Četiri sestre, četiri kraljice

22.05.12

Politika, 22.05.2012.


INTERVJU: ŠERI DŽONS, pisac „Dragulja Medine”
Upoznala sam autentične Srbe

„Rendom haus” je cenzurisao sam sebe, ali moj beogradski izdavač „Beobuk” i srpski mediji su se suprotstavili pritisku

Američka književnica Šeri Džons, kod nas najpre poznata po kontroverznim romanima „Dragulj Medine” i „Mač Medine” dolazi u Srbiju da predstavi svoj novi roman „Četiri sestre, četiri kraljice” (prevod Jelisavete Živanović) kod svog beogradskog izdavača „Beobuka”. Šeri Džons gostuje u Novom Sadu, 25. maja, u knjižari „Mladinske knjige” u TC Merkator, 26. maja je u Beogradu u TC Ušće i knjižari „Vulkan”, a u Kragujevcu je u nedelju 27. u knjižari „Mladinske knjige”, u TC Plaza (svi događaji počinju u 18 časova). Sećamo se da je „Dragulj Medine” imao premijeru u leto 2008. upravo u Srbiji, pošto je u Americi „Rendom haus” obustavio njeno štampanje, a sve zbog pisma profesora istorije Denisa Spelberga o tome da će ova priča i scena u kojoj prorok Muhamed „konzumira brak” sa suprugom-devojčicom, izazvati nerede među muslimanskom populacijom. Reagovala je Islamska zajednica u Srbiji, ali knjiga je dve nedelje posle povlačenja ipak vraćena u prodaju, odlukom „Beobuka”. U razgovoru sa Šeri Džons saznajemo da nastavlja da piše, već je potpisala ugovor sa „Sajmonom i Šusterom” za novi roman o pariskim srednjovekovnim ljubavnicima Eloizi i Abelaru.

Vaša poslednja knjiga „Četiri sestre, četiri kraljice” istorijski je roman smešten u srednji vek, ali tematski potpuno različit u odnosu na „Dragulj Medine”?
Pišem o ženama tokom istorije kojima se divim, ženama sa kojima bih volela da se sprijateljim, nevezano za određeno vreme ili trenutak. Za mene dobra fikcija znači dobru priču i likove, okolina je slučajni izbor. Izazovi sa kojima se žene suočavaju u patrijarhalnim društvima, nehumanost čoveka prema drugom čoveku, ljudska pohlepa, žudnja za vlašću, taština, čežnja za ljubavlju i povezanošću sa drugima, ovakve teme pojavljuju se tokom istorije. Ove četiri izuzetne sestre otkrila sam u knjizi Nensi Goldstoun. Njihove priče bile su tako ubedljive, svaka sestra bila je jedinstvena i fascinantna ličnost.

Koja od sestara-kraljica Vam je najdraža?
Teško je to reći. U svakoj je nešto primamljivo: strast, smeh, goropadna inteligencija Margarite, najstarije, koja je postala kraljica Francuske. Odvažnost, odanost porodici, i ljubav prema literaturi i modi kod Eleonore; lepota i dečja naivnost slatke Sanče, ambicija opasan smisao za humor, i bespogovorna težnja ka istini kod Beatrise. Beatrisa me je zasmejavala tokom pisanja knjige i divila sam se njenoj hrabrosti. Možda mi je zbog toga ona najdraža.

Kada ste pisali „Dragulj Medine” da li ste mogli da pretpostavite da „Rendom haus” neće hteti da objavi knjigu?
Nikada nisam mogla da zamislim da će biti odlučeno da se moja knjiga ne štampa. „Rendom haus” je platio izdavačka prava 100.000 dolara za „Dragulj Medine” i „Mač Medine”, garantujući za njihov književni kvalitet. Kada me je urednica pozvala pitala me je da li očekujem da će izdanje biti kontroverzno, rekla sam da očekujem kontroverze, ali ne i opasnost. I da nije bilo profesorove glupe izjave novinaru da je knjiga pornografska, nijedna od ružnih stvari koja je zatim usledila ne bi se desila. I dalje mislim da mi „Rendom haus” duguje izvinjenje, kao i deo muslimanskog sveta.

