Besovski vrtlozi

21.10.06

Miodrag Pavlović (1928), pesnik, esejista, prozni i dramski pisac, objavio je nedavno roman „Besovski vrtlozi” u kolu Srpske književne zadruge. To je četvrti u nizu romana koje je Pavlović objavio u toku poslednjih nekoliko godina. Gotovo istovremeno objavio je i narativnu poemu „Život u jaruzi” (izdavač „Arka”, Smederevo) koja se nadovezuje na poslednji roman. Nedavno je u Ljubljani nagrađen srednjoevropskom nagradom „Vilenica” za pesnički rad, a ovih dana i nagradom Srpske književne zadruge za životno delo.

Poslednjih desetak godina objavili ste više proznih, nego pesničkih knjiga. Ipak, Vaša proza je ostala u senci poezije?
– Hvala što ne tražiš da nešto objašnjavam: ne volim da nešto objašnjavam i ne volim da slušam objašnjenja. Za mene je vredno – stanje činjenica: ovo je ovde, ovo je tamo i tamo. Mada se i to menja. Tako će se možda promeniti i odnos čitalaca prema mojoj prozi. Nešto se već događa oko „Besovskih vrtloga” – ako su tačni podaci koje imam o tome. Inače od četiri romana, koja sam objavio poslednjih godina, tri su o Beogradu, od prvih posleratnih godina do sadašnjih vremena. Ali čini mi se da su ljudi ovoga grada ravnodušni prema pričama koje bi morale da ih se tiču. Da ih dotiču. Niz prijatelja i rođaka koji nastupaju u romanu pod svojim imenom, živi su, ali nije stiglo do njih koju ulogu igraju i kako ih se seća neko ko je bio i ostao njima blizak. Kao da Beograđani nisu radoznali, niti se brinu kakva slika za njima ostaje.

Roman „Besovski visovi” je završni deo tetralogije koju još čine: „Drugi dolazak”, „Afroditina uvala” i „Kraljica Tame”. Šta je zajednički imenitelj svih ovih knjiga?
– Najviše Beograđana se kreću po prvom romanu „Drugi dolazak”. Drugi roman „Afroditina uvala” kreće se u orbitama dalekih kontinenata, ali ono što preteže to je prostor prestonice lepote, kao što je – Venecija. Poslednja dva romana – „Kraljica Tame” i „Besovski vrtlozi” dešavaju se na suženom prostoru razorne obrtnice. Nedoumni ratni bes postaje parodija našeg svakodnevnog života. Ljudska osećajnost je prigušena, ali mašta priziva mitske slike i situacije iz nedefinisanih prostora i iz dalekog vremena. Pitanje šta je tim situacijama zajedničko nije zabrinjavalo onoga koji iznosi tu kalejdoskopsku pripovest. Rashodovanje uobičajenih povezanosti kao da je standard nove istorijske situacije.

Iskustvo stvarnosti

U Vašoj prozi je mnogo elemenata autobiografskog. Junaci su članovi Vaše porodice, pojedini savremeni srpski pisci i umetnici, ali i likovi iz literature, religije, istorije i mitologije?
– Izgleda kao da glavni junak, narator, pokušava sam sebe da nasamari. On ne izbegava apsurdne situacije, mada im se privremeno čudi. Kao da je okrenut nekim dalekoistočnim mentalnim načinima manevrisanja. To nije izmicanje, naprotiv. Što više se približiti stvarima i situacijama tako da one postaju zbog prevelike blizine gotovo nerazumljive. Ali to su putevi na kojima humor postaje prirodni sastavni deo živog tkiva, rekao bih.

Glavni junak, koji je istovremeno i narator, vraća se u svoju zemlju 1999. godine, kada NATO bombarduje Beograd. To je lep primer patriotizma kojim se pokazuje privrženost svojoj zemlji, ali i jeziku i kulturi?
– Tako i povratak u Beograd, u samo praskozorje ratnih zbivanja, nije samo gest odanosti prema matičnoj kulturi odnosno okvirima zajednice nego i traženje najkraćih putanja ka iskustvu stvarnosti. Ostvaruje se neposrednost a neposrednost dodira sa stvarnošću, začudo, ne isključuje niz zabuna i pojavu novih fatamorgana.

