Đavo i mala gospođa

24.07.10

Motiv posmatranja kroz uski otvor na vratima preuzeo sam od Hansa Kristijana Andersena iz bajke „Snežna kraljica“, kao sliku kontakta nas sa strancima – kaže naš sagovornik Đorđe Milosavljević
Prvi roman „Đavo i mala gospođa“ (izdavač „Laguna“) našeg poznatog scenariste i dramskog pisca Đorđa Milosavljevića (filmovi: „Točkovi“, „Nebeska udica“, „Mehanizam“, „Apsolutnih sto“... pozorišni komadi „Gola Vera“, „Parče noći“, „Ples u tami“...) nedavno je nagrađen priznanjem „Isidora Sekulić“. Ova priča ukršta puteve Hansa Kristijana Andersena, koji je 1841. godine posetio Srbiju, zatim ljubavnice kneza Miloša Obrenovića Jelenke Herbez, i mitskog čoveka – „psoglava“. Ova knjiga biće predstavljena večeras na Trgu od knjige, Sajma knjiga u Herceg Novom, a ujedno je i povod za razgovor o našem odnosu prema drugom i drugačijem, prema književnoj i filmskoj umetnosti.
Roman „Đavo i mala gospođa“ unekoliko se razlikuje od onoga čime se inače bavite.
Da, mada je donekle sličan seriji koju radim za televiziju „Sva ta ravnica“, a koja takođe ima istorijsku pozadinu i igru između fikcije i činjenica. Glavni žanrovski kod za roman „Đavo i mala gospođa“ bio mi je pustolovni, pikarski, roman, i najpre roman „Rukopis nađen u Saragosi“ Jana Potockog, koji i danas iščitavam i smatram jednim od najlepših ikad napisanih. U njemu mi je posebno privlačna svojevrsna kulturna sinteza. Jan Potocki je Poljak koji je na francuskom pisao roman o doživljajima jednog španskog plemića, koji tokom puta Sijera Morenom doživi svaku vrstu avanture koju život uopšte može da pruži. Ta vrsta kulturološkog „kalambura“, sinteze istorijskih i književnih obrazaca ono je što i mene zanima. Žanrovski kod „pikarskog romana“ želeo sam da primenim i na svoju priču, koja uključuje najrazličitije junake, od Hansa Kristijana Andersena do Jelenke Herbez – „male gospođe“, i takođe se dešava „na putu“.
Mnogo ste istraživali radeći na toj priči, a podstrek je bio i pojava neobičnog čudovišta „psoglava“ u Srbiji 19. veka?
Pripremajući dramu „Kontumac“, čija je radnja smeštena u nešto raniji istorijski period u odnosu na radnju ovog romana, naišao sam na nekoliko istorijskih podataka. Najpre na priču o „psoglavom“ koji je napadao žene u okolini Kragujevca 1835, a druga je priča o poseti Hansa Kristijana Andersena Srbiji, koja se i jeste i nije desila. Naime, on je Srbiju video samo preko palube parobroda, iskrcao se u Zemunu, i koliko znam, nije išao dalje u unutrašnjost Srbije. Želeo sam da ispričam šta je moglo da se desi da ga je put naneo do samog centra Srbije, i nazad...
Kao i druga mitološka bića i bića folklorne fantastike i „psoglav“ je neka vrsta metafore?
Imao sam nameru da likove postavim u odnos prema mitološkom. Tako moj roman prikazuje Andersena koji tvrdi da ne veruje u demone, ali ipak, kada dođe u Srbiju, pre svega želi da vidi „psoglava“. Sa druge strane, njegovi domaćini i vodiči tvrde da veruju u slična bića, ali su, zapravo, prilično skeptični i spremni da tog „psoglava“ za novac odglume svom stranom gostu. Prisustvo te mitološke svesti u jednom junaku – strancu, i „ovdašnjim“ junacima, bio je zanimljiv „teren za igru“. Kao glavna inspiracija i idejni okvir poslužila mi je knjiga Marije Todorove „Imaginarni Balkan“, u kojoj autorka apostrofira nekoliko anegdota iz stvarnog života. Neke od njih sam i uključio u svoju priču, kroz pripovedanje Andersenovog prevodioca. Knjiga „Imaginarni Balkan“ zanimljiva je i zbog toga što govori o nepromenljivosti i podvojenosti odnosa „njih i nas“, stranaca i nas sa Balkana. Motiv posmatranja kroz uski otvor ključaonice preuzeo sam od Hansa Kristijana Andersena iz bajke „Snežna kraljica“, kao sliku kontakta nas sa strancima. Vrata ideologije, politike, istorije i kulture zatvorena su, a mi jedni druge gledamo kroz ključaonicu i zamišljamo sve ono što ne vidimo, već prema meri sopstvenih predrasuda. Takođe, pamtim jedan naučni eksperimenat, koji ima sličnu metaforu – biolog je poželeo da kroz ključaonicu proveri ponašanje izolovane životinje i ugledao njeno oko, koje ga je pažljivo posmatralo sa druge strane.
Koliko je, pak, i u našem filmu dominantna sprega strašnog i smešnog, i da li ona omogućava katarzu, kada nasilja ionako ima svuda?
Čak i u doba mog studiranja deo konzervativne kritike smatrao je da je, recimo, film „Davitelj protiv davitelja“ stran našem ukusu, i da je našoj kulturi neprilična mešavina strašnog i smešnog. Na sreću, ta stvar se menjala. Istina, polako – sećam se i rada na svom debitantskom filmu „Točkovi“, kada je sličan odnos između strašnog i smešnog bio dosta odbojan i za stručnu i za širu publiku. Mislim da deset godina kasnije strašno i smešno vlada u globalnoj, pa i u našoj kulturi. Što se tiče pitanja katarze i problema nasilja – ne verujem da film može da promeni bili čiji odnos prema nasilju, ali može da ukaže na neke aspekte ovog problema. Ne bih rekao da je pre trideset godina nasilja bilo manje, mislim da je samo bilo bolje skriveno. Živimo u vremenu bez tajni i tabua, u kome je nasilje opsesivna medijska tema. Sa druge strane, po mom mišljenju, umetničko delo koje prikazuje nasilje mnogo je više terapeutsko nego stimulativno. I neki od najsuptilnijih ljudi koje znam obožavatelji su vrlo radikalnih izraza na filmu ili u pozorištu. I na njih, kao i na mene, ogoljena slika nasilja i mračnih strana ljudskog bića delovala je terapeutski.
Nedostaju li nam dobre priče, koji je njihov put do ekranizacije?
Kada tu stvar posmatrate na globalnom nivou, utisak je da su pravi i dobri scenariji sada na televiziji, pre nego na filmu. Na televiziji možete da vidite pravo bogatstvo priča, karaktera, obrta, inovacija, od dobro promišljenih sitkoma, do sadržaja iz sfere fantastike i kriminalističkih drama. Televizijski izraz i njegova žanrovska raznovrsnost postali su prava „obećana zemlja“ za dobre scenarije. Svega toga na filmu ima, ali ređe. Ne možemo ipak ni od svakog filma da očekujemo da donese nešto sasvim novo, ali povremeno iskrsnu autori kao što je Kristofer Nolan, koji nude zanimljive pomake u načinu vođenja priče. Moje je iskustvo da svaka dobra priča kad-tad mora da se probije, u zavisnosti od toga šta u datom trenutku traži publika, kritika, festivali, žiriji, konkursi, fondovi. Scenariju kojim sam bio najzadovoljniji trebalo je deset godina da dođe do realizacije. To je film „Neprijatelj“, koji je režirao Dejan Zečević, i za koji se nadam da će na jesen imati svoju uspešnu premijeru.
Kome treba više ulaganja, izdavaštvu ili kinematografiji?
