Dan kada je umrla Lejdi Gaga

02.02.12 e-novine.com

Novu izdavačku kuću “Peti talas” osnovali su u Nišu pesnici Zvonko Karanović i Željko Mitić u nameri da osveže pesnički prostor novim prevodilačkim projektima, istražujući i predstavljajući poeziju 21. veka kroz dela pesnika koji pišu u duhu vremena. Novi pesnički glasovi bi osim svežine, uneli i preko potreban uvid u trenutna zbivanja i tendencije na savremenoj svetskoj pesničkoj sceni. Poštujući takav koncept, u ediciji “Dan velikih talasa” objavljena je Antologija njujorške poezije 21. veka – Dan kada je umrla Lejdi Gaga, koja predstavlja novomilenijumski eho jedne od najznačajnijih i najuticajnijih pesničkih škola u SAD – njujorške pesničke škole. U knjizi je predstavljena poezija šesnaestoro pripadnika najmlađe generacije njujorških pesnika. To su Kejt Marvin, Noel Kokot, Ana Moskovakis, Ejmi King, Den Hoj, Samson Starkveder, Pejdž Tegart, Doroteja Leski, Fara Fild, Ken Čen, Trejsi Grinel, Ana Božičević, Edmund Berigen, Filip Marinović, Matvej Jankelevič i Džastin Marks
„Peti talas“ je neprofitna izdavačka kuća koja je bazirana pre svega na entuzijazmu i verovanju da u Srbiji ima dovoljno onih kojima je poezija potrebna. Dugoročni izdavački planovi obuhvataju izdavanje antologija poezije 21. veka regionalnih zemalja (Makedonije, Rumunije, Hrvatske, Slovenije i BiH), dok se kratkoročni odnose na samostalna izdanja autora za koje urednici smatraju da su izuzezno zanimljivi. Sledeći izdavački korak trebalo bi da bude knjiga izabranih pesama Bezumlje Janisa Livadasa, verovatno najboljeg predstavnika savremene grčke poezije, u prevodu pesnika Momčila Radića, a u planu je još i knjiga pesama legendarnog bit pesnika-mistika Boba Kaufmana Samoće prepune usamljenosti u prevodu Ivane Maksić.

