Doroti Parker bluz

14.05.04

Desilo se pravo malo čudo. U Srbiji je rasprodat ceo tiraž jedne knjige i to knjige pesama, što pravo čudo čini još čudnijim. Reč je o zbirci Radmile Lazić "Doroti Parker bluz", koja je doživela svoje drugo izdanje posle nepunih godinu dana od izlaska iz štampe.

Osim toga - kad jednom krenu, čudima nikad kraja - Radmila Lazić ove godine slavi i 30 godina bavljenja pesničkim radom. Toliko je, naime, vremena prošlo od objavljivanja njene prve zbirke. Kao i ova najnovija i prva zbirka, "To je to" (kao urednik potpisao se Milorad Pavić), objavljena je u "Prosveti".

Tim dvostrukim povodom, u prostorijama ove izdavačke kuće juče je održana konferencija za novinare na kojoj su govorili Dragan Vujadinović, v.d. direktora "Prosvete", Milisav Savić, urednik i Radmila Lazić.

Opisujući sličnosti između prve i najnovije zbirke Radmile Lazić, Savić je istakao da se i jedna i druga odlikuju skromnom opremom, na kojoj je upravo insistirala sama pesnikinja. Njoj je od izgleda korica, kaže Savić, važnije šta se među njima nalazi. Razlika je u tome, nastavio je on, što se prva zbirka odlikuje prigušenim lirizmom, dok je "Doroti Parker bluz" sav od i na "500 W".

- Biću zadovoljna tek kada bude prodato 2.000 primeraka knjige. To je moguće, budući da je moja poezija komunikativna, bez srozavanja u banalno i provokativna. Ali to što i pored tih svojstava ona nije našla put do šire publike, za to je, mislim, kriv loš plasman u medijima i to, pre svega, elektronskim, koji se zanimaju isključivo za trivijalnu prozu.

Drago mi je što je knjiga doživela drugo izdanje, ali očekujem više, jer moje pesme žude za čitaocima. Ako je moguće da se proda toliko proznih knjiga na kioscima, ne vidim zašto to isto ne bi moglo da se učini i sa pesničkim zbirkama - rekla je Radmila Lazić.

Ona je dodala da krivca vidi i u recentnoj književnoj kritici koja se, po njenom mišljenju, nije u dovoljnoj meri bavila knjigom "Doroti Parker bluz".

Do sada je izašla samo jedna kritika. Svi ostali ćute. Ne znam da li su se uplašili ili ja za njih još nisam u igri. Iako nikad nisam imala problema da objavim knjigu, kritika mi nije bila naklonjena - kaže Lazić.

LJ. Pupezin

29.11.03

Nemački pesnik Hugo Bal savetovao je pesnicima da svoju poeziju pišu na čelu. Malo parče za pisanje, a i boli. To je, po Balu, najbolja odbrana od brbljanja, od pesničke inflacije.
Moglo bi se reći, ističe Milisav Savić, da Radmila Lazić (1949), autor desetak pesničkih knjiga, u svojoj novoj zbirci "Doroti Parker bluz", koju je objavila beogradska "Prosveta", ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Ta poezija je duboko autobiografska, duboko lična. I sve ječi upravo od tog bolnog pisanja – tetoviranja.

- Zbirka "Doroti Parker bluz" je knjiga ljubavnih pesama, doduše ne baš klasičnih. O ljubavi ste progovorili na jedan drugačiji način, iz potpuno novog, urbanog ugla?

– Ljubav jeste centralni motiv ove knjige onoliko koliko ljubav jeste centralni, ili bitan, deo egzistencije bića. No, u našoj lirici često se ljubavno osećanje posmatra izdvojeno, izvan egzistencije, izvan života, kao kakva apstrakcija, pa iako je najizrabljeniji motiv, ljubav je iskazana stereotipno, konvencionalno, idealizujuće u jednom neoromantičarskom maniru. Moje viđenje ljubavi je utoliko drukčije što je bliže gledanju kakvo su recimo imali rimski pesnici Propercije i Katul, ili kasnije Šekspir, Džon Don i neki drugi, koji su razotkrivali "tamna mesta" ljubavi, ne idealizujući ni samo ljubavno osećanje, a ni predmet "čežnje i obožavanja". Naravno, sve ovo je stavljeno u savremeni kontekst.

