01.01.00
Rec #50 - oktobar 1998. Ivana Milivojevic Kako jeste i kako izgleda POSTOJE BAR DVA tipicna nacina da se pocne prikaz prozne zbirke jedne spisateljice: koriscenje za-svaku-priliku-upotrebljivog uvoda o "zenskom pismu" i manje-vise nategnuto "razvrstavanje" prica po srodnostima koje se obicno odnose na poetiku ili na sam knjizevni materijal. Uz osecanje otpora prema samoj ideji "zenske knjizevnosti" i uverenje da citav koncept Cipela buvine boje unapred onemogucava postavljanje bilo kakvih "slicnosti" ili "analogija" medju pricama, pa samim tim i njihovo grupisanje, navescu, za pocetak, nekoliko recenica iz price "Glumac": "Oko stola sedi pet oceva, svaki je snimljen iz razlicitog ugla, pa iako je to jedan isti covek, oni izgledaju kao grupa razlicitih ljudi. (...) Ali kada se fotografija bolje prouci, vidi se da su svi ti ljudi u stvari jedan isti covek. (...) Svaki od njih zuri nekud iza ledja ostalih, ali ne vidi nista." Ovaj citat nema za svrhu da "sazeto" i "prigodno" nagovesti ili ilustruje nekakvu opstu ideju koja bi vezivala price zbirke Cepele buvine boje i nije uzet kao "kljuc", vec pre predstavlja "slucajno izabranu" sifru za raznolikost unutar "jednog knjizevnog dela". Odredjeni postupak "daje mogucnost da analiza pocne od nekoliko poznatih kodova, i daje pravo da se ti kodovi napuste (transformisu) tokom napredovanja, ne kroz tekst (koji je uvek istovremen, pun, stereografican), vec u svom sopstvenom poslu", kaze Bart. Pretpostavimo da nas citat, poznati kôd, implicira ipak nesto vise od ideje razlicitosti u istom, i recimo da ce prvi korak u transponovanju izabranog "poznatog koda" biti da kontrast nazovemo osnovnim narativnim principom primenjenim u Cipelama buvine boje. Princip ironizujuceg kontrasta, cije su varijacije, reklo bi se, omiljeni stilski instrument spisateljice, prepoznatljiv je vec u prici koja otvara zbirku, "Naga Maja". Prica ima svoj tok, iako nema radnje koja "tece", iako, zapravo, radnje uopste i nema, niti se bilo sta dogadja. Podredjenost i pasivnost jedine su osobine junakinje "Nage Maje", zene koja bi, voljom autora, a po recima naratora, mozda sa jednakom uverljivoscu mogla da bude opisana, odnosno napravljena kao model gorde "arapske vlastelinke" ili oronule uzgajiteljice muskatli. Zanimljivo je, medjutim, da po zamisli pripovedaca, ogledalo i fotografski aparat - simbolicno vezani za lik "nage Maje" - dele svoj atribut "neaktivne zenskosti" sa pisacom masinom kreatora price. U isti mah, dakle, vise ne moze biti govora o pasivnosti. Autor je u stavu aktivne ironije - iz autorske pozicije parodiranje detektivske potrage za odbeglim muzem ocvale junakinje predstavlja skidanje "svlaka" zenske solidarnosti, i, u isto vreme, manipulaciju perspektivom pripovedaca. Ironicnost u pripovedanju srazmerna je zapravo banalnosti svetova u kojima zive junaci Cipela buvine boje. Svet marginalca iz price "Sisate", ljubitelja velikih grudi i bajatih fondan bombona, zamisljenog nad konacnim pitanjima i zabrinutog nad sudbinom sveta, zatvara se istim, uskim horizontom kao i, obojen izbledelom nijansom kajsije i naknadno toniran ironijom, svet junakinje "Nage Maje". "Unutrasnje" kontrastiranje naglaseno je ponekad nacinom pripovedanja u "prvom licu" - dobar primer je prica "Torpski dodir na bledoj kozi". U njoj su likovi unakrsno osvetljeni - jedan od njih je lik decaka, onog "ja" koje dozivljava i opisuje pricu, drugi je lik profesorke violine, vidjen ocima pomenutog "ja". Dok iz ugla "odraslog" pripovedaca citava prica predstavlja jedan flesbek koji je od pripovedanog vremena odeljen dugim nizom godina, lik profesorke oblikovan je jednim kratkim, efektnim opisom i jednim "fabulativnim" detaljem