***

New York School (njujorška škola) bila je neformalna grupa pjesnika, slikara, plesača i muzičara aktivna u New Yorku pedesetih i šezdesetih godina prošlog stoljeća. Pjesnici John Ashbery, Frank O’Hara, Kenneth Koch, Ted Berrigan, Bernadette Mayer, Alice Notley, Ron Padgett i mnogi drugi pisali su spontanu, neusiljenu, dinamičnu poeziju punu hrabrih vizualnih motiva, šala, neočekivanih preokreta i kozmopolitske lakoće. No uz urbani šarm, ovi pjesnici zadržavaju onu čisto lirsku i sveobuhvatnu Whitmanovsku notu, koja je istovremeno autentično američka ali ih povezuje i s europskom avangardom i nadrealistima. Često surađuju, kako međusobno tako i s umjetnicima drugih medija, a u pjesmama prijatelje, srodne umjetnike i razna poznata imena spominju po imenu ne u duhu visoke alegorije, već s lakoćom zasluženom ljubavlju. Pjesnici njujorške škole bliski su i umjetnički se prožimaju i s generacijom beat pjesnika.
Utjecaj njujorške škole na suvremeno američko pjesništvo teško je izolirati; neposredne, urbane, čavrljave intonacije, pop-kulturne reference, upečatljive slike, misaoni fragmenti i humor postali su tako česti u radu mladih pjesnika da se doimaju prirodno, kao da su uvijek tu cvali. Pjesnici zastupljeni u antologiji Dan kada je umrla Lejdi Gaga nasljeđuju sve te karakteristike, i pridodaju im sasvim suvremen, autentičan duh; neki, poput Eddie Berrigana, sina Teda Berrigana i Alice Notley, nasljednici su njujorške škole direktnom linijom srodstva. Antologija nudi snapshot iznimno mladih stvaralaca, u svojim dvadesetima i tridesetima, većinom samo sa jednom ili dvije knjige pod pojasom. Umjesto oskudnog primjerka od jedne pjesme, na koji se antologije često i škrto ograničavaju, ovdje nudimo malen ali solidan izbor iz djela svakog pjesnika, da dočaramo kako-tako domet njihovih opusa u razvitku.
Josif Brodski piše da imigranti i dođoši nikad neće sasvim moći da izreknu vizualno alternativni pejzaž New Yorka. Mnogi od pjesnika Lejdi Gage, poput Matveia Yankelevicha, Anne Moschovakis, Filipa Marinovicha, Ken Chena, i mene same, trude se da dokažu suprotno. Duhovi rodnih zemalja i neameričkih literarnih naslijeđa (poput, na primjer, Danila Harmsa u radu Yankelevicha) stapaju se sa scenama urbanog i misaonog života. Lirski duh Lorce prožima pjesme Sampsona Starkweathera, ritmovi hip-hopa čuju se u repeticijama Dorothee Lasky, dok Whitman progovara u pjesmama Noelle Kocot, a Ashbery stoji za ramenom Amy King. To prožimanje naslijeđa i stilova stvara neku vječnu sadašnjost u kojoj se ovi pjesnici, umjesto da se osjećaju opterećeni, oslobađaju da progovore autentično i bez straha od prošlosti. Ta neopterećena vječnost vrijedna je kreacija američke poetske scene, i jedno od rijetke lijepe djece konzumerističkog društva slabe memorije, uvijek spremnog da fetišizira i rasproda radije nego da razumije svoju prošlost. U ova burna politička vremena, moja je nada da će mladi njujorški pjesnici biti dostojan glas svoje generacije upravo zbog svoje slobode od linearne povijesne i književne tradicije, iz koje odabiru njima važne detalje sa humorom avangardnog kolažiste. Tim procesom, kao što ističe T. S. Eliot, oni ne samo da stvaraju svoju tradiciju, nego suptilno mijenjaju i okvir kroz koji čitamo njihove poetske pretke. U njihovim pjesmama čitam iskričav blend koji je novi, privremeni standard. (Odlomak iz predgovora Ane Božičević)