Vaše poetske i prozne knjige se prožimaju. Neki motivi, ranije obrađeni u pesmama, sada se pojavljuju u proznom obliku?
– Ne bih umeo da nabrojim mesta u mojoj poeziji koja se podudaraju sa poglavljima mojih romana. Na padinama vulkanskih bregova – video sam to na Etni – izbijaju na raznim mestima vulkanske pare, otvaraju se mali vulkančići, ali hemija njihovih isparenja je uglavnom istovetna. Nije ni neverovatno. Ali širi zajednički tematski okviri, ako nose slične nadnaslove, ne podrazumevaju da se u supstanci umetničkog dela nisu pojavila nova hemijska jedinjenja. Ispod istog nadnaslova, na primer „Apokalipsa”, mogu da protiču verbalne reke koje menjaju smer svog bujanja. Uostalom, verujem, mnogo štošta od onoga o čemu pišemo i kako se izražavamo, unapred je programirano u nama još nepoznatim kodovima koje smo doneli na svet svojim rođenjem.

Izbavljenja ima

Kada je Apokalipsa u pitanju, kaže jedna junakinja romana, mi smo privilegovani. Smak sveta se po drugi, ili treći put, događa ovde, u užoj Srbiji. Živimo li mi na nekom ukletom mestu?
– Što se tiče ideje da živimo na privilegovanom prostoru za apokaliptične manifestacije – rekao bih da je to bilo više puta tačno. Međutim, svi vidimo da se epicentri velikih potresa pomeraju podalje od Balkanskog poluostrva. Nisam zlurad i neću to da budem. Ali ipak, svaki predah nam je dobro došao, bio on zaslužen ili ne. Uostalom, nikad se ne zna tačno ko je zaslužio izlive apokaliptičnog besa a ko ga dobija samo uzgred i bez velikih zasluga. Možda živimo na nekom ukletom mestu, no istina je da ta ukletost povremeno navlači na svoja i naša lica masku komedijanta, navlači odeću priznate dvorske lude ili privilegovanog ukrotitelja među zverima čija priroda nikad nije jasna niti svodljiva na neki poznati kôd ponašanja.

Možemo li se, uopšte, izbaviti iz „besovskih vrtloga”?
– Da li se možemo izbaviti iz vrtloga istorije i kovitlaca svetskih zâla? Treba o tome pitati besednike, pisce uvodnih članaka, profesore, teologe i drugačiju vrstu pisaca no što sam ja. Sudeći po onome kako sam završio svoje poslednje dve knjige, „Besovske vrtloge” i „Život u jaruzi” – izbavljenja ima, bar sa tačke gledišta pripovedača i pesnika... No da li je sve tako, ne zna se unapred. Živi bili pa videli. Ipak mislim, ako izbavljenja ima i ako ga bude bilo, ono neće biti čin povlačenja u sebe, ono nije samo u unutrašnjem svetu, nego mora biti, bar u izvesnom stepenu, zajedničko. Zajednička pesma antičkog hora i naše liturgije.

Na „Blažena ostrva” želite da ponesete tri knjige: Kantovu „Kritiku čistog uma”, „Proročke knjige” Viljema Blejka i „Pripovetke tajanstva i mašte” Edgara Alana Poa. Zašto baš te tri knjige?
– Ne umem tačno da kažem zašto biram baš te tri knjige. Možda sam time prikrio one knjige koje zaista najviše cenim i volim: Danteovu „Komediju”, Geteovog „Fausta”, II deo, Ničeovog „Zaratustru”. Ali zašto bi čovek njih zaveštao ostrvima na kojima vlada „blaženstvo”? Izbor je možda namenjen nekom drugom kome bih želeo te knjige da pokažem. Uostalom, bez knjige se u završnom času zaista može. Zato mi se valjda i pričinilo kako one padaju u vodu pred sam polazak ka večnosti kako je čovek zamišlja kad potpuno ugasi svoju racionalnu kritičnost. Možda postoji i druga poruka iza predstave o tome kako prilikom ukrcavanja u čamac sve knjige padaju u vodu: sumnja u to da su nam blažena ostrvlja dostupna i da bismo odlaskom na njih nešto od naše aktuelne civilizacije mogli spasti.