koji treba da ostavi snazan utisak. U "psiholoskom" smislu, ponudjene su dve oprecne vrste "prepoznavanja": prepoznavanje psiholoskog profila profesorke muzike je trenutno i relativizovano samom pozicijom posmatraca, odnosno pripovedaca; trajni proces decakovog preispitivanja i prepoznavanja sopstvenih granica tek je delimicno zaokruzen njegovim samoironicnim osvrtom. Visestruko kontrastiranje cini da nestaje osecanje granice izmedju iluzija i realnosti, a pitanje dozivljavanja imaginarnog i stvarnog pretvara se u pitanje perspektive: iluzija nastaje iz opipljivog, ili ostavlja opipljiv trag. Decak iz "Brunhildinog sna" dozivljava ekstaticne trenutke dodirujuci obrise etericne, vilinske prilike sa slike okacene nad vitrinom jedne poslasticarnice. Osim epifanije izmastanog susreta ostaje samo bljutavost ostvarene zelje, ili, kao u prici "Onaj drugi sto ceka u tamnoj noci" - emocionalna zbunjenost i potpuna sumnja u mogucnost komunikacije. Tri "tacke gledista" koje postoje u ovoj prici o ljubavi i smrti: neutralna, njegova i njena, nalaze se u paralelnim, nedodirujucim ravnima. Sasvim je drugacije prirode jaz izmedju onoga kako jeste i kako izgleda, izmedju stvarnog i mastom nadogradjenog, u prici "Moja sestra gastarbajter". Sam lik "sestre" osmisljen je scenografijom njene "kicaste" svakodnevice i "uzvisene" lektire. San u kome se ona empaticki vezuje za likove Smrti u Veneciji i njen svet u kome "lazni i propadljiv sjaj" porcelanskih figurica i plisanih gerbera zraci istom bojom kao i Tadjov pogled, smestaju je medju karakteristicne junake Cipela buvine boje, one koji nisu gradjeni, cak ni posredno, dogadjajima koje pokrecu i u kojima se nekako ponasaju vec nacinom na koji stvari dozivljavaju. Sentimentalnost "uspomena" po pravilu je ublazena, ili potpuno potisnuta banalnoscu sitnica, otiscima vremena - lentom kralja praskih pivopija iz price "Leto ostavljeno u Pardubicama", ili glavicom kupusa sa fotografije iz price "Frau Jeger i Svarceneger". Arnold Svarceneger, zavodnik znojavih dlanova, jedini je, medjutim, "istorijski" lik koji, koliko-toliko, "ucestvuje" u prici. Kafka, Tolstoj, Cehov, Nice, Eduard Kis, imena su cija je funkcija sasvim simbolicna, likovi-medijumi koji na posredan nacin u sam size unose elemente implicitne autopoetike pisca Cipela buvine boje, i, u okviru samog proznog oblika, preciznije odredjuju stav pripovedaca (odnosno autora) prema svetu i prema formi kojom se taj svet osmisljava i opisuje. "Moj prijatelj tus" je prica koja "trazi", bolje reci "izmislja" svog pisca, junaka i pripovedaca, zalutalog u Pragu u potrazi za knjizevnom gradjom i inspiracijom. Dok je ovde, bar naizgled, empirijski autor u prilici da svojim instrumentom, jezikom, iznova stvori lik koji je nekada stvarno postojao, pricom "Pesnik i pizza" vlada potpuno oprecni koncept: pesnik se, naime, zaglibljuje u neprepoznavanju "istinitog" u poeziji i "istinitog" u zivotu, da bi, konacno, "papirnata estetika" i nekoliko suza bivse "muze" nadvladalo njegovu zelju da nesto stvarno promeni. U citavu pricu o kontrastima i kontekstima koji, hteli mi to ili ne, dobrim delom odredjuju odgovor na pitanje sta je "visoko" a sta "nisko" i gde je mesto "sirovom zivotu" a gde "lepoj knjizevnosti", sasvim je originalno uklopljen obrt na kraju "Cipela buvine boje". Junakinja ove price, "pepeljuga cistog srca" i unakazenog lica zamisljena je tako da, buduci unapred postedjena svake eventualne patetike ljubavnih zapleta, ironizuje sudbinu lepotica poput Ane Karenjine i Natase Rostove. Namerna kontradiktornost, odnosno, povratna relativizacija, jeste, naravno, u tome sto je i ona sama jedan iskonstruisan, knjizevni lik, u poziciji da svojom uverljivoscu