***

Poezija njujorških pesnika reflektuje kosmopolitski duh metropole. Kao i sam Njujork, grad koji nikad ne spava, koji se svakodnevno menja i razvija, tako je i poezija njegovih pesnika raznovrsna, dinamična i uvek u skladu sa vremenom, štaviše, ona sama je otelotvorenje duha vremena. Pored izrazitog kosmopolitizma i multikulturalizma ?sobenost pesničke scene jeste i bogata tradicija javnog izvođenja pesama. Čini se da se nigde drugde, osim možda u San Francisku, ne pridaje toliki značaj javnom čitanju poezije kao u Njujorku. Klubovi, restorani, kafeterije, parkovi, mesta su gde se skoro svakodnevno održavaju čitanja i pesnički performansi, što u praksi potvrđuje reči Lorensa Ferlingetija o približavanju poezije svetu. U težnji da se poezija iz biblioteka i mrtve tišine fakultetskih čitaonica premesti na ulicu, gde i pripada, mnogi su poeziju već proglasili novim rokenrolom. U globalnim protestima protiv korupcije i diktature multinacionalnih kompanija, koji su krenuli baš iz Njujorka mirnom okupacijom Volstrita ove jeseni, pesnici su među prvima uzeli učešće i dali svoj glas i doprinos svakodnevnim akcijama i glasnim, na momente horskim izgovaranjem stihova koji se prolamaju Zukoti parkom.
U sastavljanju ove antologije vodili smo se željom da obuhvatimo sve najznačajnije i najzanimljivije nove njujorške pesnikinje i pesnike, a koji do sada nisu bili prevođeni ni objavljivani kod nas. Izabranih šesnaestoro naslednika Džona Ešberija, Frenka O’Hare, Keneta Koha, Džejmsa Skajlera, Kenvarda Elmslija, Teda Berigena, Morin Oven, Bernardet Mejer, Elis Notli... pripadnici su najmlađe generacije njujorških pesnika, sa tek jednom ili dve pesničke zbirke i po kojom pilot-knjigom u biobibliografiji. S tim u vezi, podnaslov antologija može se pre svega shvatiti kao prikaz najupečatljivijih glasova te nove, nama još uvek nepoznate generacije njujorških pesnika, od kojih će neki, sasvim izvesno, zauzeti i važnija mesta na nekoj budućoj mapi američke književnosti.
Vodeći se vlastitim senzibilitetom kao osnovnim kriterijumom ovog kadriranja trenutne slike pesničke scene Njujorka, antologiju smo počeli pesnicima rođenim posle 1969, za američku noviju istoriju važne godine kada je Apolo 13 sleteo na površinu Meseca, Ričard Nikson inaugurisan u 37. demokratski izabranog predsednika SAD, članovi Porodice Menson počinili masakr u kući bračnog para Tejt/Polanski, održan festival u Vudstoku, a flower power ikonografija uplovila u mejnstrim umetnost pojavom Pitera Maksa na naslovnoj strani magazina Lajf. Tada je, bar za trenutak, uz novoosvojene seksualne, građanske i političke slobode, kao i uz snažnu antiratnu i ekološku svest, svet izgledao kao mesto koje ima budućnost. Iz ovog izbora izostali su afroamerički autori, na prvom mestu izvanredne pesnikinje Tonija Foster i R. Erika Dojl. One će naći mesto u planiranom drugom tomu antologije koja će se baviti uzbudljivom scenom crnih umetnika, od džez pesnika harlemske renesanse pa do rep i slem izvođača. Veliko bogatstvo njujorške scene pune struja i pritoka bilo bi nemoguće predstaviti jednim izdanjem.
Iako je danas posredstvom globalne mreže čitav svet udaljen samo na klik miša, rad na selekciji najkarakterističnijih glasova koje smo uvrstili u antologiju bio bi mnogo teži i trajao bi znatno duže bez požrtvovanosti i stručnosti Ane Božičević, našeg čoveka iz Amerike, aktivne učesnice i promoterke pesničke scene Njujorka. Naslov njene pesme Dan kada je umrla Lejdi Gaga, parafraza i omaž čuvenoj pesmi Frenka O’ Hare The Day Lady Died, učinila nam se jasnom i amblematičnom vezom prošlosti i budućnosti, novih njujorških pesnika sa slavnim prethodnicima, te je bio i logičan izbor za ime antologije. (Odlomak iz predgovora Željka Mitića)

***

Mali izbor iz antologije

Kejt Marvin (Cate Marvin)
1969.