- Knjiga se može čitati i kao dnevnik ili roman, sastavljen iz niza malih priča. To je ispovest žene u zrelim godinama, jedne staromodne cure?

– Drago mi je da ste to primetili. Narativni i konverzacioni tok kojim su pisane ove pesme čine se primerenijim prozi. To je istina, ali ova poetička strategija, takođe, bitno je obeležila modernu poeziju DžDŽ veka, onu struju koja je išla od Paunda, Vilijamsa pa nadalje. Ima i kod nas pesnika kod kojih dominira narativni tok pesme, ali naracija ne podrazumeva uvek i priču, kao što ne podrazumeva vrednost po sebi.

Ove pesme se mogu čitati, uslovno rečeno, kao "ispovest" ili, bolje reći, ispovesti, jer u knjizi postoji više ženskih likova. Staromodna cura je jedan od sporednijih likova, glavni lik, lirska junakinja ovih pesama je žestoka, "opaka cura".

Dakle, ove pesme se mogu čitati kao ispovest, ali ne kao ispovest autorke ovih stihova, ako na to aludirate. Oni to utoliko jesu jer su nastali od mojih misli, osećanja, iskustva, ali i od moje imaginacije. Ipak nije reč o stvarnoj ličnosti, moja lirska junakinja je samo literarna činjenica. No, ako se vama čini da je to stvarna ličnost, onda znači da su ovi stihovi vrlo ubedljivo napisani.

Privilegija proznog izraza

- Junakinja knjige je Doroti Parker, pesnikinja i novinarka. I pesme, dakle, mogu imati svog lirskog junaka–junakinju?

– Književni junak/junakinja nije samo privilegija proznog izraza. Pokušala sam da izgradim lirsku junakinju, onako kako je Zbignjev Herbert izgradio svog Gospodina Kogita, Eliot Prufroka, Anri Mišo Izvesnog Plima. Moja lirska junakinja, predstavljena imenom Doroti Parker, žena je bez predrasuda, bez kompleksa, ona koja ne pravi kompromise ni sa sobom ni sa drugima. Naravno, i takva žena je povremeno tužna, usamljena, pa i očajna, kao i svako ljudsko biće. Osetljiva i ranjiva isto koliko i drska i lajava.

- Muškarci su u ovoj ispovesti sporedni junaci, potrošni materijal. Je li to jedan od aksioma feminizma?

– Ne bih se složila. Moj doživljaj sveta i žensko iskustvo izraženo u ovoj knjizi nikako ne isključuju muškarce, naprotiv. Da je drukčije ova knjiga bi bila prilično sterilna, a ona je vrlo živa i puna erosa, ako ste primetili. Svet bi bez drugog dela, pola čovečanstva, bio nepotpun, krnj i krajnje nezanimljiv. Predrasude su da feministkinje imaju nešto protiv muškaraca, one samo i te kako imaju nešto protiv prevelike prezentacije muške moći. Afirmacija ženskog ne podrazumeva negaciju ili diskriminaciju muškog, to su velike zablude.

- Seks neuprljan ljubavlju, kažete u jednoj pesmi, Vaša je deviza. Da li je to bežanje od ljubavi?

– Nije uputno svako "ja" u pesmi poistovećivati sa autorkom ovih stihova. Zamislite kada bi svakog pisca poistovećivali sa svim njegovim likovima, sa onim što oni govore ili čine, recimo Šekspira sa Ofelijom ili Kafku sa Gregori Samsom. Ovi stihovi ne znače bežanje od ljubavi, oni samo hoće da izmene pogled na ljubav koju je hrišćanski puritanizam spiritualizovao i da afirmišu telesnu ljubav i žensku seksualnost koju je patrijarhat tabuizirao. Poetika patrijarhata podrazumeva opsesivnu čednost, pa nije čudo što naša poezija pati od visoke askeze i prevelike doze puritanizma. Ovi moji stihovi, a i neki drugi, hteli bi da to promene.

- U pesmama često koristite jezik ulice, sleng. Razbijate tako još jednu zabludu: da poezija mora biti pisana čistim, umivenim jezikom?

– Ako pesnik ne želi da izgubi kontakt sa čitaocem, on ne sme da izgubi kontakt sa jezikom kojim njegovi čitaoci, savremenici, govore. Savremeni govorni idiom, pa i jezik ulice, jeste norma mog pesničkog jezika. Svaka revolucija u poeziji sklona je da označi povratak svakodnevnom jeziku, kažu teoretičari. Naravno, u poeziji, pa i našoj, ima pokušaja da se vaskrsne folklor, odnosno jezik ili dijalekt kojim više niko ne govori, što može biti zanimljivo kao relikt i kuriozitet... Ipak, ne bih da me iko danas čita sa etimološkim rečnikom na kolenu.

