Beovavilon

06.03.11 e-novine.com

Čini mi se da je najtačnije reći da je svaki pokušaj zaokruženog tumačenja bezuspešan ne zato što nije moguće izvršiti neophodno kritičarsko nasilje nad tekstom, nego prosto zato što tekst ne pruža dovoljno mogućnosti za bilo šta. Da budem, konačno, potpuno otvoren – ako vas niko pištoljem ne primorava, ne čitajte Beovavilon


U ovdašnjoj književnosti nije redak slučaj da se pojave aljkave knjige koje ne zadovoljavaju osnovne kriterijume prema kojima se neko delo treba smatrati književnim. Kako, dakle, postupiti kada se nađete oči u oči sa nečim što se za književnost izdaje, a empirijski je moguće utvrditi da ta tekstualna tvorevina ne zadovoljava kriterijum osnovnoškolske pismenosti. Da li takvo delo treba neminovno odbaciti i ne trošiti vreme na komentar ili je opet važno istaći o čemu se zapravo radi, te se ponašati kao da se radi o paradigmatskom slučaju, sve u nadi da ćete svojim činom izvršiti preko potreban uticaj, koji će naposletku dovesti do toga da se neko ko odlučuje o tome da li neki rukopis treba da se pojavi u obliku knjige ili ne, konačno dozove u pamet i eliminiše mogućnost da se “dosadni kritičar” naslađuje nečijom nepismenošću. Neposredna posledica odluke da se ipak dočita takva knjiga jeste da se ona onda smatra književnošću jer ste joj svojim čitanjem dali legitimitet. S druge strane, ima kritičara kojima to ne smeta pa kad je već bal, neka barem onda maske spadnu.

Uradak o kojem imam čast danas da zborim jeste roman Beovavilon Petra Grujičića, koji je na konkursu Derete za neobjavljeni roman dobio nagradu “Miroslav Dereta” i samim tim priliku da se pretvori u izdanje ove izdavačke kuće. Pažljivo čitanje nagrađenog romana tera čoveka da se zapita da li je ovaj rukopis iko čitao pre nego što se našao na policama knjižara. Ako jeste, kako je onda mogao da dopusti, na primer, da je nemački tekst koji se u knjizi pojavljuje potpuno nepismen (reč zusammen u Beovavilonu se piše zuzamen i slično) ili kako to da se na jednom mestu govori o čoveku koji nosi flaster preko obrve koja mu je misteriozno otpala, a nekoliko stranica potom flaster nestaje i čovek skida naočari kojima je sakrio neobičnu pojavu na svom licu, a flastera kao da nikada nije ni bilo. Da se ne lažemo, ove pojave nisu nove. Postoje primeri u istoriji književnosti u kojima su se dešavale i mnogo grđe stvari. Tekeriju se desilo da ubije i ponovno oživi lik u Vašaru taštine, ali poznato je da je u pitanju način pisanja u devetnaestovekovnoj Engleskoj u kojoj su se romani najpre pojavljivali u periodici, kao i da je Tekeri pisao pod velikim pritiskom rokova. Kod Grujičićevog romana to svakako nije slučaj.

Drugi problem jeste osnovno nepoznavanje medijuma u kojem se stvara. Grujičić je po obrazovanju dramaturg i očigledno mu je scenario bliska forma, ali ona se umnogome razlikuje od romana. Kada u nekim momentima priče pokušava da iskoristi filmske trikove, zaboravlja da čitalac pred sobom nema sliku i da u proznom tekstu mora mnogo više toga da kaže da bi postigao isti efekat, jer roman nije sinkretička umetnost poput filma ili pozorišne predstave. Grujičić, dakle, ispisuje Beovavilon ne vodeći računa o vremenu radnje. Ako je mesto događanja njegovog romana jasno još iz naslova, onda se vreme radnje u pojedinim trenucima gubi, pa ne znate da li se roman dešava devedesetih ili nultih, a šta god mislili o Beogradu i Srbiji, kontekst ove dve decenije je u mnogočemu različit. Pored toga, logika verovatnog i mogućeg ne samo da ne postoji u romanu nego su delanje i odnosi među likovima potpuno nemotivisani. Portret policajke Jelene koja nakon priče sa Kineskinjom Vej Li stupa u romantičan odnos sa Hua Sinom, nema nikakvu doslednost. Jedno je nemilosrdna i stroga Jelena sa početka priče, a sasvim drugo žena koja se nepromišljeno izlaže kontaktu sa mogućim kriminalcem. Takođe, čitava priča oko Lade, ljubavnice pomenutog Hua Sina i njenog naknadnog pretvaranja u Radinu i, naposletku, otkrića da se radi o transdžender osobi (opet, preuzeto iz Džordanove Igre plakanja) potpuno je neuverljiva, posebno stoga što nije jasno šta je u stvari motivacijski sklop romana. Da li se radi o onome što je u pozitivnom kontekstu nazvano “nadsubjektivna, raznolika i raznojezička slika Beograda” ili je u pitanju jedan besmisleni galimatijas žanrova i transumetničkih citata koji ne vode apsolutno ničemu, to će morati da odluče oni koji se upuste u mučan proces čitanja ove, sve u svemu, očajno loše knjige.