Ukrcavajući se na brod u vodu padaju sve knjige i rukopisi. Kako shvatiti ovu poruku?
– Prva poema „Života u jaruzi” zamišljena je kao pripovedni tekst, paralelan sa završnim poglavljima „Besovskih vrtloga”: otvara se pitanje istorijskog pamćenja uz pomoć moderne tehnike – fotografije. Ali pamćenje se ne artikuliše tako lako i ono zove u pomoć ono što je ranije bilo zapisano i doživljeno. Pri kraju prve poeme dočarava se nekoliko duhovnih opredeljenja, kao da je čovek u poziciji da može da bira između njih. Jedna je opcija da posle napora duhovnog istraživanja čovek odustaje od svega i prihvata relativnost postojećih istina, pa i onih duhovnih. Sledeća mogućnost je da se podsetimo da smo stanovnici svemira, vasione, i da je vasionski mrak podloga naše egzistencije. Kao da je moguće razrešiti tajnu čovekovog bitisanja priklanjanjem ne baš veselom iskustvu kosmički uslovljene bezličnosti. Nasuprot tome je ono što bi bilo neka vrsta duševnih inata: svaki pojedinac je ono što je. On stalno potvrđuje istovetnosti sa samim sobom. „Ti si ono što jesi” – što postaje fundament svojevrsne religiozne istine.

Krajnje istine

Iz vode je isplivala zbirka „Život u jaruzi”, sa dve poeme?
– Hrišćansko opredeljenje počinje tamo gde pojedincu uspeva da se stavi u lični odnos prema velikoj istini – prema Bogu Starog i Novog zaveta. U tom duhu se razvija asketska avantura druge poeme „Života u jaruzi”. To je potvrda onih religioznih iskustava koja su njima najbliža, dakle i najdublje doživljena. No i to opredeljenje zahteva veliki duhovni i isposnički napor da bi se održalo na visini jednom dostignutoj. Ta visina može imati pesnički prizvuk.

U njima pesnik peva kao vila-ženka i kao vilovnjak-mladoženja, kao sirena morska koja je zanela Odiseja. Da li je to ono pevanje kojim se zavode čitaoci?
– Obe poeme bi bile naracija o duhovnim dilemama i ta naracija postaje nad-završetak, ili zajednički imenitelj onog što je u romanima ostala mnogoznačnost ljudskih mogućnosti. Dakle prevazilaženje istorijskog zastoja koji se u romanu označavao kao nekoherentnost ljudskog bića.

Iako ste u zrelim godinama, Vaša proza, kao i poezija, uostalom, veoma je moderna. Mogli bi Vam pozavideti mnogi postmodernisti?
– Čini mi se da je poslednji roman „Besovski vrtlozi” pri kraju katapult za lansiranje ove narativne poeme koja treba da prevaziđe završna poglavlja romana i neminovno ih dopunjava. Čime ih dopunjava? Određenim, jasno artikulisanim formulama kojima se udaraju pečati na nekoliko povelja kojima čovek obeležava svoje krajnje istine. Istovremeno, on imenuje i tačku svog duhovnog razvoja koju ne može da prevaziđe. Odskok od polazišta našeg bivanja, čini se, dovoljno je dalek: dalje ne bih mogao, i ne znam čemu bi se nadao iza praznine bezimenosti i punoće koja se javlja u slutnji kosmičkog bića, koje je istovremeno vrhunac one kosmičnosti koja je duboko u nama, sa nama rođena i uz naš duhovni napor ponovo dostignuta.

Zoran RADISAVLjEVIĆ