kratko, elegično prisećanje Bore Ćosića – koje, šta da se radi, neizbežno priziva Ulogu moje porodice... – na svet jednog građanskog detinjstva, prvo razlomljenog selidbom ("Dečja duša, to je takođe jedan od onih zavežljaja koje trpaju u golemi kamion sa ostalim stvarima, neka se tumba kako hoće. Ja sam bio jedno tumbano dete, jedna malena duša prekomandovana u neki novi garnizon našeg života, bez ikakvog priziva. Jer dete je samo poslednji redov u vojnoj hijerarhiji porodice, koje treba da primi svako naređenje viših vlasti, ćutke") koja je valjda najtraumatičniji detinji susret s Drugim, jer će se ispostaviti da si baš ti taj Drugi u novom deljenju karata, a potom i nimalo romantičnim batrganjem kroz tesnace pobesnele Istorije, odjednom tako prepune opasnih i razgalamljenih ljudi u uniformama raznih sorti, kadrih a neretko i voljnih da te unište, a da ne znaš ni zašto, kao što ni oni ne znaju. David Albahari ispisuje jezivu priču iz neimenovanog bosanskog grada sa početka rata, rata kao besmislenog i samosvrhovitog pokolja, kao što je to i istorija, ona šekspirovska, ona koju "priča idiot", baš kao što je i u Albaharijevoj priči narator "idiot" koji će poslednji učiniti ono isto što su već svi učinili pre njega, zakoračivši s onu stranu dobra i zla, "rasteretivši" se bremena Ljudskog. Slavenka Drakulić u striktno dokumentarističkom ispisuje tri mini-priče o dubokim padovima, ali i visokim uzletima temeljito iskušavane Ljudskosti u ratu; čitaocima Miljenka Jergovića mnogi će likovi i motivi iz izvanrednog njegovog eseja biti već odranije poznati, no ono što je ranije fragmentarno koristio u svojim prozama, u tekstu će za ovu zbirku Jergović "posložiti" u dojmljivu hroniku sopstvene porodice kroz nekoliko naraštaja, čiji će pripadnici dobijati šamare od Istorije neretko baš na onaj uvrnuti, cinični, uzaludno nepravedni način na koji je to – tako nam se čini, ako i to nije samo jedna sebična projekcija u koju nam je milo poverovati – samo u ovom vazda nesnađenom delu sveta još moguće. Biljana Srbljanović se pokazuje kao vrlo vešt pripovedač, duhovito i inteligentno opservirajući putešestvije svog junaka (iz ovijeh krajeva) na interkontinentalnom letu koji se pretvara u zamršeno prolaženje kroz bar trostruku mrežu Drugosti, mrežu u kojoj si čas lovac, a čas ulovljeni. Blizu je tome i Aleksandar Hemon u fragmentarno-mozaičnom (para)autobiografskom eseju o emigrantskoj Drugosti koja gleda na svoje "domaćine" kao na nekakva neautentična bića, oslobađajući se tako valjda šoka sopstvene nesigurnosti i "neautentičnosti", prisilne – metlom Istorije, naime – "presađenosti" u posve drugačije podneblje. Čarls Simić priču o svom beogradskom odrastanju sjajno transformiše u esej o sopstvenoj Drugosti "srboamerikanca" od kojeg se ima očekivati ispunjavanje izvesnih "patriotskih zadataka", koje mu ne pada na pamet da ispunjava jer su glupi koliko i zli; ali će ga zato taj "nedostatak" dovesti u poziciju onog najgoreg, najneprihvatljivijeg Drugog: onog koji je zapravo Naš, pa mu se Drugost ne može i ne sme Oprostiti... Slično je to i kod Lasla Vegela, samo što je potpuno drugačije: biti Stranac, to je još i podnošljivo, ali biti "stranac poznanik", onaj obližnji, lokalni Drugi (recimo, pripadnik manjine), e, to je nevolja; mada, ništa veća nego da se bude manjina unutar manjine, koja takođe ima svoje ostracističke mehanizme; oni koji sa svim tim "nemaju problem" neka uživaju u blagodetima apsolutizovane Nacionalne Države, o kojima dvoji Vegel, ali o kojima izveštava i Maruša Krese, posećujući rodnu Sloveniju, detektujući jedno samocentrirano Samozadovoljstvo.
O prirodi te "nacionalne države" kao legalnog odgajališta ksenofoba i sistematskih nepoznavalaca Drugog izvanredno piše Albanac Fatos Kongolji; za razliku od njega, slavniji mu zemljak Ismailj Kadare kao da otaljava posao, isporučujući ni po čemu upečatljivo razmatranje naravi avetnog boljševizma (mada je u početku vrlo obećavalo, s onim izvariranim šekspirovskim motivom!). Priča Vladimira Arsenijevića Neukorenjenost kao da dolazi iz jedne postnacionalne konstelacije, no tako je samo na površini, to je taj njen mizanscen severnoevropskih "alternativaca": ipak, njegovi su pravi junaci tužni Balkanci, oni koji možda lično nemaju problem s Drugošću, ali svejedno ostaju Drugost Sama, i to će veoma skupo platiti. Bugari Dimitre Dinev i Vladimir Zarev posežu za istorijskim parabolama (Dinev, rekao bih, uspešnije) u dočaravanju "balkanske traume Drugog" (koja je, dakako, sveljudska, no, to je posebna priča); Irena Vrkljan sa svoje višedecenijske berlinske adrese šalje lirski, potresni, dojmljivi portret jedne krhke emigrantske duše koja se slomila i nestala pod teretom tuđe krivice, osećajući se odgovornom zarad nečega što je neko Drugi, tobože u njeno ime, počinio drugim ljudima; Beć Cufaj sa Kosova kroz "svođenje računa" sa umirućim ocem i njegovim životom ispisuje brutalno iskrene stranice nove povesti Kosova, o kakvoj se ovde (namerno?) ništa ne zna: "Mrzeo sam. Mrzeo sam isto toliko koliko sam se osećao omraženim." Luan Starova kontemplira o granicama, onim koje možeš čitati kao đavolje međe koje Dele Jedan Narod (što je diskurs zvan "nacionalistički šmrc"), ali i kao odviše materijalne pokazatelje proizvoljnosti državnog nasilja nad porodicama, nad ljudima, koje sile visoko iznad njih bacaju koekude. Dragan Velikić malo šlajfuje – kao da je, bož"meprosti, "politički analitičar" – dok hvata zalet, a blizu optimalnog tempa stiže onda kada se napokon poduhvati lične priče. Saša Stanišić isprva pridavljuje gimnazijalnim poetizmom, da bi mu priča dobila makar i ovlašne oblike glave i repa tek eksplicitnim lociranjem u ratnu Bosnu; nažalost, to ne potraje dugo.
I to je, otprilike, to. "Projekat" je uspeo upravo zato što ga je pravio pisac, sa drugim piscima: Drugi pored mene pre svega je kolekcija dobrih pripovedaka i eseja. Više od toga od jedne knjige bilo bi nepristojno tražiti, mada je tako ljudski nadati mu se...