Ukrotiteljice lavova

- Ovo je knjiga u kojoj se opraštate od usamljenih, tužnih, napuštenih žena, ucveljenih narikača, usedelica i večnih udovica. Mogu li sve žene biti "ukrotiteljice lavova"?

– Bilo bi poželjno da poželjna žena više ne bude ucveljena žena. To je stereotip iz koga treba izaći kako u životu tako i u poeziji. Naravno da ne moraju, niti mogu, sve žene biti "ukrotiteljice lavova", ali ako hoćete da ste heroina sopstvenog života, onda morate pored mnogih veština naučiti i veštinu "kroćenja".

- Ne krije li se iza ove agresivne poezije, na momente skaradnog jezika, jedna fina, nežna lirska duša, koja je često usamljena?

– Lirski subjekt je sklon preobražavanju, on nije monolitan, kao što to nije nijedno ljudsko biće. Svako od nas u sebi poseduje gomilu naizgled protivrečnih osećanja i raspoloženja, neko ih izražava a neko prikriva, to može biti stvar senzibiliteta, ali i norma jedne kulture ili sredine u kojoj se obitava. U poeziji, naročito ženskih autora, često su korišćenje strategije prikrivanja i prerušavanja, ali one mogu biti i u funkciji zavođenja a ne samo skrivanja. Što se tiče usamljenosti, o njoj mislim sve najbolje, kao i o skarednosti uostalom.

- U jednoj pesmi izjednačavate sopstveno telo i domovinu?

– Nezahvalno je analizirati sopstvene stihove jer to obično predstavlja naknadno tumačenje, često pametovanje. Tumačenje stihova inače je najčešće nalik tumačenju snova. Kod snova je najvažnije kako se osećate posle buđenja, a kod pesama kako se osećate posle čitanja. No, kada je reč o ovim stihovima, treba imati na umu odnos lirskog subjekta prema telu i telesnom u čitavoj knjizi. A zatim, ako se poslužimo stereotipom po kome je domovina nešto što se, osim što se čuva i brani, i slavi, i čemu se pevaju ode i himne, onda je ova analogija sasvim prirodna.

- Ipak, pesnik je na dobitku samo ako uspe krv da pretoči u mastilo?

– Ono što su za neke druge ljude gubici, za pesmu, odnosno za pesnika, jesu uglavnom dobici, ako to može biti utešno.

Zoran RADISAVLJEVIĆ

14.05.04 Politika

Knjiga poezije Radmile Lazić „Doroti Parker bluz” uspostavlja svoju poetsku dimenziju sa prvom knjigom ove pesnikinje upravo u „Prosveti”, jer je ova beogradska izdavačka kuća već 30 godina kreativna konstanta naše poznate pesnikinje. Na sličnosti i razlike u prvim stihovima u tridesetogodišnjem pesničkom opusu Radmile Lazić i knjige „Doroti Parker bluz” ukazao je Milisav Savić, urednik u „Prosveti”.

- Prva pesnička knjiga Radmile Lazić, koja je objavljena u „Prosveti” i čiji je urednik u to vreme bio Milorad Pavić, bila je knjiga prigušenog lirizma. Ono što je povezuje sa poezijom „Doroti Parker bluz” jeste usredsređenost na stvarnost i na okolni svet. Međutim, novija poezija Radmile Lazić obiluje vulkanskom energijom, to je poezija pucanja damara i snažnog senzibiliteta, koja sa onom prvom knjigom gotovo da nema nikakve sličnosti, rekao je Milisav Savić.

O poeziji Radmile Lazić govorio je i Dragan Vujadinović, v.d. direktora „Prosvete”, kao o traganju za smislom, a sama pesnikinja svoju poeziju vidi kao komunikativnu i provokativnu, željnu susreta sa čitaocima. Stoga, kaže, nije zadovoljna što „Doroti Parker bluz” do sada ima samo dva izdanja i da će pravi dosluh sa čitalačkom publikom imati možda tek posle dve hiljade prodatih primeraka.

M. N. V.


Danas
14.05.2004.