Izdavaštvo je u težoj situaciji nego film, to je nesporno. Kvalitet je, u svakoj oblasti, uvek i neizostavno srazmeran ulaganjima. Opet, ulaganja su neophodna, ali nisu dovoljna. Što se tiče domaće kinematografije, mislim da je daleko veći problem, pre nego prisustvo na festivalima A kategorije, izostanak ozbiljne filmske recepcije u medijima. U Srbiji ne postoji stručna televizijska emisija o filmu. I u tom smislu naša pažnja prema kinematografiji je latentna.
Koliko je sada otvorena naša kultura?
U odnosu na zemlje u regionu, mislim da je srpska kultura otvorenija. Recimo da mi je dosta teško da zamislim predstavljanje mog romana, ili romana nekog mog kolege, negde u Hrvatskoj – dok su, sa druge strane, hrvatski romanopisci u Srbiji iskreno dobrodošli. I čini mi se da je to stvar kojom treba da se ponosimo.
U kojoj meri se pisanje romana razlikuje od rada na filmu, televiziji i u pozorištu?
Za mene je suštinska razlika između pristupa prozi i pristupa televiziji, filmu i pozorištu, odnos između autora i publike. U pozorištu se, recimo, između autora teksta i njegove publike nalaze reditelj, glumci, scenograf, kostimograf, i još dvadesetak drugih saradnika, na filmu je tih saradnika još i više. Jedino u prozi je taj kontakt između autora i čitaoca direktan, ličan i direktan, i upravo je kvalitet tog odnosa ono što me je podstaklo da napišem ovaj roman. Onaj ko ga pročita iz prve ruke znaće moje definitivno umetničko „vjeruju“.
-------------------------------------------------------------------
Kako ste izgradili lik Jelenke Herbez, koja liči na hajdučku Modesti Blejz?
Jelenka Herbez je u našoj dramskoj i proznoj literaturi predstavljena uglavnom u negativnom kontekstu, kao ljubavnica kneza Miloša koja je bila tu da bi smetala kneginji Ljubici. Igrom slučaja, naišao sam na skicu njene biografije istoričara Milena Nikolića, koja me je zaintrigirala da priču o njenom životu plasiram u bekgraund romana. Od same te biografije mogao bi da nastane poseban roman. Naime, pored toga što je bila ljubavnica kneza Miloša, Jelenka je bila i hajdučica i najuticajnija žena Srbije toga doba, za koju su govorili da iz kneževe blagajne troši više nego sama kneginja Ljubica. Bila je sudrug čuvenog Gice Hajduka i prijateljica Milenka Stojkovića, dakle boravila je u društvu ljudi koji su čitav život proveli sa oružjem, tako da je logična moja ideja o Jelenki kao borbenoj „crnki” i ženi koja zna da se snađe sa oružjem. Svi ti detalji su činjenice, a ono što je moja nadogradnja odnosi se na priču o fatalnoj vezi iz njene mladosti, koja opterećuje njenu sadašnjost, i zbog koje u romanu preuzima ulogu antagoniste. Međutim priča o njenom turskom poreklu u stvari je izmišljena, i deo je tog „lošeg imidža” koji ju je pratio kroz istoriju. Taj podatak iskoristio sam za pravljenje sopstvene dramske forme, pa u mom romanu ona jeste turskog porekla. Bila mi je zanimljiva i ta priča o latentnoj vezi između nje i Andersena, koji u njoj vidi prototip za lik hajdučice u bajci „Snežna kraljica”, pa i za samu Snežnu kraljicu. Žena koja istovremeno izgleda i strasno i ledeno, i preteće i privlačno, što je Andersen i video u njoj, kao moj junak, a kako sam je i ja doživeo, kao pisac
Marina Vulićević

