POGLAVLJE PRVO
Budim se s njegovim imenom na usnama.
Vil.
Pre nego što otvorim oči, ponovo ga vidim kako se stropoštava na pločnik. Mrtav.
Mojih ruku delo.
Tobajas čuči ispred mene, ruka mu je na mom levom ramenu. Vagon se trucka po šinama, a Markus, Piter i Kejleb stoje na vratima. Duboko udišem i zadržavam dah u pokušaju da savladam napetost koja mi narasta u grudima.
Pre samo jedan sat, ništa od ovoga što se dogodilo nije mi delovalo stvarno. Sada deluje.
Izdišem, ali napetost je i dalje tu.
„Hajde Tris“, izgovara Tobajas, pogledom tražeći moj. „Moramo da skočimo.“
Previše je mračno da bismo videli gde se tačno nalazimo, ali ako je vreme za iskakanje, verovatno smo blizu granične ograde. Tobajas mi pomaže da se podignem i vodi me ka vratima.
Ostali skaču, jedan po jedan: prvo Piter, potom Markus, pa Kejleb. Hvatam Tobajasa za ruku. Dok stojimo na ivici vagona, vetar naleće i, kao rukom, gura me nazad, na sigurno.
Ipak se zalećemo u tamu i grubo dočekujemo na tlo. Od siline udarca ponovo osetim bol u rani na ramenu. Grizem usnu da ne bih jauknula i pogledom tražim brata.
„Sve u redu?“, pitam, kad ga ugledam kako sedi na travi, nekoliko metara dalje, trljajući koleno.
Potvrdno klima glavom. Čujem kako šmrkće kao da se bori sa suzama, i okrećem se na drugu stranu.
Sleteli smo na travu u blizini granične ograde, nekoliko metara od derutnog puta kojim Miroljubivih kamionima dostavljaju hranu gradu i izlazne kapije – kapije koja je sada zatvorena i sprečava nas da izađemo. Ograda se uzdiže iznad nas, previše visoka i savitljiva da bismo se popeli, a previše izdržljiva da bismo je srušili.
„Ovde bi trebalo da bude stražara iz Neustrašivih“, kaže Markus. „Gde su oni?“
„Verovatno su bili u simulaciji“, kaže Tobajas, „a sada su...“ Zaustavlja se. „Ko zna gde i rade ko zna šta.“
Simulaciju smo zaustavili – težina hard diska u zadnjem džepu stalno me podseća na to – ali nismo sačekali da vidimo posledice. Šta se desilo s našim prijateljima, s našim vršnjacima, s našim vođama, s našim frakcijama? Nema načina da to saznamo.
Tobajas prilazi maloj metalnoj kutiji koja se nalazi s desne strane kapije i otvara je, otkrivajući tastaturu.
„Nadajmo se da se Učeni nisu setili da promene šifru“, izgovara dok ukucava niz brojeva. Staje kod osmog i kapija se otvara.
„Kako si znao šifru?“, pita Kejleb. Glas mu je toliko nabijen emocijama da se čudim kako ga izgovorene reči nisu udavile.
„Radio sam u kontrolnoj sobi Neustrašivih i nadgledao sigurnosni sistem. Kodove menjamo samo dvaput godišnje“, kaže Tobajas.
„Kakva sreća“, izgovara Kejleb. Obazrivo gleda Tobajasa.
„Nema to nikakve veze sa srećom“, kaže Tobajas. „Tamo sam radio samo da bih bio siguran da ću moći da izađem kad bude trebalo.“
Stresem se. Način na koji govori o izlasku odavde – kao da misli da smo zatočeni. Nikada nisam o tome razmišljala na taj način, i sada se samoj sebi čudim.
Hodamo zbijeni u grupu, Piter je privio ranjenu ruku uz grudi – ruku u koju sam ja pucala – a Markus mu, s rukom oko ramena, pomaže da održi ravnotežu. Kejleb briše obraze svakih nekoliko sekundi i znam da plače, ali ne znam ni kako da ga utešim, ni zašto ja ne puštam ni suzu.
Umesto toga preuzimam vođstvo, Tobajas tiho ide pored mene i, mada se ne dodirujemo, čini da se osećam sigurnije.
***
Prvi znak da se bližimo sedištu Miroljubivih jesu igličasta svetla. Koja potom postaju četvrtasta, a zatim se pretvaraju u prozore koji sjaje. Gomila drvenih i staklenih zgrada.
Pre nego što stignemo do njih, moramo da prođemo kroz voćnjak. Stopala mi tonu u zemlju, a iznad mene se prepliću grane formirajući neku vrstu tunela. Iz lišća viri tamno voće koje samo što nije otpalo. Otužan, sladunjav miris gnjilih jabuka meša se u mojim nozdrvama s mirisom vlažne zemlje.
Kad se približimo, Markus ostavlja Pitera i dolazi na čelo grupe. „Znam kuda treba da idemo“, kaže.
Vodi nas pored prve zgrade do druge u nizu, koja se nalazi s leve strane. Sve zgrade, osim staklenih bašti, napravljene su od identičnog tamnog drveta, nefarbanog, sirovog. Kroz otvoren prozor čujem smeh. Kontrast između smeha i ledene obamrlosti koju osećam izaziva mi nelagodu.
