Dnevnik loše godine

25.11.08

Odnos fikcije spram angažmana, politike i dnevno gorućih pitanja u jednom književnom delu jedno je od najaktuelnijih pitanja svih vremena. Koliko je autor sposoban da spisateljskom veštinom i talentom nadvlada novinsku kolumnu polazeći upravo od nje, bilo da je u pitanju pojedinačna ili opšta priča.
Prevaga upliva aktuelnih tema ponekad je u vidljivoj srazmeri sa njihovom težinom i nagomilanošću u realnom svetu. Od 11. septembra mnogi zapadni pisci (spomenimo samo De Lilov novi roman Padač, posvećen u celosti ovom datumu) počinju da sve više ispoljavaju potrebu da i u okviru književnog dela iznesu sopstvene stavove i zabrinutost o promenama nastalim u donedavno spokojnim životima savremenika.
Nobelovac Džon Maksvel Kuci i amerikanac Pol Oster spadaju u autore koji su do skora svoja dela zasnivali gotovo isključivo na tradiciji i fikciji koja je bila posrednik u transpoziciji ljudskih dilema 20 veka. 21.vek ih je nagomilanom problematikom podstakao da jedan od svojih najizraženijih kvaliteta, umeće pripovedanja delimično preusmere na angažovaniji odnos. Što istovremeno ne znači da su pišući svoje nove romane izgubili veštinu posredovanja u trouglu čitalac-literatura-stvarnost.
" Oster je još u romanu Bruklinska revija ludosti, iskoračio iz sveta literature u politički aktivnog autora koji kroz svest svojih junaka provlači teme poput 11.septembra, Iraka, protivljenja Bušovoj vladavini... Novim romanom, Čovek u mraku, Oster spaja dva preovladjujuća diskursa prethodnih romana; metaprozni iz Putovanja u skriptorijum gde se junaci i pisac nalaze u istoj dimenziji, zamišljenom svetu pripovedanja u kome svaki potez pisca utiče na ponekad tragične i dramatične sudbine njegovih likova sa ojačalom angažovanom i političkom svešću pisca Bruklinske revije ludosti u kojoj junaci romana nedvosmisleno negativno komentarišu američku politiku predsednika Buša, sluteći u novom romanu jednu još zaoštreniju apokaliptičnu viziju jedne moguće Amerike."
Džon Maksvel Kuci je u svom doživljaju današnjeg sveta nešto umereniji, sveobuhvatniji pa možda čak i prijemčiviji, pre svega zato što Oster kao Amerikanac govori o onome što ga najviše boli i pritiska, o Americi, dok Kuci navodno knjigu piše za evropsko tržište, radnju romana smešta u Australiju ne krijući Južnoafričko porekla pa samim tim bira širi spektar tema za analizu. U neobično kompoziciono-strukturno zamišljenom romanu gde se prepliću esejistički diskurs sa glasovima dva lika – ostarelim piscem eseja koje u romanu čitamo i privlačnom, mladom ženom angažovanom da tekst eseja prekucava, Kuci iznosi svoje stavove na veliki broj aktuelnih tema današnjice: državno uređenje, pojmovi anarhije i demokratije, građanske slobode, lična etika i javni moral, a poseban naglasak se stavlja na kritiku makijavelizma i prevlasti takmičarskog duha nad saradnjom i uvažavanjem. Jedna vrsta Kucijevog intelektualnog aristokratizma koji se opire surovostima liberalnog kapitalizma, prefinjenost duha kao posledica istinskog humanizma i visokih etičkih načela u konačnom zbiru angažuju čitaoca više no Osterov gradjanski protest.
Ali je za savremenu književnost možda najbitnije pitanje: ulazimo li u fazu akutnog zaoštravanja odnosa izmedju pojedinca i pritiska sve problematičnije stvarnosti koja se onda sve transparentnije odražava na odluke autora da se fikcija delimično povuče pred potrebom da se u prozni uplete i prisustvo esejističkog diskursa? Jer ako je tako, onda se neminovno nameće zaključak da je blagostanju druge polovine 20.veka, kao i njenoj logičnoj posledici - artizmu postmoderne književne igre, već odavno odzvonilo i da će se literatura u rukama manje veštih pisaca no što su to Oster i Kuci, naći pred ozbiljnim problemima, ali svakako manjim od onih koje će ophrvati njene autore i poštovaoce.
Jasmina Vrbavac
Vavilon, 25.novembar 2008.