Brizbejn

04.11.19 Bookwar

Čini se da Gleb Janovski ima sve što je potrebno u životu. Njegova karijera slavnog gitariste je na svom vrhuncu, svi ga prepoznaju i uvažavaju, a koncerti se održavaju širom sveta. Osim slave i bogatstva tu je i njegova voljena supruga Katja sa kojom je još od studentskih dana. Čini se da ništa ne može da pomuti Glebovu sreću? A da li je on zaista srećan?

Parkinsonova bolest počinje da ga onemogućava da svira i Gleb pokušava da pronađe novu tačku oslonca i novi smisao u životu. U tome mu pomaže i evociranje uspomena na njegov raniji život. Gleb se seća svog detinjstva u Kijevu tokom sedamdesetih godina. Otac Fjodor rano napušta porodično gnezdo i Gleba podižu, uvek odsutna, majka Irina i baka Antonina Pavlovna. Dok otac pokušava da pronađe drugu porodicu, a majka zauzeta potragom za ljubavlju kao i odlaskom u mitski Brizbejn (daleko od sivila sovjetske ere), mladog Gleba zapravo odgaja baka Antonina. Rani susret sa smrću devojke na plaži suočiće Gleba sa strahom od smrti (ili život) i gotovo odustajanjem od bilo čega. Srećom, tu je deda Metodij koju mu otkriva, pomalo zabranjenu, duhovnost. A tu je i muzika koja je Glebu zapravo i najveće utočište.

„Tamo gde se završava reč počinje muzika. Ili slikarstvo. Ili ćutanje uopšte…“

Godine prolaze i mi pratimo život mladog čoveka, njegove godine studiranja u Lenjingradu, i polako otkrivamo kako je, u turbulentnim i tranzicionim vremenima raspada istočnog lagera, postao muzička zvezda. Paralelno sa pričom iz prošlosti pratimo i događanja u sadašnjosti gde Gleb želi da pronađe novi smisao u trenutku kada je stari život pred krajem.

„Ali ne treba rešavati probleme naroda – vidiš čime se to obično završava. Reši svoj. Neka svako reši svoj problem, i narodu će sve biti u redu.“

Kao i u svojim prethodnim romani ruski književnik Jevgenij Vodolazkin se i u knjizi Brizbejn (Službeni glasnik, prevod Radmila Mečanin) bavi odnosom između starog, sovjetskog doba, i društva koje je nastupilo nakon pada Berlinskog zida. Vodolaskina takođe zanima sudbina malog, običnog, čoveka u turbulentnim istorijskim okolnostima. Ipak, ono što zadobija najveći prostor u njegovim delima jeste potraga za smislom života, pokušaj da se životu, ako je potrebno, i nametne razlog daljeg postojanja.

„U koga god da pogledaju – smeju se, zato što u svakom postoji nešto smešno, samo što je za to potrebno oko. Oko i društvo, jer nećeš valjda da se smeješ sam.“

Jedan od junaka romana ponavlja kako je život samo priprema za smrt. Smrt je motiv koji je prisutan još od njegovog prvog dela Lavr, smeštenom u 15. veku i gde ljudi umiru od kuge, problema na porođaju i od rana koje su im naneli banditi.

„Smrt je deo života i bez nje ne možemo objasniti bilo šta“, rekao je Vodolazkin u jednom intervjuu. „Nije u pitanju poraženi koji razmišlja o smrti. Upravo suprotno. Razmišljanje o smrti daje čoveku novu snagu za životom i delanjem.“

Upravo na ovaj način funkcionišu junaci njegovih romana. Oni su uvek na granici smrti, smrti ih okružuje, pa, ipak, oni to koriste kao način da pronađu smisao i da se, na neki način, ostvare.

„Šteta je što nije živeo… Ponekad mu se činilo da Puškin uopšte nije živeo. Bio je plod ruske fantazije, divan san naroda o samom sebi.“

Prisustvo Boga je takođe jedno od obeležja Vodolazkinovih romana. Junaci uvek nekako nabasaju na neku vrstu duhovnosti bliske Bogu i u tome nađu određen duševni mir i spokoj.

„U srednjem veku nisu postojali samo horizontalni već i vertikalni odnosi sa Bogom“, rekao je Vodolazkin govoreći o svom delu Lavr. „Vaš odnos sa Bogom bio je važniji od Vašeg odnosa sa ljudima. A taj odnos je bio vanvremenski. Srednjevekovni čovek je bio jednim stopalom u modernosti, a drugom nogom je zakoračio na putu večnosti.“

Potonji romani takođe govore o ovom odnosu modernog čoveka i religije. Uprkos svemu Vodolazkin odbija da ga predstavljaju kao pravoslavnog pisca jer smatra da je pitanje vere intimna stvar.

„Nije u redu kada se neko predstavlja kao pravoslavni ili ruski pisac“, kaže Vodolazkin. „Pisac bi trebalo da bude pisac. Nema pravoslavnog pisca, kao što nema ni pravoslavnog frizera.“

Zanimljiv je, danas ponovo aktuelni, odnos Rusije i Ukrajine o kome je Vodolazkin, kao osoba rođena i odrasla u Kijevu, provukla kroz ovaj roman. Između redova on progovara o odnosu ukrajinskih Rusa prema pitanju nacionalne pripadnosti i odanosti zemljama kojima rođenjem i etničkim poreklom pripadaju.

„ – Samo mi nemoj reći da je Amerika sve smislila.

– Ponekad ne treba ništa smišljati. Dovoljno je prineti šibicu i sve će da krene samo.“

Jevgenij Vodolazkin je sjajan pripovedač koji lako stvara atmosferu u koju uvuče čitaoca. Rečenice su mu lake, stil pitak, a teme zanimljive. Nije ni čudo što su, osim brojnih nagrada, njegove knjige zadobile brojnu publiku koja jednostavno voli dela ovog pisca. „Brizbejn“ je još jedno delo u nizu u kome dobijamo ono što i očekujemo do ovog autora.

Milan Aranđelović