Daleki odjeci

15.08.05

Sve naše životne priče su naše, jer se tiču nas, ali su one već bile nečija životna drama, ili će to biti za sto godina, ovde ili ko zna gde

Dr Gojko Beara (1950), autor knjiga eseja: „Noći punog meseca” i „Ožiljci života”, upravo je objavio svoj prvi roman „Daleki odjeci”, u izdanju „Arke” iz Smedereva.

Jedan od junaka romana kaže: „Sve što je doživeo, dogodilo se. Ako ne njemu, onda nekom drugom. I ako ne juče, onda će se dogoditi za sto godina. Ovde ili ko zna gde”.

U romanu teku dve paralelne priče: jednu pripoveda deda, drugu unuk. One su, po mnogo čemu, slične?

- Moja knjiga pisana je sa namerom da prati životni put čoveka koji je već preživeo sva životna iskušenja. NJegovu priču paralelno prati život unuka, koji na određen način živi već odživljeni život svoga dede. Ovom knjigom želeo sam da istaknem životnu dramu, bilo kog „dede”, da bi u „ponovljenom životu” njegovog „unuka”, naglasio suštinu - da je sve pre nas već bilo, rečeno i napisano. Deda je jedan autentičan čovek koga sam poznavao i čija sam sećanja i zapise koristio. S druge strane njegov unuk u knjizi mogao bi da bude bilo ko od nas.

I naše životne priče se prepliću sa nečim već viđenim i doživljenim. Na zemaljskom šaru nema, dakle, ničeg novog. Sve je ponavljanje?

- Upravo tako, nema ničega novog pod ovom kapom nebeskom. Sve naše životne priče su naše, jer se tiču nas, ali su one već bile nečija životna drama, ili će to biti za sto godina, ovde ili ko zna gde, kako je to u knjizi rekao unuk, neimenovani junak ovog romana. Jer, sve u životu je ponavljanje. I rađanje i smrt, i mladost i starost, i ljubav i mržnja.

I sam život je jedno veliko ponavljanje?

- Život sa svim onim što ga čini jedinstvenim i jeste neprestano ponavljanje. To je zbog toga što za nas postoji samo sadašnje vreme. Ovlašni dodiri sadašnjosti i prošlosti samo nam ukazuju na rastojanje između onoga što je bilo i što jeste. Pišući ovu knjigu postao sam svestan bezličnosti pojedinca, koji svaki za sebe predstavlja neprestano ponavljanje uvek istog. Gde se nalazi granica iza koje svako ponavljanje postaje dosadno? Da li uopšte postoji? Stvarnost, kakvu smo proživeli, ne može da se vrati. Ostaje nam samo milioniti deo sećanja, koji možemo da smestimo u jedan minut života, zanemarljivi delić proteklog.

Vaš novi roman je i hronika 20. veka, koji pokazuje da se i istorija ponavlja u određenim vremenskim ciklusima?

- Možda je pretenciozno reći da je roman hronika dvadesetog veka, ali život junaka ovog romana je smešten u taj vek, i kroz njega je data hronologija svega bitnog što se u njemu događalo. Ova hronologija je na neki način posledica pisanja ove knjige, u kojoj je u suštini najvažniji pojedinac, kroz čiji se život prelamaju sve nesreće društva u celini. Niko od nas nije mogao da bira vreme u kome će biti rođen, i preko čijeg će malog života preći sve drame ovog društva. Zbog toga je ponavljanje života pojedinca u stvari ponavljanje istog, kada su u pitanju i društvene zajednice. Nije slučajno nastala poslovica da je „istorija najbolja učiteljica života”. Ona nas upućuje na to da bismo morali da izvučemo pouke iz života i iskustava drugih. Nažalost, uglavnom to ne činimo i zato nam se događaju uvek iste stvari, kao i onima koji su živeli pre nas, bez obzira da li je reč o daljoj ili novijoj istoriji.

U romanu, kao u kakvom naučnom radu, koristite citate: Andrića, Babelja, Pope, Koelja, Pavića, Kundere... NJihove misli dokazuju Vašu osnovnu tezu: život je neprestano ponavljanje uvek istog?

- S obzirom na to da sam i naučni radnik nije slučajno što sam na taj način koristio citate drugih pisaca. Upravo sam to činio u želji da pokažem da je pre nas sve rečeno i napisano. Zbog upitanosti nad samim sobom i smislom života koji živim, počeo sam da pišem. Već od prvih rečenica koje sam napisao mučila me je sumnja, jesam li ja zaista njihov tvorac? Činile su mi se kao nešto što mi je došapnuo, kao da se nešto strano poslužilo mojim nadahnućem. Lepotu misli i emocija spoznao sam tek razumevanjem onoga što su nam ostavili oni koji su pisali pre nas, bez obzira da li je reč o „velikim” ili „malim” piscima. Razumevao sam samo one koji su otvarali moju dušu, primoravajući me da pretočim njihovu misao u sebe, iz čega sam evo i sam progovorio novom snagom i novim smislom. Zbog toga svi mi koji danas pišemo samo ponavljamo ono što je već zapisano, ali na sebi svojstven način, shodno uslovima i vremenu u kome živimo. Jer, kako kaže Milorad Pavić „kap vremena se ne može otrti sa lica rukavom, kao kap kiše. Ona tamo ostaje zauvek”.

Zoran Radisavljević