Mrvice sreće - savremena ruska ženska proza

08.03.13 Dnevnik - Novine i časopisi

Treba li književnost , u autorskom smislu, deliti na mušku i žensku, ili je sasvim dovoljna podela na dobru i lošu? Odgovori su različiti, a pred nama je zbirka pripovedaka savremenih ruskih spisateljica „Mrvice sreće“, koju je priredila i prevela Milena Tepavčević; ona tvrdi da ženska proza postoji, kao što postoji unutrašnji svet žene, toliko različit od sveta muškaraca. Ove pripovesti to na mnogo načina i dokazuju, a pojavile su se u skorašnjem izdanju novosadskog „Stilos arta“.
U odabiru je zastupljeno deset spisateljica sa dvadesetak priča, a ovdašnjim čitaocima verovatno je najpoznatija LJudmila Petruševska. Knjiga njenih priča na srpskom se pojavila pre par godina , lepo je primljena i doživljena kao autentična slika postkomunističke epohe u Rusiji. LJudmila Ulicka često objavljuje po srpskoj književnoj periodici, a u odabiru „Mrvice sreće“ još su Tatjana Tolstoj, Viktorija Tokareva, Natalija Tolstoj, Margarita LJubceva, Nina Sadur, Viktorija Fomina, Ana Matvejeva i Irina Muravjova.
Sve su to savremene ruske književnice, neke od njih su živele ili žive na Zapadu. Ali inspiraciju za svoje priče pronalazile su u domaćim /ne/prilikama, a glavne ličnosti su žene. Većina tih priča su male istorije njihove ljubavi i mržnje, „tihi užas“ svakodnevnih sukoba bliskih duša, navodi Milena Tepavčević i dodaje:-Ove priče razlikuju se od muških i po tome što u njima nema komplikovane radnje, žestokih obračuna, srceparajućih scena, dugonogih vamp-žena, nema moralisanja i traženja dubokog smisla, i nije sve crno i obezvređeno. Sve je u njima jednostavno, obično, a tako puno života. Junaci su nam blisko kao da smo ih već negde videli, sreli u krugu prijatelja ili ćemo ih tek sresti.
Junakinje su mahom iz urbanog miljea, žene različitog obrazovanja i različitih profesija.Takođe i različitog porekla, aristokratsko-buržoaskog, socijalističkog.
Realno vreme u kome se odigravaju ove priče, jeste raspad Sovjetskog Saveza , odnosno poslednje decenije 20. veka. Dakle, uzbudljiva vremena koja za posledice imaju neverovatne životne kombinacije, „kaleidoskop sudbina koji svojom oštrinom i jarkim bojama zadivljuje čitaoca i u isto vreme ga uznemirava“. Svim književnicama u „Mrvicama sreće“ zajednička je crnohumorna vizija sveta, a iskoraci u vedrije sfere obeleženi su fantastikom.Zanimljivo je zapažanje Milice Tepavčević da za razliku od zapadne, u ruskoj ženskoj prozi nema klasičnog feminizma.
U pogovoru („Protiv klišea“), Milica Mićić Dimovska zaključuje da slika sveta koja dominira u ovoj antologiji nije ružičasta, nikome ne povlađuje, već je gorka, često jetka, ne robuje klišeima već ih raskrinkava.
-Najčuvenije savremene ruske književnice potpisuju priče u voj uzbudljivoj, sumorno-vedroj antologiji, koja u skoro svakom svom segmentu otkriva slike rasula, mikrokosmos životarenja i patnje, prepun gubitnika/ca najčešće zaslužnih za svoju nesreću. Književnice zastupljene u ovoj antologiji daleko su od toga da se drže prevaziđenih floskula po kojima je ženska proza obavezno vrlo istančana i prefinjena. One hoće da budu snažne, istinoljubive i precizne. I u tome uspevaju, zaključuje Milica Mićić Dimovska.

R. Lotina