Bataci u ponoć

28.05.05 Danas

Reče mi nedavno Mia Dea Polič, specijalista urgentne medicine i ronilac, da je, u poverenju, "muči" jedna slatka opsesija. Kad god uđe u knjižaru, oseti potrebu da pročita sve biografije, iliti beleške o autoru, koje obično stoje na kraju knjige, te da joj na pamet pada da priredi antologiju u kojoj bi mesto našle najduhovitije i najlepše beleške o piscu.
Oduševljen ovakvom idejom, pošto sam je pažljivo saslušao, priznajem da moja opsesija ide korak dalje. Bezbroj kratkih životopisa sa poslednje stranice naučio sam napamet, a ova stranica presudno odlučuje o knjizi sa kojom ću provesti noć. Nema veze što teorija lepo i jasno kaže da se iz šturih biografskih podataka ne mogu izvlačiti zaključci o književnom delu. Ovo je nešto drugo.
E sad: kako odoleti "egzotici" koju nude četiri reda sa 123. stranice, dok nas obaveštavaju da je Jelena Narayanan rođena u Beogradu, 1973. godine, da je diplomirala engleski jezik i književnost u istom gradu, da je studirala u Najrobiju (Kenija) i Limi (Peru) i da trenutno živi u Indiji...Baš kao što pasus o autoru može poslužiti kao fina udica, u ovom slučaju, sličnu ulogu može odigrati i naslov. "Bataci u ponoć", ime priče sa 51. strane, naslov je koji stoji nad celom zbirkom, u kojoj se nalazi još šest "običnih priča iz života običnih žena", kako Jelena Narayanan napominje u (već prilično izraubovanom) podnaslovu. Bilo kako bilo, isti ipak drži na okupu priče sakupljene u ovoj zbirci. Osim njega, pored ostalog, još jedna bitna stvar povezuje ove pripovetke. U svakoj priči, Jelena Narayanan otkriva svoj dar da o velikim emocijama piše "malim slovom".
A šta to znači?
Pripovedajući pravolinijski, uglavnom sasvim mirno, čak tiho, ona uvodi svoje junake u igru, pušta ih da se vozaju trolejbusom broj "40", a onda, odjednom, u priču unosi nemir, koji je tih i koji kratko traje, ali iza kog ostaje snažna i velika emocija.
Priče Jelene Narayanan imaju esenciju. Spisateljica ume da izabere ono zrno iz kog narasta priča. Ali, iako je njen jezik moderan i vrlo okretan, recimo, u skaz priči kojom se zbrika završava, pojedini pasusi zbirke "Bataci u ponoć" nisu jezički ispeglani. Oni su čak, na pojedinim mestima, stilski sasvim izgužvani.
Treba ih ispraviti, naravno, u sledećoj knjizi koju s nestrpljenjem očekujemo, jer upravo storija "Bataci u ponoć"otkriva jedan fin, pun, lirski jezik, potpuno prilagođen scenografiji priče - jezik koji bi bilo šteta opteretiti nepotrebnim umnožavanjem interpunkcije, brojevima, nepotrebnim rečcama ili neizoštrenim dijalozima.

Mića Vujičić