Crvena zemlja

23.10.10 e-novine.com

Svako izbegavanje, u ime ne znam kakvih interesa, da se istorijske okolnosti kroz narativ ublaže i relativizuju, odnosno da se GENOCID nazove GENOCIDOM, da se klerofašisti nazovu klerofašistima, a ne „decom“, vodi ovu državu i njenu književnost i sve njeno u vražju mater. Sve dok se u književnosti, kao mestu na kome je katarza moguća i poželjna (setimo se Aristotela), bude izbegavalo suočavanje sa prošlošću, ona neće vredeti ništa. Moći će da prolazi manje ili više uspešno na tržištu, imaće svoju prodajnu vrednost, ali ono što bi kao prava umetnost trebalo da sadrži, u njoj se neće naći
Književnost koja govori o istorijskim traumama a koja prema njima ne zauzima određen stav gotovo je nezamisliva, ali postoje primeri romana koji se trude da ostanu „neutralni“, da prikažu podjednako obe strane, ili da „pruže objektivnu sliku stvarnosti“. Najčešće se iza narečenih pretenzija sakriva krivica ili neznanje, ili se „objektivnošću“ podilazi jednoj od strana da bi se na toj pozadini istakla ona druga, koja je u istorijskom, dakle stvarnom, vremenu bila zapravo nosilac pravde i istine - ili je u pitanju kombinacija svega pomenutog, odnosno galimatijas koji, upravo zbog tog neodređenog stava, zbog umekšavanja svake ivice i tupljenja svake oštrice, biva nezanimljiv i nedorečen, što književnost ne trpi. Naime, bolje je po književnost da bude iskrena u svom stavu, makar i onome koji će publici, kritici i establišmentu da pljune u lice, nego da se poput pileta u magli, gubi u opravdavanjima i relativizacijama. Povrh toga, dobra književnost je uvek nalazila način da se odbrani od manihejskog prikazivanja stvarnosti, istovremeno, u većini slučajeva, zadržavajući neprikosnoven stav po pitanju etičnosti.
Roman Crvena prašina Lidije Klemenčič (Laguna, 2010) nije od onih koji će izazvati burne reakcije čitalaca, odnosno neće se zbog njega ništa zaljuljati u glavama onih koji ga pročitaju. Možda će se samo učvrstiti u svojim stavovima, ma kakavi oni bili, i to je verovatno najveća zamerka koju bih imao da mu uputim. Mlakost romana, njegov relativizujuć i pomirljiv ton, njegova prenaglašena ljudskost koja ide do granice kiča, povremeno je i prelazeći - sve to smeta, posebno kada se naposletku kristalizuje ona nit vodilja koja priču dovodi do kraja u trenutku pre nego što počne GENOCID u Srebrenici. Jer u Srebrenici je izvršen GENOCID i to je jasno svima, osim onima kojima to ne može da bude jasno jer oni to naprosto ne žele. Pritom, nemam ni najmanju želju da optužim autorku, niti naratora romana, za izvrtanje i menjanje istorijske istine, posebno stoga što je prvi deo romana u kojem dominira pripovest o Mehmetu Duraku Turčinu i njegovoj porodici, a posebno prababi Ajši i babi Sadiji, topla i simpatična priča o „poremećenim“ rodnim ulogama unutar „rodovske“ zajednice, o povratku matrijarhata u tipično patrijarhalno ustrojeno društvo. Drugi deo romana, pak, koji govori o povratku u Jugoslaviju, odnosno Istočnu Bosnu i Srebrenicu, potpuno je drugačijeg tonaliteta i čini se neuporedivo slabiji, ne samo zbog pomenutog ublažavanja stavova i relativizacije tipa „svi su klali“, odnosno „jasno je meni zašto oni kolju nas, kad smo mi njih onoliko“, već i stoga što u njemu nestaje taj kolaž veselih žena Ajšinhanovskih, koje prosto umiru od starosti. Kada Mehmet, narator, počne da priča samo o sebi, priča postaje melanholičnija i nameću joj se relativno očigledne alegorije koje usporavaju i guše duhovit i razigran prvi deo romana.
