Bel kanto

Nakon što se svetla pogasiše, pijanista je poljubi. Možda se ka njoj okretao tren pre no što je zavladala potpuna tmina, možda je upravo podizao ruke. Mora da je postojao neki pokret, neki gest, jer će se kasnije svi prisutni sećati poljupca. Tama koja ih je progutala beše nenadana i neprozirna. Ne samo da svi behu sigurni da se poljubac zbio, već su tvrdili da im je poznata i vrsta poljupca: odlučan i strastan, zatekao ju je nespremnu. Sve oči bile su uprte u nju čas pre no što se svetla pogasiše. Još su aplaudirali, na nogama, oduševljeno pljeskajući dlanom o dlan, visoko podignutih laktova. Niko nije osećao ni trunku umora. Italijani i Francuzi klicali su: „Brava! Brava!“, dok su im Japanci okretali leđa. Da li bi je tako poljubio i da svetla behu upaljena? Da li mu um beše tako prepun nje da je, istog časa kad potonuše u mrak, posegnuo za njom? Da li je razmišljao tako brzo? Ili su je želeli i svi oni, muškarci i žene u istoj prostoriji, te sve beše proizvod zajedničke uobrazilje? Bili su tako zaneti lepotom njenog glasa da su želeli njena usta da pokriju svojim i piju sa njih. Možda je muziku moguće preneti, usisati, posedovati. Kakav je osećaj celivati usne koje rađaju takav zvuk?
Neki od njih voleli su je godinama. Imali su sve njene ploče. Vodili su dnevnik i upisivali imena gradova u kojima su je slušali, nazive kompozicija koje je izvodila, imena članova ansambla i dirigenata. Te noći među prisutnima behu i oni koji za nju nisu čuli i koji bi, da ih je neko pitao, rekli da je opera skup besmislenih mačjih cijuka, te da bi radije proveli tri sata u zubarskoj stolici. Oni behu ti koji su sada otvoreno plakali, uvidevši težinu vlastite greške.
Nikoga nije uplašio mrak. Jedva da su ga primetili. Neumorno su aplaudirali. Ljudi koji su živeli u drugim zemljama mislili su da se takve stvari ovde dešavaju stalno. Svetla se pale, svetla se gase. Ljudi iz zemlje domaćina znali su da je to istina. Osim toga, dramatični nestanak struje zbio se, činilo se, u pravi čas, kao da su svetla rekla: Nije vam potreban vid. Slušajte. Niko se nije zapitao zašto su se ugasile i sveće na svim stolovima, u istom trenu ili tren ranije. Prostorija beše ispunjena prijatnim mirisom maločas utrnutih sveća, dimom slatkim i sasvim nepretećim. Mirisom koji kazuje da je kasno, da je vreme za počinak.
I dalje su aplaudirali. Verovali su da i njen poljubac i dalje traje.
Roksana Kos, lirski sopran, beše jedini razlog zbog koga je gospodin Hosokava došao u ovu zemlju.
Gospodin Hosokava beše razlog zbog koga su svi ostali došli na proslavu. Nisu se našli na mestu koje bi inače posetili. Razlog zbog koga je zemlja domaćin (siromašna zemlja) organizovala bezumno skupu rođendansku proslavu za stranca koga su gotovo podmitili da dođe, krio se u činjenici da je stranac osnivač i predsedavajući kompanije Nansei, najveće elektronske korporacije u Japanu. Zemlja domaćin silno je želela da se umili gospodinu Hosokavi, koji bi joj mogao pružiti pomoć makar u jednoj od stotinu oblasti u kojima joj pomoć beše potrebna. To bi se dalo postići organizovanjem obuke, olakšavanjem trgovine. Možda će podići fabriku (ovo je bio san tako dragocen da nisu smeli ni da ga pomenu), fabriku s jeftinom radnom snagom, koja će doneti dobit svim zainteresovanima. Industrija bi pogurala ekonomiju dalje od lišća koke i makova mrkog srca, stvarajući iluziju da se zemlja odriče proizvodnje kokaina i heroina i čineći trgovinu ovim drogama manje očiglednom. No takav plan u prošlosti nije urodio plodom, jer su Japanci, po prirodi, oprezan svet koji veruje u glasine o opasnostima skrivenim u ovoj zemlji. Stoga su dolazak i prisustvo za stolom samog gospodina Hosokave, ne njegovog zamenika, ne nekog političara, nagoveštavali da bi mogla biti pružena ruka pomirenja. Možda će toj ruci morati da se ulaguju, da je mole. Možda će morati silom da je izvlače iz dubokog džepa. No ova poseta, s veličanstvenom rođendanskom gozbom uveličanom prisustvom operske dive, s nekoliko planiranih sastanaka i sutrašnjim putovanjem do mesta za izgradnju buduće fabrike, bila je korak napred, više od svega što su postigli dotad. Vazduh u prostoriji beše zaslađen nadom. Predstavnici više od tuceta zemalja, pogrešno informisani o namerama gospodina Hosokave, bili su prisutni na proslavi, zajedno s investitorima i ambasadorima koji možda ne bi preporučili svojim vladama da ulože neku crkavicu u ovu zemlju, ali bi izvesno pozdravili svaki napor firme Nansei. Svi zajedno šetali su po prostoriji u crnim odelima i večernjim haljinama, nazdravljajući i smejući se. Što se gospodina Hosokave tiče, njegovo putovanje nije imalo veze s biznisom, niti s prijateljstvom s predsednikom, kako se kasnije pisalo. Gospodin Hosokava nije voleo da putuje, a predsednika nije poznavao. Svoje namere, to jest nedostatak namera, nije tajio. Nije planirao da gradi fabriku. Nikada se ne bi složio da otputuje u nepoznatu zemlju i slavi rođendan s ljudima koji su mu strani. Nije mu bilo do rođendanske proslave s neznancima, posebno ne do proslave pedeset trećeg rođendana, koji je smatrao potpuno bezličnim. Odbio je mnogobrojne molbe ovih istih ljudi, u vezi s ovom istom proslavom, sve dok mu, kao poklon, ne ponudiše prisustvo Roksane Kos.
Ako je ona poklon, kako da je odbije? Bez obzira koliko daleko, koliko neumesno, koliko varljivo ovo putovanje bilo, kako da kaže ne?