piše: Teofil Pančić

12.12.07 Vijesti

U izdanju beogradskog "Samizdata B92" objavljena je antologija priča i eseja pisaca Jugoistočne Evrope "Drugi pored mene". Za ovu antologiju priređivač Ričard Švarc je izabrao tekstove 21 proznog književnika iz Srbije, Kosova, Hrvatske, Bugarske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Albanije i Makedonije. Pisci su u formi eseja ili priče iznijeli i obrazložili svoje viđenje pitanja: Zbog čega toliko nepovjerenje prema susjedima, odakle zapravo toliko odbijanje da se u njima umjesto neprijatelja vidi prijatelj, zašto je etničko čišćenje postalo neostvareni san, ili program, te zašto se Jugoistočna Evropa već godinama pokazuje kao čudesno nepromjenljiva sredina, gotovo deklarativno otvorena za promjene, u kojoj svaka država uporno insistira na nekoj svojoj navodnoj istini?
Antologija "Drugi pored mene" izvorno je objavljena na njemačkom jeziku, pod pokroviteljstvom njemačke fondacije "S. Fischer Stiftung", a nedavno se istovremeno pojavila u svim pomenutim zemljama iz kojih potiču autori priloga. Odlično osmišljena, još boljim pričama i esejima ispunjena, ova antologija je dragocjeno štivo za podsticanje i razvoj tolerancije, poštovanja različitosti i normalnog dijaloga na Balkanu. Jedina mana joj je što u nju nijesu uvršteni i autori iz Crne Gore, Grčke i Rumunije, jer svakako bi i pisci iz ovih zemalja imali šta da kažu na ovu temu. Time bi ovaj literarni balkanski mozaik o drugome bio upotpunjen.
U antologiji "Drugi pored mene" objavljene su priče i eseji najreprezentativnijih pisaca iz regiona: Davida Albaharija, Vladimira Arsenijevića, Beća Cufaja, Bore Ćosića, Dmitrea Dineva, Slavenke Drakulić, Aleksandra Hemona, Draga Jančara, Miljenka Jergovića, Ismailja Kadarea, Fatosa Kongoljija, Maruše Krese, Čarlsa Simića, Biljane Srbljanović, Saše Stanišića, Ljuan Starove, Lasla Vegela, Nenada Veličkovića, Dragana Velikića, Irene Vrkljan i Vladimira Zareva. U osnovi ove antologije nalazi se saznanje o zajedničkom, gotovo identičnom iskustvu koje pod određenim okolnostima postaje razdvajajuće. Za Evropu njen jugoistočni dio vječito je predstvaljao provinciju punu mržnje i nasilja, bure baruta našeg kontinenta, religiozni, etnički i jezički haos. Suština balkanaskog problema se nalazi u nesporazumima, pretjerivanjima i predrasudama, a proistekla su iz neznanja ili ravnodušnosti. Pisci zastupljeni u antologiji nijesu direktno odgovarali na pomenuta pitanja, već su im ona služila kao putokaz, bliži ili daleki eho. A čitaocima je ostavljeno da u njihovim tekstovima sami pronađu odgovore.Neki pisci uvršteni u ovu antologiju nijesu mnogo odstupili od sopstvene poetike. Tako na primjer, kod Čarlsa Simića imamo tekst "Odrod" blizak njegovim memoarskim knjigama, sa sjećanjem na djetinjstvo u Beogradu i odrastanje u Americi, s tim što kroz ličnu perspektivu Simić daje odgovor na pitanje: "Kako sam vidio ono što mnogi nijesu? Ili, što bi rekli Srbi, kako sam postao odrod?" Sličan Simićevom tekstu je esej "Druga pitanja" Aleksandra Hemona, s tim, što ovaj pisac kroz lična iskustva poredi svoja bosanska i američka iskustva. Dragan Velikić (Dozvoliti drugog) je pisao o odrastanju u Puli i formiranju identiteta, Irena Vrkljan je kroz priču "Planet Mila" opisala savremeni problem dobrovoljnog izbjeglištva, dok je Ljuan Starova (Vjekovna granica jedne albanske porodice na Balkanu) na primjeru sopstvene porodice izbjegle iz Albanije u Makedoniju osvijetlila problem granica na Balkanu. Slavenka Drakulić (Tri monologa o drugima) je kroz prizmu zločina i krivice u minuloj deceniji osvijetlila sudbine običnih ljudi, Dragu Jančaru je priča "Bioskop Volta" o propalom poslu Džejmsa Džojsa - neuspjelom otvaranju bioskopa u Dablinu - poslužila za povijest o pokušaju mijenjanja svijeta, Miljenko Jergović (Tamo gdje žive drugi ljudi) je na primjeru sopstvene porodice, različitih vladara i režima dao svjedočanstvo o mržnjama i neprijateljstvima, a Ismailj Kadare je kroz "Priču o Drugom" ukazao da je ovaj problem stariji i kompleksniji nego što se nama čini.

"STRANCI POZNANICI EVROPSKA KOPILAD"

O različitosti, manjinama u Vojvodini i sopstvenom iskustvu pisao je Laslo Vegel u nadahnutom eseju "Stranci poznanici, evropska kopilad". Vegelove optimistične riječi o Drugima u Evropi sjajno mogu poslužiti kao zaključak: "Drama Različitosti jeste u tome što je učesnika te drame nemoguće nedvosmisleno definisati. Dok onaj Drugi, naprotiv, ima svoje ime, on je ČsamoČ stranac: a to znači da on još može biti kako neprijatelj tako i prijatelj. Današnja Evropa može biti ponosna na svoje dostignuće, što je od mnogih neprijatelja napravila prijatelje, što je približila jednom onih bezbroj Drugih. Tolerišemo u miru jedan drugog, cijenimo naše različitosti. Ima znakova da pacifikacija Drugih mnogo obećava. Onaj Drugi je dobio određeno ime i granice. Između usađenih teritorija manjine će polako nestati".

V.OGNJENOVIĆ