Kazuo Išiguro (1954) britanski je pisac poreklom iz Japana. Diplomirao je na Univerzitetu Kent 1978. a magistrirao na Univerzitetu Istočne Anglije 1980. Karijeru pisca započeo je 1981. kad je u godišnjaku Stories by New Writers objavio kratke priče. Autor je romana A Pale View of Hills, An Artist of the Roating World, When We Were Orphans, Never Let Me Go (Ne daj mi nikada da odem). Za prva dva dobio je nagrade Winfred Holitby Prize i Whitebread Books Prize, a za roman Ostaci dana dobio je Bukerovu nagradu.Časopis Tajms ga je 2008. uvrstio na listu 50 najvećih britanskih pisaca od 1945.Njegov sedmi roman, The Buried Giant, izašao je iz štampe u maju 2015.
05.10.05
Sudbine dece-klonova, kroz zatamnjeno staklo
Kazuo Išiguro, pretendent na ovogodišnjeg Bukera, antiutopijskim romanom Ne daj da odem
Uz Džulijana Barnsa, Kazuo Išiguro je jedan od najozbiljnijih kandidata za ovogodišnjeg Bukera, nagradu ciji ugled u svetu iz godine u godinu raste, srazmerno velicini njenih dobitnika i njihovih romana. Baš kao i Barns, Išiguro je vec osvojio Bukera, toliko davno da se gotovo i zaboravilo (1989, za roman Ostaci dana, setite se istoimenog filma po toj knjizi, sa Emom Tompson i Entoni Hopkinsom u ulozi prerevnosnog batlera!), ali, ostala je fama.
Njegov novi roman, Nedaj da odem ( Never let me go", objavljen pre pola godine u Faber & Faber) provokativan je po temi - to je, kako su kriticari odmah primetili, roman koji se poigrava naucnofantasticnim žanrom, jer se dešava "alternativnih devedesetih godina prošlog veka", u "alternativnoj Britaniji" i pokrece pitanje o tome šta se dešava sa klonovima, kad jednom ožive?
Glavna junakinja, Keti H. je tridesetjednogodišnja devojka, naizgled obicna, kao i njena živopisna, jednostavna secanja na školske dane u internatu u mestu Hejlšamu. Ubrzo, citalac pocinje da sumnja da se iza njenih opisa krije nešto uznemirujuce nenormalno. Postupno, shvata da su i Keti i osobe o cijim sudbinama ona pripoveda, klonovi, odnosno, kako ih naratorka naziva, "davaoci", o kojima ona brine dok ne budu "kompletirani". "Njihove makabristicke price se, potom, dalje razvijaju, na nacin kome bi i sam Kafka odao priznanje, da bi postale metafora svih naših života", zakljucuje kriticar Obzervera.
Ideja za ovaj roman mi se odavno vrzma po glavi i imam fasciklu sa beleškama za tzv. ‘roman o studentima’, objašnjava Išiguro. "Hteo sam da pišem o mladim ljudima koji su živeli na napuštenim farmama, koji su bili studenti, mada tu nije postojao nikakav univerzitet i znao sam da se nad njima nadvija nešto zlokobno. Znao sam šta oni treba da predstavljaju, ali nisam imao okvir za to. Prvobitno sam se zanosio idejom o nuklearnom oružju, ali pošto su odskora pocele žestoke rasprave o kloniranju, znao sam da bi okvir za moju pricu mogao da potekne odatle".
Iako se u romanu nazire šansa da ti likovi promene svoje sudbine, oni se, ipak, poslušno, povinuju sudbini koja im je namenjena, onako kako to cini i batler Stivens, junak Ostataka dana. Spasenja nema.
Važna karakterisetika ove knjige je da spas nije opcija. Jer, to doista nije opcija ni u našim životima. Likovi kao što su Stivens i deca u Ne daj da odem cine isto što i svi mi: pokušavaju da daju znacenje našim životima ispunjavanjem nekakve vrste dužnosti.
Na pitanja novinara da li je bio u iskušenju da svoju "distopiju" smesti u futuristicku buducnost, kako bi joj dao orvelijanski karakter, Išiguro odgovara da nikad nije želeo da se opterecuje zamišljanjem buduce civilizacije, njenog izgleda, života, automobila, radnji...niti da napiše išta što bi se moglo smatrati "prorocanstvom", vec da napiše knjigu u kojoj bi svako mogao da prepozna odjek vlastitog života.