20.02.09

Lepo nas je opisao, kaže Đorđe Milosavljević povodom svog prvog romana „Đavo i mala gospođa”, u kojem piše o neobičnom putovanju Hansa Kristijana Andersena kroz Srbiju 19. veka

„Eto, baš pre nekog vremena čuo sam za nekakvo čudovište, kreaturu sa glavom psa i telom čoveka, što je davila žene po njihovoj prestonici. Zamislite samo takvo monstruozno stvorenje... I budite uvereni da to nije jedini demon koji luta tom zemljom, što se odavde može činiti lepom i pitomom. Ne, kažem vam, sam nečastivi tamo posluje...” – veli peštanski trgovac na početku „đavolje avanture”, sa namerom da Hansa Kristijana Andersena odvrati od namere da na svom putešestviju po Evropi poseti i kneževinu Srbiju.

Nije mu pošlo za rukom, kaže u intervjuu za „Politiku” scenarista, dramski pisac i reditelj Đorđe Milosavljević koji u svom prvom romanu „Đavo i mala gospođa” prati slavnog danskog basnopisca na sedmodnevnom putešestviju kroz Srbiju, zemlju tek minulih ustanaka, još nezrelu državu na granici hrišćanske Evrope i natrulog Osmanlijskog carstva.

U vremeplovu koji vodi do 1841, Andersen se, zahvaljujući autorovoj mešavini istorijske građe i umetničke fikcije, suočava sa neobičnim ljudima i čudesnim događajima. Priča o demonu Psoglavu koji hara Šumadijom i davi žene, i Jelenka Herbez, ljubavnica starog knjaza Miloša, zauvek će promeniti vizuru gosta iz napredne Evrope, ali ga neće provocirati da o Srbiji napiše ijednu ružnu reč.

– Njegovo predubeđenje o romantičnom prostoru bliskog Orijenta zameniće osećaj zbunjenosti i nelagoda zbog zaostalosti zemlje, ali i pored toga, Andersen će po povratku, u „Poetskom bazaru” iz 1842, o Srbiji napisati: „U toj šumovitoj zemlji, na osmanlijskom stablu, izrasla je nova, zelena grana, ali je ta grana vrlo slabo povezana sa istrulelim osmanlijskim drvetom. Ona ima svoje vlastite korene i smelo će se razviti kao jedno od najlepšeg drveća u Evropi!” Posle svega što mu se desilo, lepo nas je opisao – napominje naš sagovornik.

Roman „Đavo i mala gospođa”, kaže naš sagovornik, priča je o tome kako stranci vide nas i kako mi gledamo na njih, „a ja pokušavam da ukažem na neophodnost razumevanja. Politika i istorija su uski okviri, često daju pogrešne odgovore i iskrivljuju svest. Zato je, mislim, umetnost neophodna, jer ona je najdirektniji i najplemenitiji put ka uspostavljanju pokidanih veza”.

Na pitanje da li je na izbor teme uticao i aktuelni trenutak, Đorđe Milosavljević odgovara:

– Ako izuzmem potrebu da svoju poetiku gradim na mešavini istorije i fikcije i postavljam pitanja gde prestaje stvarnost a počinje njeno tumačenje, svakako da. Svet bi, smatram, trebalo da se reši kompleksa više, a mi niže vrednosti. Ne vidim razlog ni za njihovo osećanje superiornosti, niti za našu inferiornost. Takvi odnosi izgleda postoje samo na „visokom nivou”; u razgovorima običnih ljudi dominira razumevanje.

Pre svega filmski radnik i pozorišni poslenik, Đorđe Milosavljević nam najavljuje da će snimanje scenarija za film „Neprijatelj”, za koji veruje da mu je najbolji scenario i koji je napisao još 2000. godine, a uz podršku Filmskog centra Srbije, početi tek na jesen ove godine.

– Slično mi se desilo i sa komadom „Gola vera” koji je otprilike isto vreme čekao na scenu. Sad je, ipak, nešto bolje, predstava po mom tekstu „Instant seksualno vaspitanje” dobila je Specijalnu nagradu Sterijinog pozorja i uspešno se izvodi u „Buhi”. Dakle – naoružajte se strpljenjem, vi koji se bavite filmom i pozorištem.

Milosavljević nam otkriva i šta je tema „Neprijatelja”:

– Kraj rata i početak mira u Bosni je istorijski kontekst priče u kojoj pripadnici zaboravljene vojne jedinice sreću čoveka poremećenog strahotama kroz koje je prošao. U susretu sa njim svaki od vojnika se menja na različit način, a kako će sve to izgledati zavisi od reditelja Dejana Zečevića.

Brane Kartalović

13.05.09 Koraci

Izvanredan dramski pisac Đorđe Milosavljević okrenuo se novom žanru. Temu iz istorijske prošlosti, vremenski i prostorno vezanu za Kragujevac i okolinu, uobličio je impulsom prepoznatljivog pozorišnog i filmskog stvaraoca. Latio se starog žanra u novom ruhu, osluškujući horizonte čitanja podmlatka savremene duhovnosti. Smaranje romanima rekama, smeniće sve glasniji zahtevi za neprekidnim uzbuđenjima koji drže čitalačku pažnju i hrane je neverovatnim obrtima. Davni pustolovni romani vaskrsavaju i u najnovijoj knjizi Đavo i mala gospođa.