Da li ste tada počeli više da mislite o cenzuri?
Uvek sam bila osetljiva na to pitanje. Kao tinejdžerka pročitala sam Orvelovu „1984” i postala bolno svesna zala totalitarizma. Gore je od smrti kada ne možete da kažete šta vam je u mislima i srcu. Ali ja nisam bila u zatvoru zbog svojih knjiga, niko mene nije cenzurisao. To je „Rendom haus” učinio sam sebi, kao što je muftija cenzurisao čitaoce u Srbiji kako ne bi čitali moje knjige. Divim se hrabrosti vaših medija, mom izdavaču „Beobuku”, uredniku Aleksandru Jasiću koji je nastavio da štampa moje knjige, kao i narodu Srbije – svima koji su se suprotstavili pritisku. Bilo je važno da te knjige ugledaju svetlost dana kako bi porekle sve glasine, projektovane strahove i mržnju, i zato sam pronašla drugog izdavača u Americi.

Koliko ste uopšte upoznati sa okolnostima u srpskom društvu?
Ne znam mnogo, ali čula sam da je to konzervativna kultura u kojoj se žene bore za autonomiju i nezavisnost, posebno u ruralnim krajevima. Srbi koje sam upoznala vrlo su autentični, ne prave se da im se sviđate, ali ako vas zavole, postaju otvoreni i srdačni. Čula sam i za sukobe hrišćana i muslimana u nekim delovima Srbije tokom poslednjih ratova, i nadam se da su moje knjige „Dragulj Medine” i „Mač Medine” umanjile tenzije pokazujući ljudsko lice islama. Za razliku od popularnog shvatanja u mnogim zemljama Bliskog istoka i Afrike, žene su uživale gotovo potpunu jednakost sa muškarcima u islamskoj umi, za vreme života proroka Muhameda. On je bio ne samo tolerantan u odnosu na hrišćanstvo i judaizam, već je i prigrlio ove religije i nazvao njihove sledbenike „ljudima Knjige”. Nažalost, kako to obično biva u religiji, posle smrti osnivača i vizionara – Muhameda, obični smrtnici pravili su promene koje mu se svakako ne bi dopale.

Mnogo govorite o ženskim pravima, ali, da li žene danas gube na ženstvenosti ako su poslovne, ili su manje sposobne ako imaju porodice?
Godine 1970. Merilin Frenč napisala je roman „Ženska soba” koji je mnogo uticao na mene. Tu je rekla da su žene nalik lososu koji pliva uzvodno. Još uvek smo to. U SAD žene sada imaju mogućnosti više nego ikada pre, ali mizoginija i dalje opstaje. I dalje su manje plaćene od muškaraca, i to za iste poslove. Još uvek nismo imali ženskog predsednika. Mediji od žene stvaraju seksualni objekat, mi to prihvatamo i postajemo objekti muške želje. Ipak, u generaciji moje osamnaestogodišnje kćerke primećujem ozbiljne promene. Ona i njene prijateljice su nezavisne, samopouzdane, jake, i ulivaju mi nadu u budućnost žene. Mnogima od njih nije ni strana ideja da nemaju decu.

Majčinstvo, da li je i u tome budućnost?
Zašto da ne? Žene su oduvek radile i podizale decu u isto vreme. U sjajnoj knjizi Poli Jang-Izendrat „Žene i požuda: Iza želje da se bude željen” istražuje uznemirujuću istoriju materinstva. Ona je otkrila da su sve do 1950. žene unajmljivale dadilje za svoju decu, ako su mogle da ih plate, ili su radile i ostavljale svoju decu na brigu rođacima i susedima. Žene „iz staklene bašte” koje, kao što je radila i moja majka, ostaju kod kuće uz decu dosađujući se do suza, skorašnji su fenomen u Americi. Taj pritisak na žene započeo je po završetku Drugog svetskog rata, kada su se muškarci vratili na poslove koje su do tada obavljale žene. Ipak, našoj deci majka nije potrebna svakog trenutka, a samozadovoljna majka je i bolja za svoje potomke.