Nesrećnici
nastanjuju uglove gde automobili silaze
sa autoputeva, peru vozila zaustavljena
na semaforima, podižu svoje krivo izrasle
udove, vezuju tetrapak od soka prepravljen
u kutiju za milostinju oko vrata
pertlom, zagledaju u prozore kako bi pronašli
naše oči poput ključeva koji traže odgovarajuću
bravu. Paralisani, sa jednim okom koje nemirno
prati crvenu svetlost, dok je drugo prikovano za
nogu, izraslu sasvim pogrešno, da se uvijamo
kada nam se približi, mi zaziremo od njihove namere
da nam poput tašne otmu sažaljenje. Kada posegnu
za čašom, zgrabimo milosrđe i zatvorimo
svoja lica poput vrata. Ali oni nisu
lopovi, oni za ovo rade: njihov je posao
da se teturaju unaokolo. Prodaju žalosna
lica, razmenjuju samilost za sitniš,
posramljuju nas svojim telesnim nedostacima:
neću im dati ni paru.
Noću predajem sebe
jednoličnom urliku gradskih motora, ležim
kao bogalj i prebrojavam udove koji mi nedostaju,
očnih kapaka čvrsto zatvorenih zbog treperavog
uličnog svetla. Podne daske se tresu od susedovih
psovki, zloba šuška poput miševa
u zidovima, a spavati znači živeti jedan sat
sa nakinđurenim zverima, dok srce
priželjkuje neki dragi kamen, nakratko
izvađen iz tamne sigurnosti svog zaključanog
ormana. Ali u snu ništa nije otmeno, naše
izmišljene ulice su prepune prodavaca čije
su tezge pretrpane nesrećama, uredno
poređanim poput robe. Satima se cenjkamo,
pitajući se kada će doći do prostodušne iskrenosti,
kako to da se niko nije potrudio da popravi
razlabavljenu rezu na ulaznoj kapiji, i
kakve to oči imaju ljubitelji melanholije.


Noel Kokot (Noelle Kocot) 1969.

Dvanaesta godišnjica braka

Zauzdane i smanjene, moje se grudi bude.
Uzmi pero, ne pitaj zašto,
Neki Koni Ajlend mi je u oku.
Krzno i karirani zečevi,
Aniverzalnom se verom najdublje istražuje
Jednolično nebo, nadolazeća jeza.
Hajdemo u Klojsters,
Na sav suši koji možemo pojesti,
Moja bi tetovaža trebalo da zaraste.
Dragi, ti si normirana legenda u mačijoj zvezdi.
Jedem za dvoje, veče uoči.
Poznavali smo jedno drugo pre svojih lica i imena.


Ejmi King (Amy King) 1971.

Ružni Amerikanci

Noćas sam sanjala Mariju Santjago
kako iščezava dok čisti i raspoređuje robu
u bodegi na Menhetnu; njen pozajmljeni šapat
okleva na leđima mušterija.
Uzimam svoje novine, jezikom žute štampe
prelazim letimice preko dužine
tamnoputih ruku Marije Santjago
i težine deteta koje je ostavila
kod kuće, na nekom neznanom & gustom mestu.
Kolumbija, Bogota, ta svirala sa grudima lešine.
Duž te kičme,
zemljotres naslovljava haićanski
pomor u Port-o-Prensu.
U susednom kvartu, s hladnom
konzervom đusa utisnutom pod laktom,
prolazim pokraj Marije Santjago,
dok pred marketom praši voćke što su plovile
po zemljama koje niko od nas još nije video.
Pirana srce, sve je smrdljivi dinamit,
skretanje pažnje s
membrana današnjeg sukoba;
mi smo bez semena i ne možemo sadržati
raj u mesu ovog kokainskog jezgra,
pitak smo čaj čiji vlažni listići
nisu miraz već omotači onoga što bi u nama
vredelo u plesnivoj gomili koja truli,
kao na otpadu odbačena mapa doma.
Samo smo se šetkale ispred,
pušile cigarete s karanfilićem i raspredale
pokraj ne-života Marije Santjago i njenog
muža kome je odzvonilo i koji je otplesao dođavola.
U pozadini uzavreli lonac praska,
usne sunca mirišu na travu
duž obrisa naših maljavih obraza,
a šutkanje momaka u jarku stupa na scenu.
Kipovi budućnosti prinuđeni
da više ne čekaju. Silazeći sa ivičnjaka,
preko ulice, upletena kosa ogoljuje nam
potiljke, a ružičaste obale bazena zapljuskuju ostrvska gnezda;
promičemo pored žutih taksija
kao da su nam bedra varljivi anđeli,
bez ikakvog smisla, kao kopilansko
nestalo dete Marije Santjago.
Čak i konobari znaju kako miriše drugde.
A ova se noć pretvara u zvezdanu deponiju
koju bi ona rado uljuljkala, ali nema dovoljno za
uobičajenu cenu duše. Ova noć je anđeo odbacivanja,
Anđela Dentata kerova ofucanih od moljaca,
duhova koji jure arizonskim mesama pre
no što se vratimo kao reciklirani provalnici koji drže dvor
na krovovima bruklinskih horizonata.
Ko me celu ušiva ove noći?
Ko odnosi ovu mlitavost mog uma
i navlači izmaglicu boje senfa
preko oštrih belih linija kojima ne služi nijedna dužica oka?
Takva tišina progovara
iz sveobuhvatne tuge
oko Marijinog radnog prostora –
dobovanje njene kretnje produžava nam glasove.
Ona je živi pesak kroz koji koračamo.
Ne plaćamo joj
ništa da vrati đubre na rakunsku
pijacu. Širimo se
po kanjonskim pukotinama i uvaljavamo bluz,
vrati se, sačekaj da nam se vrati i dete,
rođeno iz ždrela što nas greje,
uzgaja lišće pripravljeno za gutanje:
niko ne čita budućnost, ne predskazuje sreću,
niti postaje san koji gleda
kroz stakleno oko u dubok vetar,
što plete korpicu šaptaja
verenu sa smrću žderačicom svega, i nastavlja s tim kamenom, spava
u pepelu na poslu, u talogu
vremenom gurnutom pod nokte kojima sežemo
da novcem platimo stvari što nas podsećaju
da jesmo, da smo mi, i opet jesmo
celog života koji nije
naš, Marijin, kao što u njenom životu
ona žali druge osećajem koji nije.