Jureći od komedije zabune, preko akcije sve do ljubavne drame, Beovavilon nije uspeo da nam pokaže kako je to Beograd struktura koja prkosi bogu (što je biblijsko tumačenje Vavilona) u kojoj dolazi do mešanja jezika po kazni Božjoj. Ako je tako, ako je Grujičićeva namera da prikaže glavni grad ove smušene zemlje kao mesto pada čovekovog, kao i da mešanje kultura predstavi kao vrstu božje odmazde, onda mislim da se radi o vrlo lošem pokušaju koji pri tome ima i prilično zlokobne političke implikacije. Ne bih išao tako daleko, međutim ne znam kako bih opravdao ugledanje na filmski predložak po kojem je očigledno roman rađen, a koji predstavlja deo Inarituove trilogije o smrti (pored filmova 21 gram i filma Amores perros). Čini mi se da je najtačnije reći da je svaki pokušaj zaokruženog tumačenja bezuspešan ne zato što nije moguće izvršiti neophodno kritičarsko nasilje nad tekstom, nego prosto zato što tekst ne pruža dovoljno mogućnosti za bilo šta. Da budem, konačno, potpuno otvoren – ako vas niko pištoljem ne primorava, ne čitajte Beovavilon.


Vladimir Arsenić

05.03.11 Večernje novosti

Beovavilon se naslanja na ideju (vele)grada koji više nije scenografija po kojoj se kreću junaci, već dobija status glavnog junaka: u njemu se sabiraju i njega određuju svi likovi i njihove priče. U svetskoj i srpskoj književnosti takva koncepcija grada-junaka nije nova. Podsetimo se samo Crnjanskovog Romana o Londonu ili pak romana Alfreda Deblina Berlin Aleksandarplac. Istini za volju Grujičičev roman ne može da se meri sa ovim klasicima, ali on nije ni imao takve pretenzije. Naime, autoru Beovavilona je stalo do pitke priče. Time se ovaj roman bliži poetici žanrovske književnosti ili pak skorašnjim filmskim ostvarenjima kao što je film Njujork, volim te. Za razliku od Deblinovog ili Crnjanskovog romana kod kojih je moderni megalopolis čudovište koje ždere ljude (rečeno jezikom sociologije: veliki gradovi su pre potrošači, nego proizvođači ljudi) u navedenom filmu, kao i kod Grujučića, velegrad je pre mesto susreta ljudi iz različitih delova sveta. Kroz Grujičićev Beovavilon šetaju se Austrijanci, Kinezi, Rusi, bivši Beograđani na privremenom radu u Holandiji. Vavilonski aspekt romana – grada kao simbola brujanja različitih jezika – pojačan je i jednom uspelom scenom u kojoj Grujičić koristi žanr internet vesti i komentara da izrazi različite svetonazore koje ti komentari sugerišu, a koji se opet ulivaju u ideju grada kao stecišta različitih glasova. Međutim, za razliku od biblijske priče u modernom velegradu oni se nekada mogu i međusobno razumeti.
Da se mi razumemo: to jeste pomalo idealizovana slika velegrada. U Beovavilonu su likovi nekada više, nekada manje idealizovani. Međutim, Grujičić je, čini mi se, uspeo u onome što je još važnije: uspeo je da u konačnom zbiru sliku Beograda ipak spasi od jeftine idealizacije koja bi bila plaćena slepilom za ružne strane prestonice, ali i od dominantnog jezika autošovinizma, po kome je Beograd poslednja rupa u svemiru. Tako smo dobili roman koji izgrađuje jednu, za naše prilike, neobičnu sliku velegrada u kome dominiraju svest o neslućenim mogućnostima, o privlačnoj energiji ovog grada. Beovavilom je dakle, roman koji se fokusira pre na ideju Beograda, nego na apstraktnu urbanost, na jedan Beograd koji može postati tačka u mreži megalopolisa, a da pritom ne izgubi svoj identitet i posebnost.
Slobodan Vladušić