Marina Vulićević


Blic, 19. 05. 2012.


Poznata američka književnioca pred dolazak u Beograd

Šeri Džons: Stidim se ruševina koje je napravila moja vlada

Dafina Dostanić

Poznata američka književnica i novinarka Šeri Džons, autorka kontroverzne knjige „Dragulj Medine“, stiže u utorak u Beograd. Povod je promocija trećeg romana „Četiri sestre, četiri kraljice“.

Već ste boravili u Beogradu. Čega se sećate?
- Sećam se širokog i blistavog Dunava, obasjanog svetlošću zvezda i mog plesa jedne septembarske noći na plutajućoj diskoteci (splavu). Takođe pamtim toplinu, prijateljstvo i autentičnost Srba, ukus vašeg svežeg sira, ali i lepih zgrada u centru Beograda i muzičara na ulicama. Postidela sam se ostataka bombardovanih zgrada jer ih je napala moja vlada. Sećam se i najlepših žena, kojih kod vas ima više nego bilo gde na svetu. Jedva čekam da vidim i izdavača i urednika, Aleksandra Jasića i Kseniju Graovac - kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Blic“ poznata književnica Šeri Džons.

Šta da očekujemo od „Četiri sestre, četiri kraljice“?
- To je istorijski roman smešten u XIII vek, koji priča o četiri čudesne sestre, kćerkama grofa Provanse, koje su postale kraljice Francuske, Engleske, Nemačke i Sicilije. Bile su najslavnije žene onog vremena, poznatije nego što su sada čuvene Kardašijanove (smeh). Svaka za sebe je bila fanscinantna. Pametna i duhovita Margarita je morala da se takmiči sa svojom ljubomornom i posesivnom svekrvom za muževljevu ljubav i pravo na vladavinu. Eleonora, hrabra i smela majka lavica, cenila je porodicu iznad svega i platila visoku cenu pomažući im. Stidljiva Sanča, prelepa i pobožna, koja nije žudela za kraljevskim tronom, iznenada je bila optužena za ubistvo koje nije počinila, i Beatrisa, ambiciozna kraljica sa pritajenim zlatnim srcem. Kao vladarke četiri kraljevstva, one su posedovale ogromnu moć, upravljale nacijama, vodile ratove i uspostavljale mir. Tema romana je kompleksna priča o četiri žene koje su skoro zaboravljene i svetu u kome su živele, zajedno sa pesmama trubadura, skandalima, intrigama i nadmetanjima na kraljevskom nivou.

Tri godine ste radili na ovom delu. Da li je bilo teško skupljati istorijske činjenice?
- U početku, ličilo je na pipanje u mraku, slično kada u mračnoj i prepunoj sali tražimo svetlost. Znala sam vrlo malo o ovoj eri - šta su ljudi nosili, šta su jeli, kako su se molili, kako su izgledale zgrade i kakvu su muziku voleli. Pročitala sam bar pedesetak knjiga o tom periodu, slušala brojna predavanja, gledala filmove, ali i putovala istražujući lokalitete gde su se neke stvari događale. Naučila sam nešto i o starom Okcitanu, o kome su sestre govorile dok su boravile u Provansi. Čitala sam poeziju trubadura i arturijanske legende. Pre nego što sam počela da pišem, potpuno sam uronila u srednji vek i nastavila da istražujem i tokom samog pisanja. Ipak, moj talentovani prevodilac za srpski jezik je pronašao greške u završnom rukopisu. Ko je znao da se točkovi na brodovima nisu koristili sve do XV veka?! Radila sam vrlo metodično, koristeći vremenski okvir koji prati sva dešavanja. Bez toga bih bila izgubljena.

Kako ste se osećali u trenutku kada su vam zabranili „Dragulj Medine“?

