Brik Lejn

GLAVA PRVA

Okrug Mejmensing, Istočni Pakistan, 1967.
Sat i četrdeset pet minuta pre no što će Nazninin život otpočeti – a otpočeo je kao što će se i nastaviti, takoreći kolebljivo – njena majka, Rupban, oseti kako joj čelična šaka steže stomak. Rupban je čučala na niskom tronošcu ispred barake-kuhinje. Čerupala je pile zato što su Hamidovi ro|aci došli iz Džesore i biće gozbe. „]iju-]iju, mator si i žilav“, rekla je obraćajući se ptici po imenu kao što je i uvek činila, „ali ja bih te rado pojela, pa makar i sa ovom lošom probavom. A sutra ću jesti samo bareni prinač bez parati.“
Istrgla je još poneko pero i gledala kako perje plovi oko njenih stopala. „Aaah“, rekla je, „aaah, aaah.“ Shvatila je o čemu se radi. Sedam meseci živela je kao mango na drvetu. Samo sedam meseci. Onda je neko vreme, sat i po možda, zanemarila to što joj se dešavalo, sve dok se muškarci nisu vratili sa polja, vukući za sobom prašinu i trljajući se po stomacima. Rupban je stiskala ]iju-]ijuov mlitav i koščati vrat i odgovarala samo sa’ću, sa’ću na sva pitanja u vezi sa pticom. Senke dece koja su se igrala klikerima i tukla se, izdužile su se i postale šiljate. Miris prženog kumina i kardamona širio se nad imanjem. Koze su meketale piskavo i slabašno. Rupban je vrisnula iz petnih žila.

Hamid jurnu iz klozeta, iako nije završio posao. Pretrčao je preko povrtnjaka, pored mesta gde su se stabljike pirinča izdizale kao kule, više od najviših kuća; preko prljave staze koja je opasivala selo, nazadno imanje. Zgrabio je toljagu da ubije onoga ko mu muči ženu. Znao je da je to ona. Ko je drugi mogao da slomi staklo jednim vriskom? Rupban je bila u odeljku za spavanje. Ležaj je bio rasprostrt iako je ona još uvek stajala. Jednom rukom pridržavala se za Mumtazino rame, u drugoj je držala poluoperušano pile.Mumtaz je mahnula Hamidu da iza|e. „Idi. Dovedi Banesu. Je l’ čekaš rikšu? Hajde, put pod noge.“

Banesa je podigla Naznin za članak na nozi i prezrivo puhnula kroz bezube desni na prizor njenog sićušnog, modrog tela. „Neće ona ni da zevne. Neki ljudi, koji previše misle kako da uštede par pakasa, ne zovu babicu.“ Odmahnula je svojom ćelavom, zboranom glavom. Banesa je tvrdila da je sto dvadeset godina stara, a isto to tvrdila je već deset godina. Pošto se niko u selu nije sećao njenog ro|enja, i pošto je Banesa bila suvlja od starog kokosa, niko se nije ni trudio da joj protivreči. Tako|e je tvrdila i da je pomogla da se rodi hiljadu beba, od kojih samo tri sakate, dva mutanta (hermafrodit i mutavac), jedno mrtvoro|enče i još jedan majmun-gušter-mešanac-bože-me-sakloni-i-sačuvaj-u-šumi-živ-zakopan-a-majku-mu-poslali-u-šta-me-briga-gde. Naznin, iako mrtva, nije se mogla uračunati u ove promašaje, jer se rodila neposredno pre no što je Banesa ušla u kolibu praćena škripom.