"U svakom slucaju, oduvek sam zamišlljao da taj roman treba da bude situiran u Engleskoj sedamdesetih, Engleskoj moje mladosti. Ta Engleska je daleko od one s rols rojsovima i batlerima. Hteo sam da oslikam jednu Englesku koja poseduje izvesnu pravu hladnu lepotu, koju povezujem sa nekim udaljenim seoskim podrucjima i poluzaboravljenim gradicima kraj mora.Mogli biste reci da je to ‘distopija’, ili ‘es-ef’ dimenzija. Ali, mislim da je to pre koncept ‘alternativne istorije’. Pre je u stilu ‘Šta bi bilo da je Hitler pobedio?’, ili ‘Šta bi bilo da Kenedi nije ubijen?’ Ovaj roman nudi verziju Britanije koja je mogla postojati krajem dvadesetog veka, da su na naucnom frontu jedna ili dve stvari pošle drugim tokom."
Iako ovaj, šesti po redu, Išigurov roman potpuno odudara od njegovih "realistickih" pripovesti, zajednicka mu je koprena secanja kroz koju se citava prica nazire i rekonstruiše.
Oduvek sam voleo teksturu secanja. Volim da prizor koji se pomalja iz naratorove uspomene bude zamagljen na ivicama, obložen svim vrstama emocija, i podložan manipulaciji. Ne govorite citaocu da se desilo to i to", vec pokrecete pitanja zašto se upravo sada setio tog dogadaja, kako se oseca u vezi sa tim, a kad vam naratorka kaže da se ne seca tacno šta se desilo, ali ce vam to ipak ispricati, pitate se koliko joj možete verovati."
Išiguro se rodio 1954. u Nagasakiju, u kom je proveo prvih šest godina života, nesvestan njegove tragedije, mada mu danas, priznaje, britansko mesto Gildford u koje se potom doselio s majkom i ocem, svetski cuvenim okeanografom, deluje egzoticnije nego Nagasaki. Završio je fakultet i radio kao socijalni radnik pre nego što se posvetio pisanju, ali je u ranoj mladosti bio zaluden rok-muzikom i hteo da bude zvezda. Pisao je songove po uzoru na Alana Ginzberga. Mada je u to doba vec ovladao kompletnim džez repertoarom, u dvadesetoj godini koristio je samo bazicne akorde i redukovan jezik. "Komponovao sam i pisao reci izmedu redova. To isto cinim i u svojoj prozi. Muzika je bila moje istinsko književno šegrtovanje."
Mnogi veruju da je Išiguro sasvim nadomak novom Bukeru. A ako i ne bude, filmski producenti vec pohode Išigura koji tajanstven u pogledu detalja, najavljuje mogucnost da po Ne daj da odem uskoro bude snimljen film.
U meduvremenu, pohvale Išiguru stižu i od kolega. Prvo pero Kanade, Margaret Atvbud, i sama dobitnik Bukera, napisala je povodom novog Išigurovog romana:
Danas kad se bebe radaju s vec pregledanim organima... dilema Hejlšamskih studenata" postaje sve rasprostranjenija. Ko je vlasnik vašeg tela? Ko ima prava da ga ponudi drugom? Oklevanje Keti H. i njenih drugara da se odistinski sukobe s onom što ih ceka - bol, sakacenje, smrt - može da objasni i cudan nedostatak telesnosti u Ketinim opisima njihovih života. U toj knjizi niko gotovo da ne jede, niko ništa ne miriše. Ne znamo mnogo o izgledu glavnih junaka. Cak je i seks cuidno beskrvan. Ali pejzaži, zgrade i vreme su vrlo prisutni. Kao da je Keti dobar deo osecaja sopstvenog bica prenela na stvari koje su savim daleko od njenog tela, te su stoga manje ranjive.
Zapravo, dve reci stalno iznova iskrsavaju. Jedna je, kao što biste ocekivali, "normalno". Druga je "ono što bi trebalo", kao u poslednjim recima knjige: "bez obzira gde god je trebalo da odem". Ko definiše šta je "normalno"? Ko nam govori šta treba da radimo? Ta pitanja nas više tište u vremenu stresa. I, ukoliko ne grešim, sve više ce nas muciti u sledecih nekoliko godina."
Nedaj da odem nije štivo za svakoga. Ljudi u toj knjizi nisu junacki. Kraj nije utešan. Ipak, to je je briljantno napisana knjiga od strane vrhunskog majstora pera koji je izabrao vrlo tešku temu: nas same, videne kroz staklo, i to zatamnjeno" - zakljucuje Margaret Atvud. Priredila: V. Roganovic
13.07.03 Politika
KNJIGE ZA LETO
Na Džojsovom tragu
Izdavači postaju sve ažurniji u prevođenju najnovijih dela pisaca koji su ili potvrđeni visokim i uglednim književnim nagradama od ranije, ili su ih upravo dobili i pridružili ranije primljenim priznanjima kao što su "Buker" ili, recimo, "Gonkur"... Tako su se poslednjih nedelja pojavile knjige istaknutih stranih autora za koje bi bila nepravda ne preporučiti ih, pa makar ih mnogi čitaoci nabavili kada i njihove cene bude znatno niže, a to znači – na Beogradskom sajmu knjiga u oktobru.