Maj u znaku Radmile Lazić

Beogradska Prosveta juče je održala konferenciju za novinare, povodom izlaska drugog izdanja zbirke pesama "Doroti Parker bluz", pesnikinje Radmile Lazić. Predstavljajući ovu knjigu novinarima, Dragan Vujadinović v.d. direktora Prosvete, istakao je da je Lazićeva poznati Prosvetin autor već trideset godina, a takođe i istaknuti borac za opstanak ove izdavačke kuće. Urednik Milisav Savić primetio je da će ceo mesec maj biti u znaku poezije Radmile Lazić, da će sutra u Narodnoj bilioteci Srbije biti održan seminar posvećen njenoj poeziji, a da će krajem meseca njena poezija biti čitana u Britanskom savetu na srpskom i na engleskom. Savić je dodao da je poezija Radmile Lazić poput 500 volti napona, prštave energije i posebnog lirizma. Radmila Lazić napomenula je da će biti zadovoljna tek kada "Doroti Parker bluz" bude pročitalo dve hiljade čitalaca i da smatra da je ova njena zbirka bila malo prisutna u medijima, pogotovo onim elektronskim, koji se, po pesnikinjinim rečima, mahom bave prikazivanjem trivijalne književnosti. "O ovoj mojoj zbirci pisao je dosad jedan jedini kritičar - Bogdan Popović i smatram da je i ćutanje kritike jedan od razloga što se za poeziju zanima malo čitalaca. O poeziji se kod nas malo piše, pa čitaoci i ne mogu da potraže određenu knjigu jer ni ne znaju da ona postoji". Lazićeva je dodala da je to razlog što zbirka "Doroti Parker bluz" nije našla put do još više čitalaca, iako je izuzetno komunikativna i provokativna zbirka.

S. D.

25.03.04 NIN

Još donedavno (u književnoistorijskom poimanju vremena) deveta zbirka pesama Radmile Lazić mogla bi postati incident. Naime, štedro nadeven “uličnim” i izrazima koji se broje u “vulgarne”, govor dobrim delom ide o želji za telesnim sparivanjem neopterećenim osećanjima. Današnja, pak, estetska merila naprosto previđaju čak i provokativno dejstvo navedenih obeležja. Zbirka Doroti Parker bluz je, u književnoj javnosti, s razlogom viđena kao pesničko delo primerne stvaralačke snage i visoke umetničke vrednosti. U stvari, zanemarujući motivsko-tematske odredbe ovog pesničkog govora, čitalac postaje svestan da ga se, ponajpre, snažno doima njegova dramatičnost. Uverljivo posredovana visoka emocionalna temperatura lirske junakinje koja ishodi iz njenog unutarnjeg, duhovnog i duševnog konflikta.

U osnovnom toku poetskog teksta, dominantnom liku lirskog subjekta, manje ili više vidljivo i manje ili više uspešno, odupire se njegovo drugo, potisnuto i skriveno ja. Visokim i reskim tonovima iskazuje se “opaka kučka” kojoj predstoji da postane “opak babac”. Ona je, dakako, protiv tradicije koja ženi nalaže da, u svakom pogledu, bude podređena muškarcu. Zalaže se za emancipovanost žene i ravnopravnost polova, a protivi tzv. večnim (a usahlim) ljubavima, što će reći hipokriziji i prolaznim standardima. Njen znatno stišaniji i topliji alter ego je “staromodna cura” koja, obrvana jednoličnim i praznim vremenom, priznaje da je jednom, ipak, spoznala pravu ljubav. Ona oplakuje uludo potrošen život i, pri svemu, ne prestaje da iščekuje sreću koja bi mogla naići “izlokanim putem”.

Dočaravanju udvojenosti lirske junakinje doprinose i eksplicitni autopoetički iskazi sadržani u većem broju pesama. “Opakoj kučki” su, recimo, primereni oni poput “Moja je sintaksa štimovanje orgulja u venama. Gorim sa srcem od 500 Nj” Simptomatično je, međutim, da neuporedivo manje čujna i vidljiva “staromodna cura” dobija podršku većine izrečenih poetičkih stavova. Njoj se, zapravo, kao posestrimi “po mastilu, ili čežnji”, obraća govorni subjekat. Njoj je upućeno priznanje da se “srećica” može upecati samo “na dokovima mašte”. Ona će razumeti da je, kad se kaže “A ja se ugnezdim u stih/Kao vrabac pod strehu”, reč o pouzdanju u terapeutsku moć poezije... I tu treba naglasiti: bilo koje lice lirske junakinje da je u prednjem planu, bilo kakav poetički stav da je posredi, izražajna moć pesničkog jezika Radmile Lazić adekvatna je zadatku. Složenijem no što se na prvi pogled vidi.