Matvej Jankelevič (Matvei Yankelevich) 1973.

[bez naslova]

Pojeo sam izvanrednu karamel kocku
uz espreso u Novom Sadu.
Popio dobar kapućino kasnije na trgu.
Beograd: nekoliko dobrih kafa dnevno
ne uvek izvanrednih, ali dobrih.
Čini mi se da sam se ugojio od cele flaše
slatke pavlake i vekne hleba
i banane koje sam pojeo u podne.
Pisanje je, kao što vidite, prilično
nepotrebno u mojoj situaciji. Ono je
poslednji način da se vidi da li se nešto
jedinstveno dešava u kafeu,
na trgu, u pešačkoj zoni
usred Beograda. Teško da
čovek može i pomisliti da
su i drugi gradovi budni i
da je u njima veoma živo.
A tek u selima... varošima...
Neko pravi pokret – čini se da
zeva, proba svoju kafu – nije
dovoljno vrela – povlači dim.
Da i ne spominjemo posao... Pa,
ko zna. To ništa ne mora da znači.
Nema napetosti, sem
u svakom pokretu – sporednom –
i samosvesnom. Napetosti
između akcije i ideje, između
misli i izraza. Napetosti
između ramenih lopatica. Prsti
drže olovku. Ponavljanje.
[Beograd, septembar 2007]


Filip Marinović (Filip Marinovich) 1975.

