Biti

01.09.14 Polja

Pesnički govor Dejana Aleksića menja se, postepeno. Linija te promene obuhvata njegov morfološki lik, ali zadire i u tematske i sadržinske slojeve. Pregavši da svoje poetsko pismo oblikuje na podlozi neosimbolističke tradicije našeg pesni-štva, odnosno opredelivši se da bude njena savremena individualno-stvaralačka inkarnacija, on je odabrao i to da se neke tradicionalne i složene forme poetskog govora u njemu pristalo aktiviraju. A stvaralačka upotreba tih formi stiha i iskaza podstakla je frazeološki složen i umudren govor njegove poezije, i katkad do apstraktnog usijanja doveden jezik. Zbog toga je bila nužna promena. Aktivan stvaralački iskorak ka slobodnijem tretmanu forme, i mestimice narativno priklonjenje različitim vidovima stvarnosti postali su njen vidljivi izraz.Bivajući uključen u takve (zatvorene) forme, njegov pesnički govor nije prestao da se pita o sebi, da bude autoreferencijalan. Kao što, istovremeno, on nije prestao ni da se samorefleksivno preispituje, da se izgrađuje i stabilizuje oko jezgra napetosti koje obrazuju samosvesni napor ka izricanju važnih iskustava i saznanja i, istovremeno, nastojanje da se ostane samozatajen, nečujan, nem. U takvu je poziciju, koja je već po sebi paradoksalna i čija paradoksalnost ima šire značenjske implikacije, postavljen i subjekt pesničke knjige Biti koja je postala nova vršna tačka razvojnog luka/geneze ovog već oglašenog stvaraoca.Uključivši u prostorni opseg svojih pesama istorijske likove i arhajske predele i, njima nasuprot, intimni prostor „sobne mitologije“ Dejan Aleksić je, već u prvom ciklusu i prvoj pesmi, svoj poetski govor čvrsto vezao „za malo kopno sopstvenog tela“ i „živu zemlju“. Za one tematske prinovke koji su mu omogućili da u svoje pesme uvede čitavu geografiju čulnosti i iskustva, ali da ih otvori za tematizovanje elemenata vidljivog sveta, neposredne stvarnosti. Ostajući, pri tom, veran vajkadašnjem nastojanju da tvori upečatljive vizuelne i čuvstvene pesničke slike. Nastojanju koje ga je, među drugim odlikama i vrednostima njegovog pesničkog sveta/pisma, prepoznatljivo izdvojilo i pokazalo kako on, vremenom, svoj stvaralački iskaz kristališe u „mala sidra jednostavnih rečenica“, kojima nastoji da obuhvati smisao što izmiče.