30.07.03 Politika

Leto je u jeku i mnogi su već iščitali knjige za koje su se opredelili na samom početku vrelih dana. I za njih, kojima je potrebno osveženje u vidu novih, zanimljivih naslova, ali i za one koji će tek krenuti u knjižare ili biblioteke u potrazi za štivom, izdavači su pripremili niz knjiga koje čekaju da budu ne samo prelistane, već i pročitane. Ako se još daju dalje na čitanje, ima li lepšeg načina zahvalnosti piscu i izdavačkoj kući?

Poštovaoci kvalitetnih istorijskih romana će se bez razmišljanja opredeliti za knjigu "Put slave" australijske spisateljice Kolin Mekalou, drugi od 18-tomnog serijala o sto godina Rimskog carstva, od poslednjih dana Republike do stvaranja Imperije. Izdavač "Laguna" ušao je u izdavački poduhvat štampanja ovog velelepnog dela koje je Kolin Mekalou pisala dvadeset godina, i nedavno završila, i koje je kritika pozdravila kao "najveću i najspektakularniju istorijsku fresku staroga sveta koja je ikada napisana".

Serijal počinje knjigom "Put časti" koju su naši čitaoci već pročitali; u "Putu slave" (prevod Nikola Pajvančić) junaci prvog toma, Gaj Marije i Lucije Kornelije Sula, kreću u vojni pohod protiv afričkog kralja Jugurte. Rim polako počinje da se pretvara u veliku vojnu silu...

