Cipele druge žene

09.11.06

Britanska književnica Adel Parks gost je svog beogradskog izdavača „Platoa”, koji je objavio njene romane „Game Over”, „Igra sa strane” i „Cipele druge žene”. Večeras će u 18 časova Adel Parks potpisivati ove knjige, u knjižari „Platoa” u Knez-Mihailovoj ulici 48. Svaki čitalac dobiće kupon za nagradnu igru Britiš ervejza, i uz malo sreće možda će za šest meseci otputovati na lep vikend u London. Knjige Adel Parks pripovedaju o mnogim mogućnostima, o mladim i uspešnim ženama koje traže svoje mesto u svetu muškaraca, koje vole, ostavljaju i bivaju ostavljene.

INTERVJU
Pišete sa stanovišta ženske perspektive, ali Kes, junakinja romana „Game over”, pre razmišlja kao muškarac. Kakva je to mešavina?
– Nisam želela da podražavam stereotipe da je uvek samo muškarac ambiciozan i sebičan. U mom romanu žena je takva, i niko ne može da je iskorišćava. Ispitivala sam muške i ženske stereotipe, koji se odražavaju na naše živote. Samo jednu generaciju unazad imali smo vrlo razdvojene uloge. Žene su bile domaćice, a muškarci su zarađivali. Sada su žene materijalno nezavisne, možda im muškarci nisu ni potrebni. Pitanje je da li ih još uvek žele. U mojim knjigama često ih žele, ali ne uvek. Neke od mojih junakinja biraju drugačiji put.

Kes je simpatična antiheroina: bezosećajna je i beskrupulozno „troši muškarce”. Ipak, preobrazili ste je i dali joj da se zaljubi?
– Mislim da u središtu romana ili filma mora da postoji promena, prelaz od jednog stanja ka drugom. Ako je lik isti kao na početku, tu nema priče. Lično verujem u pravu i iskrenu ljubav, i verujem da je Kes postala bolja osoba, ne samo za nežnog i porodičnog Darena. Majku, na primer, do tada nije cenila, podrazumevala je njeno prisustvo. Mislim da je Kes kao liku trebalo da sazri, to je lekcija koju svako od nas mora da prođe. To je kao kada imate malo dete kome treba objasniti da život čine i drugi ljudi. Kes je bila kao moje dete. Morala sam da joj omogućim da odraste.

Da li je onda zrela i odrasla i ona osoba koja odlučuje da ostane sama?
– To je potpuno prihvatljiva odluka, čak i mudra i razumna. Ne mislim da je odgovor u muškarcu, kao ni u udaji. Mislim da je za Kes bilo ključno da razvije saosećanje, da shvati da postoje tačke gledišta izvan njene. Imam puno prijatelja samaca koji imaju fantastične živote. Putuju, rade sjajne poslove, ispunjeni su. Lično, nikada nisam očekivala da se udam, mislila sam da će mi to usporiti život. Ali, sada funkcionišem u braku i pronašla sam ravnotežu. Sve je u ravnoteži.

U Vašim drugim knjigama preispitujete ostvarene ciljeve i snove. Da li svako dobija ono što traži?
– Svaki od tih likova u jednom trenutku priče nalazi ono što traži. U stvarnom životu i mi se menjamo i krećemo, zato i namerno ostavljam završetke svojih knjiga dvosmislenim. U romanu „Game Over” nema velikog venčanja, već sam prikazala junake kako zajedno zakoračuju u gradsku vrevu. To za mene znači simboličan početak njihovog novog zajedničkog putovanja. Upravo sam završila roman koji je nastavak za likove iz romana „Igra sa strane”, posle sedam godina. I oni (pre)ispituju ono što su postigli, i da li su se promenili. U jednoj od mojih knjiga junakinja odlučuje da ostane samohrana majka umesto da bude sa pogrešnim partnerom.

Često koristite motiv igre?
– Nisam „igrač”, nikada nisam igrala igre. Postoji knjiga pod nazivom „Pravila zabavljanja”. Mislim, zašto bi iko čekao tri dana da nekog nazove, dovoljno nam je komplikacija i nesporazuma bez igara. Neki od mojih junaka igraju igre, ali obično ne uspevaju u njima.