Uvodeći u svoje nove pesme topos tela koje obeležava iskustvo trajanja on je, na podlozi što je čini prizvano sećanje, u pesmi „Ožiljci“ govornom subjektu zadao da iz udvojene perspektive osmotri, promisli i prooseća dodir dečačkog tela sa perorezom i vidljive posledice („Te – naizgled slepe – zarasle oči mesa“) te rane igrive nesmotrenosti. Aktivirano sećanje na rani bol pokazalo je u kolikoj je znaAccess via CEEOL NL Germany207čajnoj meri on uključen u trajanje i pamćenje tela, pošto je ožiljak postao „spomen/ Na davnašnju igru“. A osmotrena iz druge perspektive, koja je određena autorovom samosvešću i nastojanjem da njegov poetski opis bude simbolistički oblikovan početni motiv, u završnici pesme, dobija vrednost simboličke figure koja kazuje i na sam proces stvaranja pesme („ljušteći fine/ Nanose opsena sa stvarnosti“). Na taj način postaje vidno kako se razmatranje iskustva tela – iz dve suprotstavljene perspektive, spoljašnje i unutarnje – smisaono usložnjava i bogati i kako, u tom procesu, telo postaje aktivni medijum u koji se upisuju i sabiraju iskustva od kojih pojedina imaju izrazitu, prelomnu ulogu u životu subjekta pesme. Taj rano kušani bol, u svom dramatičnom ishodu, u iskustvu pesničkog subjekta imao je vrednost sudbinskog susreta sa konačnošću života. Bivajući trajno „upisan u kožu“ on je doveo do te odsudne spoznaje, dok je u prizvanom sećanju postao povod za razvijenu pesmu složenih značenja i dubokih uvida u smisao postojanja.Kazujući u pesmi „Zaboravio sam“ kako „velike teme uzmiču“, govorni subjekt pesama iz ove Aleksićeve knjige svoj iskaz oblikuje oko tema svakodnevnog trajanja, ali tako što on ne biva samo opis prostora intime ili svedeni izveštaj o svakodnevlju već se, češće, on usmerava na prepoznavanje i izdvajanje onih trenutaka postojanja koji izmiču tromoj inerciji svakodnevlja i postaju vanvremeni, povlašćeni, važni. U opisu takvih trenutaka postaje jasno kako je namera ovog pesnika najpretežnije okrenuta prepoznavanju, opisivanju i divinizaciji vrhunaca smisla trajanja. Nekada su ti vršni trenuci prepoznati u časovima porodične, intimne topline, a katkada su opet za njihovu podlogu uzimane karakteristične slike iz lektire. Tek, Aleksićeva poetska imaginacija ume da „slikama porinutim u jezik“ dočara razmere obesvećene savremenosti, na jednoj, i postojanje stalne potrebe za pronalaženjem smisaonih oslonaca u životu, na drugoj strani. Zbog toga poneka njegova pesma, ili pretežniji deo u njoj, ume da bude pretvorena u malu raspravu o mogućnostima, dometima i vrednostima poezije čiji govor, u Aleksićevoj paradoksalnoj projekciji, postaje smetnja za potpuno razumevanje jer, kazaće on u pesmi „Iskušenja lektire“ da „Lirika je življa na mestima/ Gde ono što nazivamo životom/ Nema više šta da kaže“. Tako se u poeziji ovog pesnika, inače sklonog perifrastičnoj retorici, složenom fraziranju i stilskim ukrasima, došlo do tačke zanemelosti kao istinske osnove za razumevanje govora poezije. Kao svojevrsnog vrhunca u kojem se sjedinjuju neomeđeni tokovi života sa nadgledanom imaginacijom koja ih neprestance prevodi u sugestivne i značenjski otežala pesničke slike.Ideja o utrnuću govora kao pouzdanijem načinu za dosezanje smisla, razvijana je u nekoliko (čak uzastopnih) pesama ove knjige. U pesmi čiji naslov već ukazuje na metapoetsku prirodu u njoj razvijanog rasuđivanja „Da bi napisao dobar stih...“, Aleksić kaže: „Najpre treba da umakneš jeziku,/ Koji te goni kao sveća/ Tražeći da budeš njegov fitilj“. U narednoj pesmi „Pčela“ govorni subjekt ističe: „Ipak, ono što htedoh da ti kažem/ Izmiče se, da bi bilo tačnije rečeno,/ Budući da samo odsutan smisao/ Čini da u svetu pronalazimo greške“, da bi u pesmi „Dani učenja u samoći“ svoju anitetičku poetičku dijalektiku ovaj pesnik iskazao poetičkom lozinkom: „Moje uverenje da poezija nisu reči,/ Već odsustvo onog o čemu svedoče“. Kroz takve 208odrešite iskaze poetičke svesti i stvaralačke volje, ukazuje se kako u Aleksićevom poetskom svetu skoro da nema čvrstog ni stabilnog oslonca. U pesmi „Panj“ se ta hajdegerovska pozicija osetljivog subjekta ostavljenog na goloj ledini postojanja očituje u elementarnoj ogoljenosti. Ne nalazeći u svetu oslonca, pesnički subjekt otuda često poseže za oživljavanjem sećanja. Kroz slike i pouke koje otuda pritiču, on svoju oslabljenu poziciju u savremenosti ujašnjava i smisaono senči. Otuda biva i to da u društvu prijatelja, kroz neusiljen razgovor „o običnim stvarima“, te izlišne reči budu „oprljene smislom“. Tako se u stanu, na terasi, oko prijatelja, obrazuje aura koju isijavaju „jednostavni mir“ i „spokoj“ što se oko njih širi. Eto kako se male reči o običnim stvarima, u ovoj pesmi jake simboličke završnice, grupišu u kratke iskaze, rečenice što urastaju „U živi roj oko užarene kugle smisla“. Tada i ono što inače „izmiče govoru“, ili što se u melanholičnoj intonaciji javlja u „tamni čas“, postane deo prizivane oduhovljene atmosfere; humanim i duhovnim vrednostima ustanovljenog poretka, bez kojeg život nije drugo do golo zaludno trajanje.

Upravo takvom bezizražajnom trajanju nasuprot nastaju ove misaono duboke i emotivno izražene, počesto melanholično osenčene i katkad ironijskim sevom prožete, a dosezanju i sabiranju u svetu umanjenih ili kobno udaljenih vidljivih iskaza svetosti i smisla sržno posvećene, slikovite i rečite pesme Dejana Aleksića. U njima je on iskazao sklonost ka produbljivanju i variranju davno osvojenog i utvrđenog idejnog i tematskog polja, relaksaciji morfološkog lika – poetičkog profila, kao što je u njima uverljivo dosegao i potvrdio i neke od najviših i najuspelijih izraza svoje pesničke umetnosti.209

Mileta Aćimović Ivkov