Pesnički jezik u zbirci Doroti Parker bluz je, u svojoj prividnoj jednostavnosti i komunikativnosti, veoma blizak kolokvijalnom govoru, bez obzira na metrička, ritamska i formalna obeležja pesme. I više od toga: blizak je žargonu karakterističnom za urbane sredine i za mlađu populaciju. Kao takav, on je u funkciji površinskog motivsko-tematskog sloja zbirke. Mada ona potiče od pesničkih slika tzv. otvorenog tipa, figurativnoj energiji ovog pesničkog jezika je namenjeno da omogući doživljavanje zbirke kao produžene metafore. Na posredan način, dakle, pesnički jezik Radmile Lazić ostvaruje svoju složeniju funkciju: konsekventno tematskoj ravni za koju se poetesa opredelila, izvanredno sugestivno posreduje dezintegrisanost i usamljenost, egzistencijalnu zebnju i obesmišljenost bivstvovanja humane jedinke u našem bezizglednom dobu.

Da pesnički jezik na tom zadatku nije efikasan, same po sebi, ispovesti sredovečne dame koja se, svesna da joj ističe rok trajanja, upinje da skine mrak, ne bi bile književno relevantne koliko jesu. Neporecivim kvalitetima uprkos.

Bogdan A. Popović

17.01.04 Politika

Evo poezije poput dinamita. Poput usijane lave. Evo poezije koja ujeda i bode poput stršljena i osa. Evo pesnikinje koja "gori sa srcem od 500 Nj". Pesnikinje kojoj će Haron naplatiti "danak za prebrzu vožnju". Pesnikinje koja tvrdi da reči treba bacati na žar, odnosno ubacivati "vrućicu u pesme".

Pesnikinja je Radmila Lazić, a knjiga joj nosi naslov "Doroti Parker bluz".

Ova poezija rađa nesanicu. Podiže pritisak. Stvara jezu i drhtavicu. Podstiče vas da posegnete za čašom pića, cigaretom ili bilo čim što vas može smiriti ili stišati vam navalu snažnih osećanja. Ovu poeziju ne možete čitati zavaljeni u fotelji ili na plaži, mirno, i sigurno ne pred spavanje. Posle čitanja nametnuće vam se jednostavna misao: da poezija još uvek može da kaže neke bitne, suštinske stvari, uprkos svim nastojanjima da je unize i omalovaže, svedu na zabavu, igru, blebetanje, stihoklepstvo.

Hugo Bal je savetovao pesnicima da svoju poeziju pišu na čelu. Malo parče za pisanje, a i boli. To je, po Balu, najbolja odbrana od brbljanja, od pesničke inflacije. Moglo bi se reći da Lazićka ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Ta poezija je duboko autobiografska, duboko lična. I sve jači upravo od tog bolnog pisanja-tetoviranja po sopstvenoj koći. Pisati poeziju za Lazićku znači pre svega posedovati snažan, samostalan pesnički subjekt, pesnički Ego. Posedovati jaku, snažnu ličnost. Posedovati svest da se mnogo čemu što vam se u životu nudi treba suprotstaviti sa NE. Pesnik je izvan normalnosti, pravila. Pesnik je izopštenik, usamljenik, u stalnoj pobuni i svađi, kako sa svetom tako i sa samim sobom. Gotovo da se svemu smeje i gotovo da sve izlaže nemilosrdnoj ironiji. Ništa mu nije sveto, osim služenja pesničkoj Muzi, mada se i ona naziva vrtirepka.