Priča se struktuira oko prenosa jednog globusa i avantura slučajnih saputnika čiji je plan da poznatog bajkopisca iz Danske suoče sa demonom. Zbivanja su svedena na putovanje od Beograda do Kragujevca, i u nekoliko teatarskih epizodi premeštena u Borački krš, napušteni mlin i usputne mehane. Hronološki sled priče ograničen je na šest dana, od petka do srede, između prologa i epiloga. Ali pripovedano vreme nadmašuje vreme pripovedanja, zato što svoju narativnu energiju autor crpi iz prethodne literature o Kragujevcu koju mu je služila kao neka vrsta dokumentarnosti i istorijskog oslonca u domaštavanju i intrigantnosti. Kompozicione faze kompatibilne su sa prepoznatljivim žanrom, a motivska mreža prepletena je od unapred smišljenih poteza i mnogo kontingentnosti. Naratološki opseg tretira i prestoničku povest, istinu i mitove poznatih ličnosti i okolnih toponima, a kao kamen bačen u vodu, širi se ka okvirima prvih pomena Kragujevca i intertekstualnim vezama spaja motive srpskih i evropskih putopisaca i intelektualaca sa verodostojnim i egzotičnim iskustvom na čudesnom terenu Šumadije.

Morfologija teksta započinje i završava koncepcijom pustolovnog romana: kad god se junak otisne iz sigurnog prostora u nepoznati – očekuju ga prepreke i uzbudljivi doživljaji. Našavši se u neobičnom društvu, mlađi bedelus Jeremija – zadužen da za kragujevački Liceum donese globus – ukrstiće svoju sudbinu sa slučajnim saputnicima. Trgovina đavolom vodi u provaliju i on iz bekstejdža drži konce čvorne teksture, nekad je prizvan strahom a najčešće nenadano. Autoru je pozajmio mastilo, iako je još ranije apsolvirano da je pisanje đavolje delo. Tamne metafore, rekviziti fantastike, noć, hladnoća i jezivi prizori, leševi koji hodaju, jednooka utvara, obavezno parče ogledala, palac stisnut kao šipak u mrtvoj šaci (ruka mrtvog rebelije sa adžijazma šipkom), strašni snovi i lelujanje između budnosti i uspavanosti, staništa između neba i zemlje – u žarištu su perceptivnog vidokruga ovog dela. Nadmoći licejskog pitomca nema u okolnostima koje su nametnute uplivima kolektivne fantastike i dominacije žene iz kneževog dvora. Čitanja licejske lektire povezaće glavnog junaka sa Žil Blazom1. Susret sa sujevernim rabadžijom i još dva putnika – od kojih je jedan stranac a drugi njegov prevodilac – ubaciće će ga u niz peripetija. Te epizode su jezgra avanturizma i horora, iz njih će se teško izvući a na kraju će doživeti i javno kažnjavanje batinama od licejskih profesora. Slično Žil Blazu, upašće nevoljno u mrežu prepredenog rabadžije i lakomog dragomana koji će tokom puta osmisliti da iskoriste Jeremiju, obučenog u kostim „Psoglavog”, i prikažu čudovište Dancu Hansu o kome je stranac načuo i zbog koga posećuje Šumadiju. Demonsku atmosferu napregnutog zbivanja sa čudovištem i lešom odmetnika prekinuće iznenadni noćni susret putnika sa malom gospođom, Jelenkom, čija lepota beše privlačna kao „omamljujuća praznina provalije”. Na nivou funkcija u pripovedanju, gde su nosioci radnje (aktanti) jasno izdiferencirani, Psoglavi je „određivač okolnosti” (cirkumstant). Pošto je ideja dragomana Leontija i rabadžije Antonija o prikazu Psoglavog zainteresovanom strancu propala u Čumiću, oni smišljaju da je, posle epizode sa ranjenim Br-nošom i gošćenja u Jelenkinim odajama, realizuju u boračkom lokalitetu. Prilog prevarama uvećava, pri kraju romana, i smešno rabadžijino maskiranje u „karakondžulu”. Potera za đavolom suočiće Jeremiju sa Jelenkom nekoliko puta, po njenoj zapovesti moraće da se prihvati i kubure. Neizvesnost traganja za spodobom odvodi u nov fabularni rukavac, „u teatar” – kako bi rekao autor. Ovaj roman je ogled o prerušavanju; uticaj iz dramske umetnosti je matrica korišćenih kostima, maski, šminke i jezika (turcizmi). Čak je i poistovećivanje bedelusa sa Žil Blazom pokrivač literarno pozajmljenom Gordonu Pimu, takođe slepom putniku – dobrovoljno zatočenom među sabijenim prtljagom u utrobi broda. Uplitanje mita, o savladanom Psoglavom, bajki o kresivu i Snežnoj Kraljici, vrednovaće se čitalačkom recepcijom.