- Kada sam čula da „Dragulj Medine“ može izazvati proteste, pa čak i opasnost, nisam mogla da verujem. Moja priča je poštovanje prema islamu. Znala sam da to može izazvati kontroverzu, jer je reč o proroku Muhamedu i njegovoj najmlađoj ženi, ali nikada nisam mogla očekivati toliki bes! Kada sam čula o protestima i u Srbiji, uznemirila sam se. Na trenutak sam se upitala: „Zašto sam ikada napisala ovu knjigu?“. Nadala sam se da će moje delo ukazati na pozitivnu razliku u svetu. Nažalost, nisam znala kako da kontrolišem negativnu reakciju ljudi prema svemu. Jedino sam smogla snage da pišem, uključujući i tekst za “Blic” o mojoj knjizi.

Vetar Maraja

Da li vam je ćerka Maraja najoštriji kritičar?- Moja kći ima 18 godina i veoma je samostalna osoba. Ne bih rekla da je kritičar, jer ona i ne čita moje knjige. Tvrdi da ne voli istorijsku fikciju. Meni to ne smeta. Dala sam joj ime Maraja, nakon što sam čula pesmu u mjuziklu „Paint Your Wagon“, tačnije numeru „Theycall the wind Mariah“. Želim joj da bude slobodna kao vetar, što ona i jeste. Talentovana je slikarka, a nedavno je otkrila pravu strast za apstraktnom fotografijom. Završila je srednju školu i dobila stipendiju za umetnički koledž. Zanima je i ekologija, ali pretpostavljam da će fotografiju izabrati kao svoj životni poziv.


Večernje novosti, 18.05.2012

Ekskluzivno: Šeri Džons uoči dolaska u Beograd na promociju romana “Četiri sestre, četiri kraljice”: Istoričari uglavnom pišu o kraljevima, a da bih portretisala kraljice morala sam da maštam

Evropsku premijeru trećeg romana “Četiri sestre, četiri kraljice” američka spisateljica Šeri Džons (1961) imaće početkom sledeće nedelje u Beogradu, gde će doputovati na poziv svog izdavača “BooBook”-a. Autorka je međunarodnu slavu stekla debitantskim romanom “Dragulj Medine”, koji je zbog delikatne teme - život mlade supruge Ajše, miljenice Muhameda - podigao veliku prašinu u javnosti, naročito muslimanskoj. Roman je dočekan pretnjama i zahtevima da se zabrani, ali je ipak našao put do čitalaca. Objavljen je u 40 zemalja, a na srpskom jeziku doživeo je tiraž od čak 120.000 primeraka.

Uoči dolaska u Beograd, Šeri Džons dala je ekskluzivni intervju za naš list.

BURNA PORODICA

- Znam kako tragedija može da rasturi porodice, iako bi tada trebalo da ih ujedini, da bi se uzajamno tešili. Jednog dana napisaću roman o svojoj dramatičnoj, nasilnoj, burnoj porodici - ili možda neću, jer niko u to neće poverovati.

* Šta je bio povod da se, posle Muhamedovog vremena, prebacite u sasvim drugo doba i istorijske okolnosti, u 13. vek?
- Pišem o ženama koje me inspirišu, a ne o nekom određenom vremenskom razdoblju. Našla sam priču o Ajši dok sam čitala o ženama u islamu, i njena pamet, hrabrost, inteligencija i uticaj na islam učinili su da poželim da je bolje upoznam. Pre nekoliko godina našla sam biografiju o četiri sestre, sve četiri kraljice, koja me je očarala. Tako neverovatne žene! Margita, najstarija sestra i kraljica Francuske, morala je da se bori s moćnom svekrvom koja se mešala u sve i mužem koji je bio verski fanatik, i na kraju joj je otac srušio sve snove. Eleonoru su mrzeli zbog toga što je bila strankinja i što je pomagala porodici, a doživela je bunt protiv vlasti svog muža Henrija III. Nežna Sanča, koju je muž Ričard Kornovolski uzeo zbog lepote, patila je zbog njegovog groznog ponašanja i vladala kraljevstvom koje joj je bilo odvratno. A lukava, vešta Beatris morala je da se bori da bi postala kraljica, supruga Šarla Anžujskog, zbog čega je usred zime predvodila 26.000 vojnika preko Alpa. Te žene imale su značajne živote, menjale su tok istorije i bile slavne.