Nije lako opisati lik Radmile Lazić u ovim pesmama. Sav je u krajnostima, sav je u prerušavanju i zavođenju, i samo pažljiviji čitalac će shvatiti da se iza bodlji i trnja kriju ruže, iza psovki nežne reči, iza buntovnika rezignirana i pomalo umorna osoba, iza galame i šepurenja usamljenička tišina. U naslovnoj pesmi "Doroti Parker Bluz" dominira pohvala telu, čistom seksu, nasuprot svemu onom što se naziva prava ili klasično shvaćena ljubav a što je u stvari drugo ime za licemerje, za laž. I kad se ova prva teza, kao sve teze, učini istrošenom, tu je majstorski obrt na kraju prvog dela pesme: "moje do maločas zimsko telo sad je grm pun divljih pčela". Ovo je, ipak, stih čistog ljubavnog naboja. Naravno, takav je i kraj pesme: "O, ne umem da držim jezik za zubima, mnogo brbljam o ličnim stvarima". Brbljati o ličnim stvarima nije kao i progovoriti na pravi način o ličnim stvarima.

I posle tog početnog krešenda, u kojoj se Lazićka pojavljuje kao neka moderna Amazonka, šibajući bičem po banalnostima, glupostima, predrasudama i svim drugim vrstama klišetiranih formi, naglo dolazi do promene tona. U pesmi "Sorry, Gospode", vidimo Lazićku u drugom svetlu: umornu, razočaranu, gotovo poraženu, kojoj – kako veli – ništa ne ide od ruke, o kojoj "srce pišti ko čajnik". "Kao Tvoje telo, moje srce je jastučić za igle", obraća se pesnikinja Bogu. Eto, u čemu je pesnikinjin poraz!

Ova knjiga se može čitati i kao svojevrsni dnevnik ili roman o jednoj osobi – ne mora da to bude Radmila Lazić – koja u zrelim, najboljim godinama, ni previše mlada ni previše stara, ("ne žarim se kao ruda, ali i ne kopnim se kao sneg"), svodi račune o sebi i svetu. U tom svođenju postoji i mali osvrt na poeziju: "a i ona vrtirepka muza motala me je oko malog prsta. Za njenu ljubav bavila sam se dopisivanjem života". Poezija to i jeste: dopisivanje života, bez obzira ko koga mota oko malog prsta.

Odavno srpska poezija nije dobila tako samosvojan, iskren i provokativan pesnički glas kao što je to glas Radmile Lazić.

Milisav SAVIĆ

15.11.03 Glas javnosti

Radmila Lazić, "Doroti Parker bluz" (Prosveta)
Tetoviranje po sopstvenoj koži

Pisati o poeziji Radmile Lazić je kao opisivati muziku. Mission impossible. Ama što je nemoguće, nego je glupo. Makar ste i oduševljeni, a to morate da budete posle prvih pročitanih redaka. Kao kada pustite omiljeni CD, pa nesvesno počinjete da udarate ritam, tako i sa prvim stihovima Radmile Lazić kreće unutrašnji pokret. Svaki niz prideva je suvišan, ali ove pesme su britke, duhovite, ironične, antipatetične, orgazmičke.

No, bude jasno i da je iza cinizma skrivena najveća nežnost, iza jednog "Fuck You, too" sledi poruka onoj kojoj je "ljubavni mulj stigao do guše" - prvi put. Kako bi Milisav Savić rekao - "Posle početnog kreščenda, u kojoj se Radmila Lazić pojavljuje kao neka moderna Amazonka, šibajući bičem po banalnostima, glupostima, predrasudama i svim drugim vrstama klišetiranih formi, naglo dolazi do promene tona. U pesmi "Sorry, Gospode" vidimo Lazićevu u drugom svetlu: umornu, razočaranu, gotovo poraženu, kojoj ništa ne ide od ruke, kojoj život cvili kao usna harmonika".

Ljubica Arsić, "Tigrastija od tigra" (Narodna knjiga)
Devojka, žena, kokoška

Posle knjiga priča "Prst u mesto", "Zona sumraka", "Cipele buvine kože", Samo za zavodnice", romana "Čuvari kazačke ivice" i "Ikona", kao i antologije svetske erotske priče "Na brzaka", LJubica Arsić objavila je novu zbirku priča "Tigrastija od tigra". Sve je počelo "kada je igračka tigra upala u kavez sa pravim tigrom". I onda je otac sišao u kavez i svojoj devojčici doneo igračku. E, od tada junakinja, sada već odrasla, pokušava da pronađe nekog ko bi... razumete, uradio ono što i tata. No, kakva želja takve i posledice, umesto takvog "Tate" u životu nailaze samo ludaci.