Kalemegdan

i ti bi mi, dok šetamo kalemegdanskim parkom, rekao:
Ponekad se pitam hoću li umreti pre nego što se ponovo vidimo
sada si mrtav a ja živ nikada nisam mislio da ću
preživeti tvoju smrt naročito period neposredno nakon nje
nisi mogao da dođeš na zabavu srpskih iseljenika u Parizu rekao
si Idi bez mene i otišao podupirući se svetlucavim srebrnim štakama
nekoliko nedelja kasnije našao sam te iza belog silosa kako,
polunag i mišićav, rastavljaš srebrnu mašinu uspeli smo se potom
zavojitim stepeništem uz beli silos smejući se
Ako si još uvek živ, trebalo bi da provodim više vremena s tobom
kako to da mi niko nije rekao da si živ sve dok baka
smejući se ne upita Gde ti je deda pogledaj iza belog silosa
I ja učinih tako a ti si se smejao rastavljajući svoju mašinu
želim da budem ta mašina koju rastavljaš kako bih mogao da
prestanem
da se plašim bola i radosti što te vidim u snovima i osetim tvoje telo
ali ti si sada samo prah u urni u Beogradu kojoj se vraćam samo u snu
iznova i iznova i vičem Ne mogu da verujem da sam se vratio
obećao sam sebi da se neću vratiti nakon tvoje smrti
ali ti si tu, smeješ se iza belog silosa
okupljaš mene i celu porodicu oko svog bolesničkog kreveta
i kazavši nam da sednemo, daješ nam hleb koji ti sam nećeš okusiti
iz tvojih očiju zlatna svetlost od hleba bolja želim da postim
dok se ti ne vratiš ili ja ne dođem tebi ali zbog besmrtnosti
štrajkovati glađu bi bilo blesavo mogao bih ti se pridružiti i brže
zar ne mislim da ne bih sem ako ma ne neću se ubiti
Pratiću te uz stepenište belog silosa i kazaću
Ne mogu da verujem da sam se vratio u Beograd obećao sam sebi
da se neću vratiti ali ipak evo me na Aper Vest Sajdu na Menhetnu
prevrćem se po futonu pod triptihom na kojem sam u Central
parku naslikao tebe
kada si umro
želim da mi izrastu pastelne bojice kroz prste i da naslikam još
jednu pa još jednu sve dok se ne vratiš kroz ulje
i sedneš za sto da pojedemo hleb
i smejemo se dok nam beli silos ne upadne kroz prozor


Fara Fild (Farrah Field) 1976.

Možda imate više stidnih predela
Hvala Vam što ste nas probudili i prestravili,
što ste popalili svetla nakon što smo zaspale.
Sakrile smo se pod trpezarijskim stolicama.
Plakale smo kada ste tu stvar uključili u struju.
Ne želimo više glasnu muziku, rekosmo,
ne želimo ljude koji bulje i ćute.
Helen je ušla na zadnja vrata
gde su se veverice razbežale.
Svezali ste nam ruke
i ispravili vešalicu.
Hvala Vam što nam određujete starešinstvo.
Mi znamo šta se desilo na nižim nivoima.
Dugo je to trajalo,
u centru pažnje vi i još neki ljudi
posipate jedni druge pićem.
A onda ruke svuda, pre one na licu i one dole.
Ljudi koje ste doveli su se gurali unaokolo.
Nikada dovoljno njih ne bi
poseglo za vašim lažnim telom.
Stajali su raskrečenih nogu
i čekali da ih izaberete.
Helen je sedela sa nama u našoj sobi
kada je sve to počinjalo.
Lišće se skupilo na krovnoj ploči.
Naslikale smo jelene koji grickaju bube sa svojih sapi.
Do jutra, većina ljudi je bila pod kapuljačama.
U isto doba svakog dana
čule bismo kako nas nadleta avion zaprašivač.


Ana Božičević (Ana Božičević) 1977.

Dan kada je umrla Lejdi Gaga

Kakav je ovo dan: je li on poput duge,
apstrakcije koju donekle shvatam, je li kuća sa belim zastavama
kako ga mogu doseći.
Jednom davno poznavala sam curu koja je sebe zvala: Lepotica
a svoj kožni aksesoar: Zveri.
Pa, mogu li stvari biti onakve kako ih nazovem, je li u tome tajna.
Jednom davno u istočnoj Evropi
živela je devojka koja je išla u klub Kontura:
dirala se na Obronku među Oblačićima.
Sve to zvuči bezveze. Jeste, dirala sam se. Pomalo debela,
nikada nisam mislila da sam nešto nadarena, zvezda,
ja jednostavno nisam kapirala druge. Ali ti,
ti ne želiš da čuješ taj deo, ti samo želiš da se seksam
među politikom.
Jebi se: ja samo želim da pišem o
bumbarima, bumbarima.
Njujorška škola je nastala jer
stvari moraš da imenuješ u Njujorku.
Inače, previše toga postoji


Den Hoj (Dan Hoy) 1977.