Veština fabuliranja je zavidna, posebno na mestima uzbudljivih epizoda obavijenih noćnom skramom, realizovanih strahom od utvara i nekrofilskih rekvizita, trajnosti demonskih priča o čudnim spodobama i ostavštini grofa Goula. Preokreti su dopunjeni iskustvima glavnih likova i epizodista, uglavnom o fantazmima prethodnih očevidaca i obilju dokaza o priviđenjima. Autor je iskoristio sve pojedinosti, možda je moglo biti malo selekcije. Doza neopuštenosti naslućuje se na mestima gde očekujemo uzlete – ova vrsta romana prosto vapi za vanrednim epizodama. Kobnost male gospođe objašnjena je susretom te žene i slučajnih muških protagonista, već pripremljenih pričom o njenoj fatalnosti; strah od nje pojačava i zatečeni ranjenik na putu, koji u traženju spasa traži da ga vode Jelenki u dvor. Dobro obaveštena o nepočinstvima saputnika u rabadžijskim kolima, pretnjama i upozorenjima – širi svoju uticajnost, uvek se pojavljuje iznenada, okružena moćnim čuvarima. To je i spojnica pripovednih planova o globusu, odbeglim Jelenkinim momcima (rebelijama) koji se uvek nađu na mestu potrage za Psoglavim, konstrukcijama obmane stranca i zajedničkih urota. Zagonetkom tajnovite hajdučice, ludilom i hladnoćom provocira se teza o tragičnosti ženske lepote. Želja da sve izgleda bolje nego što jeste, zavera ćutanja i satiranje svedoka o Jelenkinim ispadima u prošlosti motivišu njeno učešće u hajkama na utvaru maskiranu u čudovište.

Tekstualna praksa dramskog pisca najbolja je u dijalozima, bilo da se odnose na razmene utisaka o fingiranim činjenicama pratećih doživljaja književne stvarnosti ovog romana ili „fingiranim” evociranjima prošlosti, kombinovanih sa zapisima iz knjiga o dominantnim toposima. Usporavanja u tekstu jesu odmorišta u formi pejzaža, oni istina ornamentalno opslužuju tokove zbivanja, ali se i opiru potenciji uzbudljivosti. Dramska važnost dostignuta je onda kada opis ima scensku motivaciju poklapanja sa mistikom ambijenta, u kome se po pravilu događaju neobične avanture interpretirane doživljajem i opserviranjem lika – neposrednog učesnika.

Ostaje problem pozorišnog pisca da razreši kako didaskalije pretočiti u romaneskno tkanje. Roman ne zahteva ni toliko preciznosti u mizanscenu, gde će ko stajati, u koga će gledati, kako će biti okrenut, bitno je, ali ne u toj meri. Savremena naratologija se bavi pitanjima ko priča i ko gleda. Sveprisutni narator Đorđa Milosavljevića ima i filmsko oko i filmski snima predele koje vidi slepi putnik kroz proreze rabadžijskih kola i kao bedelus koji glumi Psoglavog u tmuši noćnog pokrivača. On prosto vidi više od mogućih granica vidljivosti po optičkim merama. Po asocijativnosti, najbliža nam je situacija sa Mišom iz pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Laze Lazarevića, kad kroz ključaonicu iza vrata osmatra posledice kartaškog poprišta i očevog kraha u velikoj sobi.