Markus otvara jedna od vrata. Da nismo u sedištu Miroljubivih, bila bih šokirana što nigde ne vidim obezbeđenje. Oni su stalno na granici između poverljivosti i gluposti.
Jedini zvuk u ovoj zgradi jeste škripanje naših cipela. Više ne čujem Kejleba kako plače, mada se on i trudio da bude što tiši.
Markus zastaje pred otvorenim vratima prostorije u kojoj Džoana Rejes, predstavnica Miroljubivih, sedi i zuri kroz prozor. Prepoznajem je jer njeno lice je teško zaboraviti, bez obzira na to da li ga vidiš jednom ili hiljadu puta. Od desne obrve pa sve do usana proteže joj se debeo ožiljak, zbog kojeg je slepa na jedno oko i šuška kad govori. Samo jednom sam je čula kako govori, ali sam zapamtila. Da nema ožiljka, bila bi to lepa žena.
„O, hvala bogu“, izgovara kad ugleda Markusa. Ide ka njemu raširenih ruku. Umesto da ga zagrli, samo mu dodirne ramena, kao da se baš setila da Nesebični imaju odbojnost prema fizičkom kontaktu.
„Ostali pripadnici vaše grupe stigli su pre nekoliko sati, ali nisu bili sigurni da ćete i vi uspeti“, kaže. Misli na grupu Nesebičnih koji su bili s Markusom i mojim ocem u skloništu. Nisam ni pomislila na njih, a kamoli se brinula.
Gleda preko Markusovog ramena, prvo u Tobajasa i Kejleba, zatim u mene, pa u Pitera.
„O, živote“, izgovara, kad primeti krv kojom je natopljena Piterova majica. „Pozvaću doktora. Mogu vam dozvoliti da ostanete noćas, ali sutra naša zajednica mora zajednički da donese odluku. A... “– gleda u Tobajasa i mene – „sumnjam da će biti radosni kad čuju da se ovde ima Neustrašivih. Naravno, očekujem da mi predate sve oružje koje evenutalno imate kod sebe.“
Najednom se zapitam kako zna da sam i ja Neustrašiva. I dalje nosim sivu majicu. Očevu.
U tom trenutku, zapahnjuje me njegov miris, mešavina sapuna i znoja, ispunjava mi nozdrve, ispunjava mi čitavo telo. Toliko jako stežem pesnice da mi se nokti zarivaju u kožu. Ne ovde. Ne ovde.
Tobajas predaje svoj pištolj, ali kada ja posegnem pozadi da izvadim svoje skriveno oružje, hvata me za ruku i vraća je napred. Potom prepliće prste s mojima, da bi prikrio šta je upravo uradio.
Znam da je pametno da zadržimo jedan od pištolja. Ali osetila bih olakšanje da ga predam.
„Moje ime je Džoana Rejes“, kaže pružajući ruku ka meni, potom ka Tobajasu. Pozdrav Neustrašivih. Impresionirana sam što pazi na običaje svih frakcija. Stalno zaboravljam koliko su Miroljubivi uviđavni, dok ne vidim to na delu.
„Ovo je T...“, počinje Markus s predstavljanjem, ali Tobajas ga prekida.
„Moje ime je Četiri“, izgovara. „Ovo su Tris, Kejleb i Piter.“
Pre nekoliko dana, „Tobajas“ je bilo ime koje sam jedino ja znala među Neustrašivima; bio je to delić sebe koji mi je dao. Sada, kada nismo u Neustrašivima, prisećam se zašto je krio to ime od svih. Zato što ga vezuje za Markusa.
„Dobro došli u sedište Miroljubivih.“ Džoana fiksira pogledom moje lice i usne joj se razvlače u iskrivljen osmeh. „Mi ćemo se pobrinuti za vas.“
***
I dopuštamo im da se pobrinu. Medicinska sestra iz Miroljubivih daje mi melem – koji su razvili Učeni za brzo isceljenje – da namažem rame, a potom vodi Pitera do bolnice, da se pobrine za njegovu ruku. Džoana nas vodi do trpezarije, u kojoj srećemo neke od Nesebičnih koji su bili u skloništu s Kejlebom i mojim ocem. Tamo su Suzan i neki od naših starih komšija, kao i redovi drvenih stolova dugačkih koliko i sama soba. Svi nas pozdravljaju – pogotovo Markusa – sa suzama u očima i potiskujući osmehe.
Pripila sam se uz Tobajasovu ruku. Klonula sam pred teretom pripadnika frakcije mojih roditelja, teretom njihovih života, njihovih suza.
Jedan od pripadnika Nesebičnih stavlja mi šolju napunjenu vrelom tečnošću pod nos i kaže: „Popij ovo. Pomoći će ti da zaspiš; i drugima je pomoglo. Bez snova.“
Tečnost je crvenkastoružičaste boje, kao jagode. Grabim šolju i brzo je ispijam. Vrelina tečnosti čini da na nekoliko trenutaka osetim kao da mi je stomak opet ispunjen. Dok ispijam i poslednje kapljice iz šolje, osećam kako se opuštam. Neko me vodi niz hodnik, u sobu s jednim krevetom. I to je sve.