brani i samu ideju konstrukcije. U svom prirodnom sledu, price Cipela buvine boje sve neposrednije nas vracaju pitanju koje se sve vreme, manje ili vise primetno, provlaci, onom koje implicira svaki cin pisanja: pitanju starog i novog, pastisa i autopastisa, parodije i ironije, jezika kojim se govori i jezika kojim se pise. Zbirkom Cipele buvine boje napravljen je korak dalje, jer je, zapravo, pokazano da ni medju postupcima, odnosno tehnikama vise nema mesta za osvajanje nekakvih "novih prostora" i da je zato jedino jezik ostao kao merilo inventivnosti. Kakva je posledica koja prati to saznanje? Verovatno to da nakon svega ostaje utisak kako smisao i znacenja price izranjaju u stvari iz samih oblika stilizacije, i da sva napetost, scenicnost, sinesteticnost (bolje reci, postavljanje "univerzalnih analogija") i asocijativnost imaju uporiste u samoj recenici, ili, ako hocete, u recima jedne recenice. U pricama Ljubice Arsic, iako pre moze biti govora o pricama stanja nego pricama radnje, osecaj "tecenja" uvek je iznova indukovan delotvornoscu jezika, koja se prenosi sa "nizih" na "vise" planove naracije. Jezik je u isto vreme i katalizator uz ciju pomoc se "tema" razlaze na elemente, da bi se ti elementi potom stopili u nekim novim odnosima, kroz vrlo preciznu dinamiku koja ne poznaje gradaciju, ali koja ima svoje klimakse i antiklimakse u samom poigravanju pripovedacevim carobnom stapicem - u manje ili vise eksponiranoj naratorskoj samosvesti - jednostavnije receno, u raznim stepenima ironije kojoj je srazmerna naizmenicnost saosecajnosti i distanciranja u odnosu na junake. Ako je ironija osnovna odlika postupka kojim su gradjene price Cipela buvine boje, onda je time precutno podrazumevana i izvesna retorika ironije kojom se odlikuje njihov izraz. Cini mi se, zbog toga, da je posebna vrednost ove zbirke u cinjenici da ispod promisljene "retorike" sve vreme postoji i stalna emocionalna i dijaloska tenzija, kojom se, zapravo, prenosi osecanje zajednicko svim pricama, uprkos svoj njihovoj razlicitosti. Jer, u krajnjoj liniji, ovo jesu price sa tezistem na knjizevnom junaku, i, u tom smislu, ono o cemu govore jeste za pisca "stvarno" ili "moguce", a za citaoca jednako "istinito" i "asocijativno". Pravo je pitanje, dakle, kako je Ljubica Arsic uspela da "ljudske sudbine" luzera dekadentnog doba, domacica uznemireniih znacima starenja, pisaca bez dara, lokalnih mangupa, svih onih o kojima i nema sta da se isprica, ucini tako zanimljivim i price o njima tako primamljivim za citanje. Odgovor je, kao sto rekoh, u jeziku, ili, ako hocete, u stilu kao nacinu na koji se stvari vide, u autorovom smislu za detalj, gest i poredjenje. Na jednom mestu Zone sumraka Ljubice Arsic sva umetnost je definisana kao "izrazavanje nevidljivog putem vidljivog", a simbol kao znak "metafizickog spoja vidljivog sa nevidljivim". Univerzalna simbolika celine Cipela buvine boje, rekla bih, jeste u originalno ostvarenoj sintezi simbolike detalja. Od zivota njihovih junaka, cije bi "biografije" sasvim sigurno mogle da stanu u dve polurecenice ("Svaki zivot moze da stane u dve recenice. Jedan covek je izasao iz kuce i vise se nije vratio.", Ljubica Arsic: Cuvari kazacke ivice), napravljene su price koje se cesto citaju sa znatizeljom sto prevazilazi radoznalost na koju nas navodi pitanje: "sta ce se na kraju dogoditi?". Uskomesanost glasova i izukrstanost govornih pozicija, pojave tako osobene za Cipele buvine boje, govore, u izvesnom smislu, i o raslojavanju stvarnosti u kojoj ti glasovi jedni druge dozivaju, o nepoverenju u cvrste oslonce iz kojih krece pripovedanje, ali, uprkos sumnji, i o moci jezika i reci, kao plodovima iste te sumnje, zapravo.