Večera sa Megan

Stavio sam pločicu s imenom na kovitlajuću masu mušica.
Kasnije sam večerao sa Megan. Bila je stidljiva
a ono za šta sam mislio da je uzdržavanje bila je samo odeća
koja se prostirala u nedogled.
Onda sam otišao kući i spljeskao daga na smrt.

Doroteja Leski (Dorothea Lasky) 1978.

Poezija koja će značiti nešto kada ti budeš mrtav

Silvija Plat je moja omiljena pesnikinja. Ona ne samo što je bila
nastavljač modernizma i romantičara, već je bila i pesnik koji toliko
brine o svojim osećanjima da istovremeno brine i o tvojim. Neke
su joj se zajebane stvari desile u životu, ali koga je pa briga za to?
Svi mi patimo, a to je u tesnoj vezi sa poetikom. Jeste li ikada čuli za
modernizam? Nacisti su ga nazivali primitivnim delom grubijana.
Jedini grubijani na ovoj zemlji jesu psi a ja njih volim. Pitaš li
se šta sam to ja? Ti čitaš delo jednog velikog pesnika, verovatno
najvećeg pesnika tvoga doba. Ako sada stojim pred tobom, ti slušaš
glas jednog od najvećih pesnika tvoga doba. Pokušaš li ikada da
analiziraš veličinu? Mislim da ne treba da se trudiš – nikada je nećeš
shvatiti. Ja sam i modernist i romantičar. Sva dobra poezija danas
jeste neka kombinacija modernizma, romantizma, etike i vere.
Obrati pažnju. Sva poezija koja danas vredi ima u sebi osećanja.
Ovo možeš opovrgnuti ili poreknuti sopstvenim nedostatkom istih.
Možeš se rvati s njima, možeš ih ružiti. Pogledaj u ogledalo. Rođen
si kao dete, i tako ćeš i umreti. Kada budeš bio u grobu, jedino
ćeš moći da kažeš mama. Umrećeš, i ja ću. To je to. Rođen si da
bi umro. Zadrži za sebe stvari koje izgovaraš jer ne umeš da pišeš
pesme i pronađi način da napišeš nekoliko njih. Idi do piljare i kupi
malo hrane. Sedni sam i razmisli o tome kako stvari stoje, kakve
one zaista jesu. Milion atoma tečnosti juri tvojim venama. Hiljadu
reka na ovom svetu žurno teče. Jedina stvar koja te obuzima je vera
koju Bog ima u svaki tvoj dah. Kada si zao, izneveravaš ga, zato
nemoj biti takav. Čitaj Silviju Plat. Dođavola, čitaj Gertrudu Štajn.
Ona je bila žena i podržala bi te – kao muškarca, kao ženu, kao psa.
Izlaj svoj poslednji dah dok svi mi plivamo niz reku. Deca se igraju
oko tebe. Ona znaju više nego što ćeš ti ikada znati.

Ken Čen (Ken Chen) 1979.

Velika tuga je pukotina u biću

Večeras sam zapušio rupe ispod mojih vrata.
Kada mu rekoh
da mi nedostaje čak i kada spavam, on mi odgovori: Spavaj
pored velikog starinskog sata. Kada si rekao da ne spavaš kako
treba
u poslednje vreme, da li si hteo da kažeš – Kiša je daktilograf
mojih snova?
Čak i plafon plače večeras!


Pejdž Tegart (Paige Taggart) 1981.

Pesme leda

sručila sam pivo u sebe // pod zastorom zime
dok su stepeni postepeno opadali
htela sam da ti ponudim pištolj // tu moćnu alatku iza narodne kuhinje
gde je sve ustreljeno // umlaćeno
ekonomija se ježi od sebe same // ujedinjenih radnika
želim da budem nevidljiva, lišena svega