Prorezi kroz koje gleda i naslućuje Jeremija nalik su vidokrugu Gordona Pima u prvoj avanturi. Mamljenje provalijama i belinama, silaženje u bezdan bez merdevina, ponor naviše ili naniže, fascinacija belinama, danteovska vertikala do pakla i nazad, registrovani su i u delu E. A. Poa Avanture Gorona Pima.

Zov nauke i putevi prosvećivanja uvek su povezani sa patnjom, te stare aluzije prepoznajemo i u ovom romanu.

Tekst aktivira aktuelizaciju vrednosti, naš kolektivni stereotip, rascep između primitivnih i civilizovanih modela. Roman Đavo i mala gospođa ne fingira, već u slojevitosti potvrđuje da mi danas istovremeno živimo više vekova, zaboravljajući da ispod ulepšane javnosti krijemo mračnu privatnost. Likovi korespondiraju za savremenim trenutkom u meri u kojoj nevin čovek postradava zbog ucenjivača i mreže potkupljivih, koliko god im se opire oni upornije nasrću na svoju žrtvu. Uticaj demonskog, strah od velikog oka koje svuda prati korespondiraju sa zajedničkim osećanjem da su svi protiv nas. Simpatije mlađeg bedelusa prema strancu su izuzetak, one ne mogu da ponište bezočno obmanjivanje i zamajavanje stranca koje mu priređuju svi akteri. Misao da se sve razotkrije na kraju bliska je, najčešće, onima koji u procesu prikrivanja i razotkrivanja najviše profitiraju. Demoni su zaista ljudskog porekla i obličja, a mi vični beskrajnom lovu – na ljude. Ironijski prizvuk i duhovito poigravanje majstorski se uklapa u mnoge situacije, komentari i plakanje nad ubijenom babom dok Hans priča bajku o kresivu, maskiranja za prevare, nabacivanje boja; rabadžija u pokušaju da se neuspešno preobuče u „karakondžulu” a rektor u prizoru oslikavanja modela tišlerskog globusa.

Nekrofilski rekviziti, strava i užasenije, ženska enigma, strah od utvara i čudesnost putovanja intrigiraju pisce savremene srpske fantastike. Slične motivacije zaokupljaju i savremene romanopisce. Nalazimo ih u romanu Strah i njegov sluga Mirjane Novaković iz 2005.

godine, i tu se iz Evrope u Srbiju upute radoznalci da provere priče koje su čuli o vamiru i vampirizmu. Đavo i jedna princeza intrigantni su sa mnogih aspekata. Šta nas očekuje u sferi preferiranja literarnih tema ovog profila – nagoveštavaju i preštampavanja starih pustolovnih dela, primera radi, širom Evrope. Žil Blazu nije odoleo ni Mark Tven u svom Haklberi Finu. Andersenovim bajkama nije odoleo ni najpoznatiji mizantropski pisac Embrus Birs kada je u Neobičnim pričama preradio Malu prodavačicu šibica.

Kad iščitamo novo delo Đorđa Milosavljevića, zainteresujemo se za pustolovne romane, oni su očigledno u usponu. Dok se literarni globus ne raspadne u nekoj kataklizmi – privlačiće nas pustolovi i njihov miris. Očekujemo nastavak avantura mlađeg kragujevačkog bedelusa, iz prnja u rabadžijskim kolima, preko vonja usputnih mehana i teskobnih soba, sunovrata u boračkim provalijama, tajnovitog susreta sa kobnom ženom u napuštenom mlinu... mora se stići na dvor. Ali i tu opstati.

Intrige iz stvarnosti i fikcije beskonačne su. I literarno primamljive.

1 Čitateljski ukus polovinom XIX veka podgrevale su pustolovne knjige. Višetomno delo Alena Renea Lesaža o avanturama Žila Blaza od Santiljane prevodio je Laza Zuban: prvi deo štampan je u Beču u štampariji mehitarista 1833, drugi deo u Kragujevcu 1834, u novoosnovanoj Knjigopečatnji; treći, četvrti, peti i šesti 1836, sedmi 1843, a osmi deo 1844. u Beogradu. Koliko je bilo interesovanje za ovu literaturu pokazuju podaci o preštampavanju i drugom izdanju 1866. koje je priredio Radovan Peić. Pored Laze Zubana, i Dimitrije Tirol je prevodio Lesažove romane. Žil Blaz, sedamnaestogodišnjak, napušta rodni Oveido i odlazi na Univerzitet u Salamanku. Sjajnu budućnost odjednom će prekinuti grupa propalica koju sreće na putu i kojima želi da pomogne. Pored svih peripetija, kasnije će steći naklonost kralja i ljudi visokog ranga. Izvorno su njegove avanture prikazane u dvanaest knjiga.