* U kojoj meri ste se držali istorijskih činjenica i da li ih je bilo dovoljno za roman?
- Da, njihovo vladanje je dobro dokumentovano. Nažalost, hroničari tog vremena su se koncentrisali na kraljeve, a ne na kraljice, pa sam morala da se oslonim na maštu da bih stvorila njihove ličnosti. Ali knjiga “Četiri sestre, četiri kraljice” je vrlo verna istorijskim činjenicama. Događaji u knjizi, bitke, brakovi, porodične svađe - sve se to desilo.

ZADOVOLJNA ODJECIMA

- “Četiri sestre, četiri kraljice” je složena priča o zanimljivim ljudima i zanimljivom vremenu, dobu trubadura, krstaških pohoda, Fridriha II - svetog rimskog imperatora koji nije hajao ni za svetosti niti za bilo kakav drugi autoritet. Ovo se dešava u vreme njegove lične renesanse, brzog i značajnog napretka umetnosti, arhitekture i muzike. A ja sam dobila pohvale da sam stvorila jedinstvene i dobro zaokružene likove koji žive na stranicama knjige. Veoma sam zadovoljna konačnim rezultatom.

* Od četiri sestre iz čuvene porodice Savoja, čiji vam je lik, odnosno sudbina, bio najzanimljiviji?
- Svaka od sestara nosi neke moje osobine ili me inspiriše. Divim se Margitinoj izoštrenoj inteligenciji, kao i njenom strpljenju, snazi i strastvenosti. Muškobanjasta Eleonora je istovremeno lepotica i mondenka i lavica-majka svoje dece. Sančina nežnost i ljubav prema muzici (svirala je harfu) i prema bogu privlačna je duhovnom delu moje ličnosti. Beatris je oštroumna, nema dlaku na jeziku, ambiciozna je i ima veliki smisao za humor.

* I ova priča govori koliko želja za vlašću može da bude pogubna i da uništi čak i odnose među najbližima.
- Moć je odvajkada ženama uskraćivana, čak i ako su, kao moje sestre-kraljice, bile mnogo kompetentnije i sposobnije od muškaraca koji su njima vladali. Moje knjige istražuju baš tu žensku borbu za moć. Međutim, u ovom romanu nije moć to za šta se sestre bore, već nešto mnogo dragocenije: one se bore za ljubav svog oca (posle njegove smrti) i za “svoj lični prostor” koji je, kako je rekla Virdžinija Vulf, potreban svakoj ženi. Tužno je to što su se ove sestre, umesto da zbiju redove i pomažu jedna drugoj, borile jedna protiv druge i rasturile porodicu. To se vrlo često događa u patrijarhalnoj kulturi: muškarci mogu da biraju, dok se žene, kao psi, tuku oko ostataka.

* U Srbiji ćete boraviti neuobičajeno dugo za književnu turneju. Znači li to da nosite dobre utiske iz ranije posete?
- Obožavam Srbiju! Dunav je tekao u mojim snovima dugo pošto sam otputovala 2009. godine. Radujem se što ću moći da istražujem Beograd, da iskoristim priliku da učestvujem u ovdašnjem čuvenom noćnom životu i da se upoznam sa još toplih i gostoljubivih ljudi. Dok sam u Srbiji, tražiću ideje za novu knjigu, sugestije su dobrodošle!

* Da li s nekim razgovarate o onome što radite, dajete li rukopise na čitanje?

- Da, čitam delove onoga što radim svom momku Tobertu Spitalu, koji je jedan od najtalentovanijih kompozitora klasične muzike današnjice. I on sa mnom deli to što radi. S druge strane, moja 18-godišnja ćerka Marija nije ni pročitala moje knjige. Ne voli, kaže, istorijsku fikciju. Više voli Čaka Polanika.

Dragan BOGUTOVIĆ