Tako je "Plato" objavio roman "Bez utehe" Kazua Išigure, britanskog pisca japanskog porekla, koji nam je poznat po prethodno prevedenom romanu "Ostaci dana" za koji je dobio "Bukerovu" nagradu (prema njemu je snimljen film sa Entoni Hopkinsom i Evom Tomson, prikazivan i kod nas). Prevodilac, Nenad Tomović, lektor na Katedri anglistike Filološkog fakulteta u Beogradu, smatra da je najnovije Išigurino delo izuzetno literarno dostignuće, "na tragu Džemsa Džojsa, Semjuela Beketa, i Franca Kafke". Za britanske kritičare, ovo je delo "najfrustrirajući roman" Kazua Išigure.
Prilično tačno, jer autor "svesno ostavlja čitaoce u nedoumici", postavljajući junaka, pijanistu, u košmarno vreme, u košmarne situacije, i u odnose sa ljudima o kojima ni on, a ni čitaoci ne mogu ništa čak ni da naslute. "Bez utehe" je, u biti, roman apsurda, reklo bi se nalik Beketovom "Čekajući Godoa", napominje prevodilac.
Pesak i pena
"Narodna knjiga" je objavila "Pesak i penu" Halila Džubrana, prvu iz serije dela ovog autora koja namerava da štampa do kraja godine. Džubran je jedan od kultnih pisaca 20. veka (preveden je na više od 20 jezika), a na arapskom govornom području smatraju ga jednim od najvećih autora svih vremena. Prevođen je na srpski, a "Pesak i penu" je sa arapskog prevela Dora Spasić, koja ovo delo smešta u Džubranovu najzreliju fazu, i sa "Prorokom" i "Isusom sinom čovečijim" čini trilogiju.
"Pesak i pena" su kratki lirski zapisi najvišeg umetničkog dometa, a opremljeni su ilustracijama samog Halila Džubrana koji je, poput Vilijama Blejka, ilustrovao sopstvena dela.
"Paideja" je čitaoce obradovala najnovijim romanom Andreja Makina "Zemlja i nebo Žaka Dorma" u prevodu Anđe Petrović sa francuskog jezika. Roman je poslednji deo Makinove trilogije koju čine još i knjige "Francusko zaveštanje" i "Rekvijem za Istok" (obe takođe objavljene u "Paideji".) "Zemlja i nebo Žaka Dorma" je pre nekoliko meseci objavljen i u Francuskoj, a već se uskoro očekuje drugo izdanje (tiraž prvog je 100.000 primeraka).
Roman je "hronika romantične ljubavi" koja se završava tužno; radnja se dešava za vreme Drugog svetskog rata, a junak, francuski pilot, stvarno je postojao, i uistinu poginuo u jednoj akciji. Priča je, neko bi rekao, "lakša" u odnosu na ono što je Makin do sada pisao, ali stvarnost i fikcija za pažljivog čitaoca mnogo su teži kada se ovako "smiješano" ispijaju.
Te neznanke
"Paideja" je objavila roman još jednog francuskog pisca, Žaka Ešnoza. Delo nosi naziv "Odlazim" (prevod Jelena Jelić), a Ešnoz je za njega 1999. godine dobio Gonkurovu nagradu. Delo počinje rečju "Odlazim" koju glavni junak izgovara pre nego što će napustiti ženu i dom. Istom reči, roman se završava. Ono što je "između" govori o junakovom lutanju, o želji za samoćom, i nemirenjem jednoličnim, duhovno siromašnim životom, i konačnim shvatanjem da se prostor između dva odlaženja može ispuniti samo pustolovinom, i krajnjim osećanjem "nelagodnosti i premorenosti". Za junaka ovog romana, "odlazim" znači i neumitnost protoka vremena...
U izdanju "Stubova kulture" dolazi nam još jedan dobitnik "Gonkurove" nagrade; Patrik Modiano koji romanom "Te neznanke" (prevela Mirjana Avramović-Uaknin) zbunjuje kritičare. Da li je reč o noveli, ili o tri nezavisne duže priče? Kako god sami procenili, reč je, zapravo, o tri segmenta iz života tri žene, života u kojima se junakinje osećaju kao plen koji ne može da utiče na ono što se događa. Ta melanholična poruka da se sudbina ne može dokučiti proističe i iz piščevog vrlo uočljivog socijalnog angažmana, potvrđenog i biranjem junakinja iz siromašnog miljea i njihovog smeštanja u grad, u veliku nepoznatu sredinu u kojoj se još više osećaju nemoćno.
A. Cvijić