Pisali ste o rijaliti šou emisijama na televiziji. Zašto je ljudima potrebno da gledaju tuđu privatnost?
– Mnogo je razloga za to. Ponekad se smejemo tim ljudima, mislimo da su gluplji ili očajniji od nas. Onda mislimo da je naš život sasvim dobar kakav jeste. Veće je pitanje zašto ljudi uopšte učestvuju u tim emisijama. Jer, znamo da su uvek poniženi i iskorišćeni, a nikada ne izgledaju pametno ili otmeno. Tako je u Ujedinjenom Kraljevstvu, verovatno je i ovde. To je kao da gledate moderan cirkus.

Ima li nade za sve okrutnije međuljudske odnose, bar u Vašim knjigama?
– Držim se staromodnog principa i kažnjavam okrutnost. Moji likovi koji se igraju drugima uvek otkrivaju štetnost takvog stava. To je moje duboko uverenje. Mislim da ste srećnija osoba ako ste bolji prema drugima i da se sreća koja se daje uvek vraća. U redu, nekada ćete se razočarati, ali idete dalje. Ali verujem da ako nekoga poštujete, to dobijate zauzvrat. Ako postoji poruka u mojim knjigama, nadam se da je takva.

Marina Vulićević


Blic
09.11.2006.

Adel Parks u Beogradu lično promoviše knjigu „Cipele druge žene“
Žene koje imaju sve osim sreće

Poznata britanska književnica Adel Parks (37), čija su dela objavljivana u dvadesetak zemalja širom sveta gost je kuće „Plato“ koja je do sada objavila njeme romane „Gejm over“, „Igra sa strane“ i „Cipele druge žene“. Njen boravak, objavljivanje „Cipela...“ i nagradnu igru za čitaoce pomogao je „British Airways“. U knjizi se nalazi kupon sa tri pitanja na koja treba tačno odgovoriti i tako ući u konkurenciju za nagradu - put za dve osobe u London i „čaj u pet“ sa Adelom Parks u nekom od čuvenih londonskih kafea. Adel Parks će večeras od 18 časova potpisivati svoje knjige u knjižari „Plato“ u Knez Mihajlovoj.

„Cipele druge žene“ je, kaže Parksova, njeno najličnije, najintimnije delo.

Da li je reč o autobiografskom romanu?
- Ne. Roman prati priču o potpuno različitim životima dve sestre. Iako imam sestru to nismo ona i ja. Ali u obe ima, narvno, i ponešto od mene.

Jedna od junakinja živi skladnim porodičnimm životom, a druga u garsonjeri gde samo sluša muziku i vodi ljubav sa momkom; obe u nekom trenutku požele ono što nemaju...
- U različitim životnim periodima želela sam da živim različitim stilovima. Tragala sam i za ovakvim i za onakvim iskustvima. I sve je to deo mene. Obe junakinje u romanu u trenutku kada dobiju ono što žele shvate da i dalje nisu rešile pitanje lične sreće. Ali to ni u kom slučaju ne znači da za njom ne treba tragati.

Junakinje vaših romana su savremene žene, mnoge od njih imaju uspešne karijere i lične dileme. Da li je reč o takozvanoj čiklit književnosti?
- Čiklit je izraz koji, da tako kažemo, dolazi i odlazi. Mediji ga olako upotrebljavaju svrstavajuću razne knjige u taj žanr. Bavljenje ženskim pitanjima i sudbinama u književnosti nije nekakva novina. No, mediji i trendovi su deo naše stvarnosti.

Ovo je vaš prvi boravak u Beogradu, kakvi su utisci?
- Izvrsni. Hodala sam ulicama i pomno posmatrala ljude. Mislim da se zapravo tako najbolje upozna zemlja, grad. Ponašanje ljudi, njihovi izrazi lica više govore i znače od monumentalnih građevina, zgrada, spomenika... Prosto mi se dopada kako zrače.

T. Nježić