Bel Kanto

"Laguna" je objavila još nekoliko knjiga koje su klasici u žanru trilera: "Telo kao dokaz" Patriše Kornvel (prevod Irena Kuljić), jedne od najpopularnijih autorki u svetu. Glavna tema je ubistvo književnice, kojoj neko mesecima preti; kada konačno biva ubijena, medicinski istražitelj Kej Skarpeta počinje da sklapa deliće složenog mozaika, polako se približavajući ubici...

Posebno zanimljiva knjiga ovog izdavača, koju toplo preporučujemo, jeste "Bel Kanto" En Pačet, dobitnice PEN/Fokner nagrade za prošlu godinu. Roman visoke literarne vrednosti, kako ocenjuje "Njujork tajms", a koji je na srpski prevela Maja Kaluđerović, govori o kidnaperima koji upadaju na internacionalni skup i zarobljavaju grupu ljudi čija sudbina od tog časa biva zajednička. Među njima su prelepa američka operska diva, japanski industrijalac, njen obožavalac, i njegov prevodilac. Užas se pretvara u raj kada se između ljudi pod opsadom rađaju emocije, i oni se zaljubljuju...

Ni o Robertu Ladlamu nije potrebno mnogo da se govori. Majstor krimića sada se predstavlja našim čitaocima zahvaljujući "Narodnoj knjizi" svojim romanom "Pariska opcija", u kojem je radnja smeštena u Pariz, "gde u eksploziji jedne od laboratorijskih zgrada Instituta Paster gine jedan od predvodnika u svetskoj trci za stvaranje molekularnog DNK kompjutera". Njegove beleške su uništene, i ne očekuje se da DNK kompjuter bude skoro razvijen. Iznenada, uređaji na Zapadu prestaju da funkcionišu, telekomunikacije takođe, a takav haos može da stvori samo DNK kompjuter. Ko prouzrokuje katastrofu, i želi da izmeni svet?

Grafički atelje Dereta obradovao je čitaoce romanima američke bestseler spisateljice Nore Roberts: četiri romana koji su pred nama nose nazive "Vreli led", "Sakralni gresi", "Bestidna vrlina", i "Tri sudbine" (u prevodu Milana Đurića). Knjige Nore Roberts "pretplaćene" su na bestseler liste u svetu, jer je poznata kao majstor u osmišljavanju likova. Dela Nore Roberts prevazilaze kliše ljubavnih romana, i obiluju neverovatnim obrtima. Budući da su uspešno spojili popularno i literarno, za romanima ove spisateljice posežu i oni koji, inače, ovakvu popularnu književnost smatraju lakim štivom.

Nesanica umetnika

Jedan bestseler stiže nam iz izdavačke kuće "Stilos" iz Novog Sada: reč je o romanu Sudira Kakara "Ekstaza" u prevodu Bobe Eraković, "slojevitoj priči o jednoj od velikih tema ljudskog roda: religiji". U delu indijskog pisca Sudira Kakara, koji je po profesiji i pisac i psihoanalitičar, govori se o tome kako se formira mistik, o trenucima prosvetljenja koji su nužni na putu kojim hodi. "Ekstaza" taj put prati kroz prijateljstvo dvojice muškaraca, starijeg, koji je guru, i koji duhovno uobličava mlađeg, stasalog na zapadnjačkoj filozofiji racionalizma, i shvatanja da je "čovek gospodar svoje sudbine". Nezamislivo za mnoge pisce, tek, ovaj roman je preveden na 91 jezik!

I, najzad, evo jedne divne knjige koja govori o dva slavna, i sjajna umetnika, koji su godinama razmenjivali svoje misli o lepoti, slavi, usamljenosti, i starosti... "Ljubav preko telefona" Alena Boskea /Marlen Ditrih, prevela je Mirjana Vukmirović, a objavio KOV u biblioteci "Nesanica". Sa pravom, jer je reč o potresnom delu koje na svega sto i nešto stranica treperi od osećanja, veselja, podrugljivosti, pobune i mirenja. I crnog humora koji je odlikovao veliku glumicu, čak i kada je pisala pesme.

A. Cvijić