Roman bi mogao da bude sasvim pristojan samo da je narator umro, na primer 1981. ili, još bolje, 1979. godine. Veze koje bi se tada uspostavljale sa genocidom iz jula 1995. godine bile bi nejasne i mogle bi se zabašuriti. Ovako je sve nekako suviše nevešto i nasilno izjednačeno. Naime, Mehmet je došao u Bosnu jer je odande njegova prababa Ajša, nakon što su je prognali iz Srbije, pobegla u Tursku, pa je stoga, a i zato što ju je muž pod stare dane prevario, i njegova baba poželela da bude sahranjena u Srbiji, a unuk se jedini obavezao da će babi pomoći da ispuni želju. Ovde se, dakle, radi o povratku u zemlju predačku, ali ne samo fizički, već i duhovno, jer se zna da Duraci potiču od Savića. E sad, kao neko ko je svestan svog „poturičkog“ identieta, a opet odgojen kao musliman i to u Turskoj, pa stoga nije poznavalac lokalnih običaja, Mehmet vidi Bosnu, Jugoslaviju ili Balkan, za šta god Srebrenica u ovom slučaj bila metonimija, onako kako bi trebalo da je vide došljaci, kao mesto u kome je svako svakome i brat i krvnik, ali i kao mesto bratstvojedinstvenog raja u kojem se ide na slave i igra se fudbal na livadi. Svi ovi motivi koji slute na katastrofu isuviše podsećaju na one koje su koristili i Vuk Drašković i/ili naci(onali)stički bard Matija, ali to kao da ne smeta autorici. Pošto Mehmet ipak reši da ostane u ovoj nerazumljivoj, ali gostoljubivoj zemlji, u kojoj su njemu i babi odmah vratili što je njihovo bilo još od pre pola veka (sic!), on stiče prijatelje među svim narodima i narodnostima, najbolji prijatelj mu je, naravno, Srbin, ženi se, dobija dete i, naposletku, biva žrtva potpuno nerazumljivih i ničim izazvanih međuetničkih sukoba, u kojima je jasno da je svako svakoga i gde i kad je stigao (sic!!!).
Međutim, to ne umanjuje činjenicu onoga što se u Srebrenici dogodilo, naprotiv, a u šta su građani ove zemlje mogli da se uvere u čuvenom snuff filmu iz šidskih videoteka. Hajde da sad stvari kažem onako kako ih treba reći i da ne okolišim - svako izbegavanje, u ime ne znam kakvih interesa, da se istorijske okolnosti kroz narativ ublaže i relativizuju, odnosno da se GENOCID nazove GENOCIDOM, da se klerofašisti nazovu klerofašistima, a ne „decom“, vodi ovu državu i njenu književnost i sve njeno u vražju mater. Sve dok se u književnosti, kao mestu na kome je katarza moguća i poželjna (setimo se Aristotela), bude izbegavalo suočavanje sa prošlošću, ona neće vredeti ništa. Moći će da prolazi manje ili više uspešno na tržištu, imaće svoju prodajnu vrednost, ali ono što bi kao prava umetnost trebalo da sadrži, u njoj se neće naći.
Roman Lidije Klemenčič zbog toga može da uljuljka one koji bi da racionalizuju zlo, da ga razumeju, da ga potapšu po ramenu i daju mu pilulu za smirenje. Problem je što zlu takvih razmera kakvo se dogodilo u Srebrenici, pilula za smirenje ne pomaže. Ona ga samo odgađa. Takvo se zlo mora zatreti sistemski i u korenu. Književnost bi u tom procesu suočavanja trebalo da ima hrabrosti da ga imenuje i da na njega ukaže. Ništa više, ali i ništa manje od toga.

Vladimir Arsenić