Mila Stefanović

28.03.09 Popboks

U dopadljivom žanrovskom pakovanju, koje će Đavola i malu gospođu učiniti interesantnim širokom krugu čitalaca, scenarista, dramski pisac i režiser Đorđe Milosavljević nudi istorijski poznate obrise prošlosti začinjene komedijom i stravom

Istorijski romani kod nas nisu česti, ali kada se pojave, obično su odlični. Setimo se samo remek-dela koja su ostavili Andrić, Crnjanski i Selimović, ili svežijih primera poput romana Opsada crkve Sv. Spasa Gorana Petrovića i Strah i njegov sluga Mirjane Novaković. Sledeći već utaban literarni trag, Đorđe Milosavljević u književnom debiju opisuje davno iščezlu Srbiju 19. veka. Bez obzira na to što se njegov roman ne može uvrstiti među nabrojane klasike, Milosavljević ima šta da ispriča.

Godina je 1841. Jeremija Milošević, bistar i dobrodušan mladić, sasvim neočekivano i u prvom trenutku protiv svoje volje, postaje učesnik po život opasne avanture. Jeremija se pridružuje grupi koja prati čuvenog Hansa Kristijana Andersena, danskog bajkopisca, koji je došao na Balkan kako bi istražio predanje o psoglavim mitskim čudovištima koja su, navodno, terorisala i obrenovićevsku Srbiju tog vremena.

Epoha ume da bude nezgodna za oživljavanje, ali Milosavljević se pripremio temeljno. Privučen dokumentovanim događajima i ljudima koji su nekada zaista živeli, on bez većeg grča meša istoriju i fikciju. Roman Đavo i mala gospođa (Scatto, 2008) je inspirisan istinitim slučajem iz 1835. godine – serijom zverskih ubistava u Kragujevcu za koje je optužen Psoglavi – ali i činjenicom da je Andersen negde u to vreme zaista posetio našu zemlju. Kada se priči doda ljubavnica Miloša Obrenovića Jelenka Herbez („mala gospođa“ iz naslova), jedna od najintrigantnijih istorijskih figura tog perioda, dobijamo mešavimu koja privlači na više nivoa.

Milosavljević sasvim dobro piše – stil mu je pitak, duhovit i pregledan – ali Đavo nije bez mana. Preopširan uvod, na primer, narušava dinamiku romana. Uvođenje u priču, tokom koga se malo šta od značaja događa, zauzima gotovo čitavu prvu polovinu knjige. Takođe, psoglavi su mogli biti efektnije iskorišćeni – bilo je potencijala za to. Ovako, Đavo uglavnom začikava, intrigira, ali veoma malo isporučuje u oblasti fantastike.

U redu, Milosavljević je u intervjuima i istakao da mu je cilj bio da iznese realističnu priču, što mu uglavnom i polazi za rukom, ali ostaje žal što u završnici romana nije pustio mašti na volju i dozvolio fantastičnim elementima da zažive i prodrmaju nezadovoljavajuće (i krajnje očekivano) razrešenje.

Đavo i mala gospođa je veliki korak napred u odnosu na do sada ekranizovane Milosavljevićeve scenarije sa istrorijskom pozadinom (Samardžićeva trilogija o Savi Lađarskom Jesen stiže, dunjo moja, Konji vrani i Bledi mesec). Ako bi došlo do adaptiranja romana za veliki ekran, uz promišljene scenarističke intervencije mogli bismo da dobijemo film koji bi bio negde na pola puta između Gilijamove Braće Grim i Stojanovićevog Čarlstona za Ognjenku. To i ne zvuči tako loše, zar ne?

Đorđe Bajić