„Pogledaj svoju ćerku“, reče Banesa Rupbani. „Po svemu savršena. Samo joj je nedostajao neko da joj olakša dolazak na ovaj svet.“ Pogledala je u ]iju-]ijua koji je ležao kraj ucveljene majke i vilica joj se otegla; izgladneli pogled malo joj je raširio oči iako su, takoreći, bile ukopane u bore. Prošlo je mnogo meseci otkako je okusila meso, sada kad su joj dve mlade žene (trebalo je da ih zadavi čim su se rodile) pravile konkurenciju.
„Dopustite da je obučem i okupam za sahranu“, reče Banesa. „Svoje usluge nudim besplatno, naravno. Možda samo to pile tamo, za ruke. Vidim da je staro i žilavo.“
„Daj je meni“, reče Nazninina uplakana tetka, Mumtaz.
„Mislila sam da je loše varenje“, reče Rupban, koja je tako|e počela da plače.
Mumtaz prihvati Naznin, i dalje naglavčke, za članak i oseti kako joj malo, vlažno telo iskliznu iz ruke i uz skičanje pljusnu na krvavi madrac. Skičanje! Plač! Rupban je zgrabi i dade joj ime pre no što bi mogla da ponovo umre bezimena.
Banesa je coknula usnama. Rub svog požutelog sarija upotrebila je da obriše balu sa brade. „Ovo se zove podići se iz mrtvih“, objasnila je. Tri žene primakoše lica detetu. Naznin je zamlatarala rukama i zavrištala, kao da može da vidi ovaj zasrašujući prizor. Polako je prestajala da bude modra i poprimala sme|u i purpurnu boju. „Bog ju je prizvao nazad na zemlju“, reče Banesa sa izrazom ga|enja.

Mumtaz, koja je počinjala da sumnja u Banesinu prvu dijagnozu, reče: „Pa zar nam je nije poslao pre nekoliko minuta? Zar misliš da se On predomišlja svaki čas?“

Banesa je progun|ala nešto za sebe. Stavila je ruku na Nazninine grudi, svoje krive prste, poput korenja nekog starog drveta koje je izbilo nad zemlju. „Beba je živa ali je slaba. Pred tobom su dva puta“, reče obraćajući se isključivo Rupbani. „Da je odvedešu grad, u bolnicu. Nakačiće žice na nju i davaće lekove. To je jako skupo. Moraćeš da prodašnakit. Ili možeš samo da vidiš šta joj je su|eno.“ Malo se okrenula prema Mumtaz da i nju uključi u razgovor, a onda ponovo ka Rupban. „Naravno, usud će imati zadnju reč, koji god put da odabereš.“
„Vodićemo je u grad“, reče Mumtaz, kojoj su se od inata zarumeneli obrazi.
Ali Rupban, koja nije mogla da prestane da plače, privila je ćerku na grudi i odmahnula glavom. „Ne“, rekla je, „ne smemo stati sudbini na put. [ta god da se desi, prihvatam. A moje dete ne sme da izgubi nimalo od svoje snage boreći se protiv sudbine. Tako će biti jača.“
„Dobro, onda je rešeno“, reče Banesa. Vrzmala se tu još koji tren jer je bila toliko gladna da bi, gotovo, pojela bebu, ali se nakon jednog Mumtazinog pogleda iskrala nazad u svoju udžericu.

* * *

10.01.04 Danas

U poznatoj biblioteci "Antologija svetske književnosti", Narodna knjiga objavila je roman "Brik Lejn", iz pera mlade londonske spisatelice Monike Ali. Roman prati život Nazin, rođene u Bangladešu, koja je sa šesaest godina udata za mnogo starijeg profesora u Londonu. Pravu ljubav Nazin će upoznati van braka, sa mladim revolucionarom koji pokušava da pokrene lokalne muslimane na borbu protiv belih militanata. Kritičari su ovo delo Monike Ali okarakterisali kao čudesnu pripovednu lepezu, koja predstavlja zavet oslobađajućoj, a opet zastrašujućoj snazi mogućnosti. Monika Ali je, po objavljivanju ovog dela, uvrštena među deset najperspektivnijih mladih britanskih autora, na prestižnoj listi "Grant". Dakle, još jedna saga o ljubavi i revoluciji je pred nama, a već je unapred sigurno da će imati mnogo čitalaca.

S. D.