"Tigrastija od tigra" je zbirka erotskih priča građenih po principu venca, duhovitih i melanholičnih. Prema rečima Vase Pavkovića, knjiga je svesna provokacija, u kojoj se autorka znalački arheološki spušta u geografske, ali i sredine senzibiliteta. Prema rečima autorke, jedna žena je junakinja svih priča iz zbirke, samo što ima različite uloge. U jednoj je devojčica, u drugoj zrela žena, a u jednoj je kokoška. Sound familiar?

Jelena Lengold, "Baltimor" (Stubovi kulture)
Bergmanovski pečat

Posle nekoliko zbirki poezije i knjiga priča "Pokisli lavovi" i "Lift", Jelena Lengold objavila je nedavno roman "Baltimor". Prema rečima autorke, roman se dešava na dva plana - tu je neko ko piše roman i neko ko ide kod psihijatra zato što ne može da piše roman. "Ranije sam mislila da ste prvo mladi, zatim zreli, pa da tek posle toga dolazi starost. U stvari se desi da ste mladi, pa stari, a gde je zrelost?", rekla je Jelena Lengold, dodajući da mladost, starost i zrelost i jesu glavne teme romana, kao i onaj "bergmanovski pečat detinjstva" koji se utisne u svakog od nas.

Roman "Baltimor" je, prema rečima Gojka Božovića, knjiga u kojoj nema istorije i politike, u kojoj se od "malih" tema pravi velika književnost. "Baltimor" je "rekonstrukcija" života jedne sredovečne Beograđanke, zbirka njenih pitanja i odgovora o ljubavi, smrti, bolu detinjstva. Jelena Lengold nudi odgovore koji bi se samo na prvi pogled mogli nazvati pesimističkim, ali pre bi se reklo da su precizni. Prema Božovićevim rečima, Lengold je uspela vrlo vešto da prikaže "naprsli monolit svoje junakinje".

T. Č.

12.11.03 Politika

Novu zbirku pesama Radmile Lazić (1949), muzičkog naziva "Doroti Parker bluz", objavila je beogradska "Prosveta" i juče predstavila u galeriji "Geca Kon". Knjiga je posvećena Čarlsu Simiću.

U nadahnutom slovu, govoreći na konferenciji za novinare, Milisav Savić, direktor i glavni i odgovorni urednik "Prosvete", rekao je doslovce: "Evo poezije poput dinamita. Poput usijane lave. Evo poezije koja ujeda i bode poput stršljena i osa. Evo pesnikinje koja ‚gori sa srcem od 500 vati’. Pesnikinje kojoj će Haron naplatiti ‚danak za prebrzu vožnju’. Pesnikinje koja tvrdi da reči treba bacati na žar, koja ubacuje ‚vrućicu u pesme’. Ova poezija rađa nesanicu. Podiže pritisak. Stvara jezu i drhtavicu. Podstiče vas da posegnete za čašom pića, cigaretom ili bilo čim što vas može smiriti ili stišati navalu snažnih osećanja".

Nije lako, dodao je Savić, opisati lik Radmile Lazić u ovim pesmama. Sav je u krajnostima, sav je u prerušavanju i zavođenju i samo pažljiv čitalac će shvatiti da se iza bodlji i trnja kriju ruže, iza psovki nežne reči, iza buntovnika rezignirana i pomalo umorna osoba, iza oluja mirna noć sa mesečinom, iza vulkanske energije klonuće i pad. U naslovnoj pesmi "Doroti Parker bluz" dominira pohvala telu, čistom seksu, nasuprot svemu onom što se naziva prava ili klasično shvaćena ljubav, a što je u stvari drugo ime za licemerje i laž.

Svoje slovo Savić je završio rečima: "U savremenoj srpskoj poeziji nema autentičnijeg, originalnijeg, samosvojnijeg, iskrenijeg i provokativnijeg pesničkog glasa od glasa Radmile Lazić".

Milisav Savić je, kako je istakla Radmila Lazić, otkrio pravu suštinu njene poezije. U poeziji i kada se motivi ponavljaju još nije sve ispričano. Oni koju su govorili o smrti poezije mislili su na krizu pojedinih autora, a ne na definitivno umiranje poezije.

U knjizi "Doroti Parker bluz" pesnikinja govori o jednoj od večnih tema – ljubavi, ali iz jednog drugog ugla. Ona govori o odnosu između muškarca i žene, ali i o "tajnim mestima ljubavi". Nazivaju je, kako kaže, "pesnikinjom pobune", i to je tačno. Sve što je u životu i poeziji radila to je bila – pobuna.

Z. R.